3
Sada osećam da sam zaokružila tu svoju priču što se tiče profesure. Zadovoljna sam postignutim i želim više da se okrenem sebi kao umetniku, da sve to što sam učila svoje studente radim sada ja, kao glumica, kaže za Nova. rs Vesna Stanojević, koja se pre dve decenije otisnula u London gde predaje glumu.
Jednostavna i prirodna – to bi bio najkraći opis naše sagovornice sa kojom smo dan proveli na Adi Ciganliji, a gde drugde nego u u mestu koje se zove „Režiser“. Iako je od nedavno, kako kaže, premestila svoju bazu iz Londona u Beograd, to malo ko zna. Još od 2006. predaje glumu na jednoj od najboljih britanskih akademija – „The Royal Central School of Speеch and Drama“. Jedini je predavač glume sa naših prostora, koji je ikada predavao glumu Englezima. Ovu školu svojevremeno su završili i Lorens Olivije, Vanesa Redgrejv, Džudi Denč.
Premda i dalje održava poslovnu saradnju sa Londonom, sve više prostora otvara za sebe i svoj glumački poziv.
– Ljudi baš i ne znaju da sam ovde, niti da imam dovoljno vremena da radim u Srbiji. Po potrebi odem do Londona da odradim neki projekat. Recimo, od 19. marta prošle godine do oktobra sam bila ovde, pa sam otputovala i 19. novembra ponovo došla u Beograd. Tako sam tražila pošto se situacija sve više pogoršavala i želela sam da budem ovde. Nastavila sam da radim onlajn. Sada provodim mnogo više vremena u Srbiji, što otvara mogućnost da igram i u pozorištu – priča za naš sajt Vesna Stanojević.
Rođena je 1963. godine u Topoli. Završila je Trinaestu beogradsku gimnaziju, smer spiker – voditelj programa, nakon toga je upisala Filološki fakultet, Odsek za orijentalistiku. Glumom je počela da se bavi u Amaterskom pozorištu „Susret“. Godine 1984. upisala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Već na drugoj godini studija počela je da glumi u Jugoslovenskom dramskom (JDP) i Beogradskom dramskom pozorištu (BDP), Ateljeu 212 i drugim teatrima. Igrala je u predstavama „Maska“, „Ivanov“, „Ludak i opatica“, „Trio“, „Poziv u dvorac“, „Dom Bernarde Albe“, „Vrteška“, „Srce od Rubina“, „Slika Dorijana Greja“, „Magbet“, „Žabar“, „Nik Kejv“, „Elektra“, „Baal“, „Buđenje proleća“, „Kosa“…
Popularnost je stekla glavnom ulogom Silije u filmu „Poslednji krug u Monci“. Nakon toga igrala je Ružu u komediji „Tri karte za Holivud“, Macu u drami „Tamna je noć“, Natašu u „Šta radis večeras“, Mikicu u seriji „Dome slatki dome“, Anku u „Gospođi ministarki“…
Povukla se iz javnosti nakon odlaska u London gde je završila četiri godine postdiplomskih studija u prestižnoj školi glume „École de Mime Corporel Dramatique“.
Glumila je u britanskim serijama „The League of Gentlemen“, „The Traitors“, „Clean Brak“, kratkim filmovima „My Father Eduardo“, „Only By Chance“ i „Helena“. Na domaću scenu se vratila ulogom Vuke Perić u seriji „Greh njene majke“. Publika je posebno zavolela njenu Blanki u seriji „Cvat lipe na Balkanu“. Snimila je serije „Greh njene majke“, „Samac u braku“, „12 reči“, „Ubice mog oca“, „Urgentni centar“, odigrala ulogu Helen u igranom filmu „Povratak“ i princezu Oliveru Lazarević u dokumentarno-igranom filmu „Put ružama posut“.
