0
Iz 35 minuta filma "Vidimo se u čitulji" možete da naučite više o Srbiji devedesetih, nego da pročitate tomove i tomove knjiga, a mene i danas vide kao stručnjaka za kriminal, kaže za Nova.rs reditelj Janko Baljak čije će dokumentarno ostvarenje "Žurnal o Želimiru Žilniku" biti premijerno prikazano u sredu 18. avgusta na 27. Sarajevo film festivalu.
Tačno tri decenije nakon što je dobio nagradu na Festivalu nezavisnih televizija u Sarajevu za film „Bilo jednom u Srbiji“ Janko Baljak se vraća u taj grad. Ovoga puta predstavlja se premijerno sa novim ostvarenjem „Žurnal o Želimiru Žilniku“ na Sarajevo film festivalu 18. avgusta u okviru „Takmičarskog programa-dokumentarni film“.
– Da, tačno 30 godina posle toga i 15 godina nakon još jedne vrlo značajne nagrade za mene u Sarajevu, možda i značajnije. A to je priznanje „Human Rights Award“ koje sam dobio za film „Vukovar, poslednji rez“ 2006. godine. Sarajevo je, pogotovo zbog istorije festivala i priče koju donosi ovaj film, pravo mesto za dokumentarac „ŽŽŽ“ – kaže u intervjuu za naš sajt reditelj i profesor FDU Janko Baljak.
Sarajevo je, onda, puno simbolike za vas…
– Da, jer je taj grad bio srce nekadašnje zajedničke države, a simbol je i osećaja zajedničkog života koji je brutalno prekinut. Ali, sam Sarajevo film festival, na način kako je koncipiran i kako se profilisao poslednjih godina zapravo vraća tu, ne jugonostalgičarsku priču, već onu koja brine o filmovima iz regiona. Stvaraocima daje osećaj da učestvuju u velikom A festivalu, da neko brine o njima, promoviše njihove filmove i da okuplja na jednom mestu sve one koji pričaju istim jezikom. Iako reditelji nisu sportisti kojima je osnovni cilj trka i ne prave zbog toga filmove, znači nam kada nešto u šta smo uložili mnogo vremena i truda bude prepoznato. Zato je besmisleno reći da nagrade nisu bitne i da im se ne radujemo. Sarajevo film festival ima ogromnu vidljivost, a sama činjenica da smo ušli u takmičarsku selekciju već je otvorila niz drugih puteva filmu. Dan nakon što je saopšten spisak selektovanih filmova dobio sam pozive za učešće na nekoliko evropskih festivala. A to je za mene najvažnije – da što više ljudi vidi ovaj film.
Šta je bila inicijalna kapisla za dokumentarac – to što Žilnikova ostvarenja smatrate filmskom lektirom, ili vaše druženje s njim u Tajvanu pre nekoliko godina?
– Poznavao sam Žilnika i sretao se, ali nikad s njim nisam tako intenzivno provodio vreme kao na tom putu. Tajvan je bio prelomna tačka, koja me je opredelila da uđem u sve to. Učinilo mi se tada da su sve te njegove priče, dijalozi koje smo vodili neprekidno, gotovo 24 sata, užasno važni. Poželeo sam da ne ostanu na nivou nas dvojice, već da „pređu rampu“. Kad god sam radio film, osim ličnog zadovoljstva i motivacije da zabeležim trag, uvek sam se rukovodio i time da će to biti bitna građa za neke buduće generacije filmofila, za teoretičare, istoričare filma, ali i one koji proučavaju društvo. Većina mojih filmova je doživela sudbinu da završe u bibliotekama i da ih istražuju oni koji proučavaju društvene tokove. Recimo, film „Vidimo se u čitulji“ se izučava na mnogim univerzitetima društvenih nauka. Jer, iz tog filma, iz tih 35 minuta možete više da naučite o Srbiji devedesetih nego kada pročitate tomove i tomove knjiga.
A šta vas je najviše fasciniralo kod Žilnika?
– Iskrenost i neposrednost. Ko god razmeni nekoliko rečenica sa Žilnikom odmah shvati ključ njegovog jedinstvenog metoda i uspeha. Ne ulazi ni u jedan projekat sa kalkulacijom, već intuitivno, punim srcem, bez razmišljanja da li je dobar trenutak i da li će mu taj film doneti profit. Takav je i u komunikaciji sa ljudima, koji to prepoznaju i zato mu se i otvaraju i žele da glume u njegovim filmovima. Rado svi učestvuju u njegovoj specifičnoj doku-drami gde naturščike uvodi u svoj fiktivni svet, što je jedinstveni metod.
A inspiracija, količina ideja i tema koje ima u svakom momentu potpuno me je oduševila. Žilnik u svakom trenutku ima ideje za 10-20 filmova. Tada na Tajvanu, dok smo putovali, obilazili univerzitete i držali predavanja studentima, ispričao mi je scenarija za bar desetak filmova… Dovoljno je da se samo jedan od tih filmova ostvari. Nikada ne čeka idealne uslove i velika sredstva, ne troši vreme na pičinge koji su sada postali obavezni u našem poslu. Rediteljima danas prolaze godine dok pokušavaju da skupe novac za film. I kada ga konačno skupe, osećaju se kao ispražnjeni balon, kao da su „skakavci pojeli“ silne godine, jer im se taj film, posle toliko čekanja, više ne radi. A Žilnik ga ili radi odmah ili uopšte ne radi i to sa malim ekipama ljudi koji vrlo brzo postaju njegovi prijatelji. On brine, nastavlja da se druži s njima i kada završi film i po tome je jedinstven. Mi, recimo, učimo studente na fakultetu da što pre „izađu“ iz filma i zaborave na sve da bi mogli da se bave sledećim projektom. Neophodno je da idete dalje, jer kao dokumentarista vrlo često postajete rob svoje teme. Kao što mene sad prepoznaju kao stručnjaka za kriminal (smeh). Pobeći što pre u neki drugi svet je savet, ali Žilnik uvek radi suprotno onome što je uvreženo.
Mada je Želimir Žilnik alergičan na pitanje kako je kao diplomirani pravnik završio u režiji, koliko mu je ta škola pomogla?
– Izvukao je iz svog fakulteta ono najbolje, ima osećaj za red, moral… Možda nema diplomu, ali bogom je dan za režiju. Znate, mi školovani reditelji uvek smo imali neki potcenjivački stav spram ljudi koji su dolazili iz amaterskog miljea, međutim Žilnik je svima i meni srušio sve predrasude da takvi ljudi ne barataju zanatom. I danas radi puno filmskih radionica po svetu i video sam kakav fantastičan odnos ima prema ljudima, koliko im ostavlja slobode, što i u pedagoškoj praksi daje rezultate.
Film ste „od milošte“ nazvali „ŽŽŽ“…
– To nije bio originalni naslov filma, već „Planeta Žilnik“. Međutim, Žilnik se žestoko protivio tom naslovu. Jednom je došao kod producenta sa ceduljicom na kojoj je napisao kako zahteva da se film ne zove tako (smeh). Ali, ja sam to video kao njegovu skromnost, jer je ta “planeta” za njega bila previše. I kad sam razmislio, taj naslov bi zvučao krajnje pretenciozno. A pošto je pre 15-tak godina nevladina organizacija kuda.org. pokrenula projekat koji se bavio njegovom filmografijom, esejima i imao dva „Ž“ u svom logou, svideo mi se taj dizajn, pa sam smislio da dodamo još jedno „Ž“. A i njegov prvi film se zvao „Žurnal o omladini i selu zimi“ pa je to bila fina igra reči. Tako da dokumentarac ima svoj „nadimak“ i zvaničan naziv.
Koliko je nenadani pronalazak zabranjenog Žilnikovog filma „Sloboda ili strip“ iz 1972. promenio tok vašeg dokumentarca?
– Moram da priznam da je me poslužila sreća. Žilnik i direktor fotografije Karpo Aćimović Godina, koji se takođe pojavljuje u dokumentarcu, mislili su da je cenzura, kada ih je izbacila iz montaže 1972. godine, zaplenila i uništila sve kopije filma. Međutim, ludom srećom u bunkeru su pronađene i to u trenutku kada sam počeo da radim film. I to je za mene bio fantastičan splet okolnosti. Jer, nisam znao kako da povežem taj njegov ogroman opus i svoju ideju, i onda je priča o Žilniku i Godini koji posle 50 godina ponovo gledaju kadrove svog filma i razmišljaju kako da ga završe, jer akteri više nisu živi, bila za mene dodatna drama, ali i divno vezivno tkivo. To fantastično otkriće filma je bilo divno saznanje i za njih i za mene.
Studentima volite da naglasite kako je Želimir Žilnik sa svojih 78 godina „najmlađi reditelj u našoj zemlji“…
– To im kažem kad me iznerviraju (smeh). Kada nakon predavanja pričamo o njihovim budućim temama i šta će biti njihov ispitni film, a neko mi se pojavi sa pričom „da još nema ideju, nije siguran u temu“, odmah se setim kako Žilnik „po metru kvadratnom“ ima hiljade i hiljade tema. I te ideje proističu iz njegove radoznalosti, koja bi trebalo da bude odlika mladosti, nestrpljivosti…Tada im to pričam da ih malo prodrmam. Sada su, čini mi se, izašli iz apatije, ali godinama unazad je bilo jako teško raditi i komunicirati sa studentima koji su, možda i opravdano, bežali u neke svoje svetove.
Jeste li posle tri godina rada na filmu proniknuli u „metod Žilnik“, oslanjajući se na ono što je Fransoa Trifo svojevremeno uradio kroz razgovore sa Alfredom Hičkokom, objavivši ih u knjizi?
– Ta knjiga bila mi je velika inspiracija, mada moram da priznam da je to pretenciozno postavljeno. No, dobro je imati visoke ciljeve! Meni je potpuno jasno kako Žilnikov svet funkcioniše, a nadam se da će biti i drugima. Knjiga „Trifo-Hičkok“ je zanimljiva i onima koji apsolutno nemaju nikakve ambicije da se bave filmskom režijom, jer njihovi razgovori zvuče tako da i čoveka koji nema dodirne tačke sa ovom profesijom uzbude. I rado ulaze u taj svet, kada vide Hičkokovu strast, ali i strast Trifoa i njegovu radoznalost da mu britanski reditelj otkrije određene tajne. Ako delić te strasti koju smo Žilnik i ja razmenili tokom naših razgovora dopre do gledalaca, film je uspeo. Roud muviji su uvek uzbudljivi, a mi smo sve vreme na točkovima, na puno lokacija, i mislim da je dokumentarac napravljen tako da i ljudi koji nemaju pojma ko je Žilnik ili nikada nisu gledali njegov film poželeće da ga pogledaju.
„Propovedali“ ste „Bilo jednom u Srbiji“ 1991, a kako vam je danas u Srbiji?
– (gorak osmeh) Ja sam u poziciji koju sam definisao kao neko sopstveno privatno prokletstvo. A može se opisati i rečenicom – Dabogda živeo u zanimljiva vremena. I ta rečenica me prati od devedesetih godina, od trenutka kada sam rešio da ostanem ovde, da ne napustim Srbiju kao mnoge moje kolege i zaputim se u Vankuver, Toronto, Južnoafričku republiku, Los Anđeles… Rešio sam da kamerom, a poslednjih godina i pedagoškom praksom, beležim Srbiju. I dok je to zanimljivo za filmove, privatno je užasno teško, jer svi znamo u kakvoj zemlji i demokratiji živimo.