– Nikada sebe nisam doživljavala kao nekog ko je otišao odavde. Ali jesam kao nekog ko je otišao da se usavršava, pa sam ostala da radim nešto novo i to se samo malo nekako produžilo, rasteglo. Ali nikada sebe nisam videla kao osobu koja bi tamo bila zauvek, i dolazila samo jednom godišnje u Srbiju, to nije moja priča. Blizina Londona je bila vrlo zgodna i omogućila mi je to, jer da sam otišla preko okeana to svakako ne bih mogla sebi da priuštim.
Kako je došlo do toga da se bavite profesurom u Londonu?
– U London sam otišla na usavršavanje. Moje postdipolomske studije su trajale četiri godine praktičnog rada na glumačkoj tehnici Etjena Dekroa (Etienne Decroux). A onda sam pozvana da radim na fakultetu, što je i meni samoj bilo iznenadjenje, i prihvatila sam. Nije bio nikakav konkurs, nego me je šef katedre pitao da uskočim kao zamena za profesorku koja je bila na trudničkom bolovanju. I tako je počelo, satnica se povećavala, da bih posle par godina postala odgovorna za glumački trening na mojoj katedri. Prihvatila sam samo opciju da radim part-time, poluradno vreme, kako bih mogla da ostavim šest meseci za svoje glumačke poslove, što mi je omogućavalo da i dalje radim kao umetnik. Jer ni danas sebe ne doživljavam kao akademika već osobu koja se strasno bavi svojim poslom, i iz te ljubavi prema glumi i druge uči tome. Zato i predajem, a ne zato što sam mnogo pametna.
Da li ste kod nas imali poziv da predajete ili bar držite neki master klas?
– Imala sam poziv sa jednog privatnog fakulteta ali to nije zaživelo jer nam se nisu uklopili termini. Imala sam i ponudu da spremam neke mlade devojke iz regiona za prijemni, i to sam uradila sa zadovoljstvom. Divno je bilo što su položile prijemni, a niko nije znao da sam radila sa njima. Jedna je primljena na akademiju u Beogradu, a druga u Novom Sadu. Ono što mi je bilo drago jeste što se pokazalo da je moj metod rada profunkcionisao i na našem jeziku. Jer ja sam navikla da predajem na engleskom, što znam da je čudno. Normalno je da se izražavam, pričam i glumim na srpskom, a kada predajem onda je to mahom na engleskom. Radim 15 godina tako, i mozak mi automatski ide za informacijama koje sam u glavi zabeležila na engleskom jeziku.
Kao debitantkinja zaigrali ste pored Dragana Gage Nikolića u filmu „Poslednji krug u Monci“ i preko noći postali poznati. Kako ste odoleli slavi?
– Mislim da sam se spasla na vreme, jer da se to nastavilo, verovatno bih počela da živim neki ego-trip koji bi sigurno ugrozio moj način bavljenja ovim poslom. I danas me neki posvećeni gledalac tog filma, i „Tri karte za Holivud ili serije „Cvat lipa na Balkanu“ pozove imenom uloge koje sam igrala – Silija, Ruža, Blanki, što je simpatično. Ali ja nisam od onih koji uživaju u tome da im se neko divi. To je po mom mišljenju malo i smešno. Javne ličnosti nisu nikakvi specijalni ljudi, samo su često na ekranu, u domovima gledalaca, i to je to. Ima ljudi kojima se zaista treba diviti, iz nekih drugih, mnogo zahtevnih i odgovornih profesija.
Zbog čega gluma spada u jednu od najzahtevnijih profesija?
– Uzima mnogo, pre svega je teška za nervni sistem i emotivno biće onoga ko se njome bavi. Taj posao, ako se radi temeljno, postaje na izvestan način uzurpacija celokupnog bića. Bez obzira kako se osećali, vi morate da naštelujete sebe da se osećate onako kako vaša uloga zahteva. U nekim situacijama to može da bude dobro, kao mentalni trening. Ako ste tužni a igrate neku veselu osobu, onda vam to pruža šansu da se izmestite iz svoje realnosti i da vidite dalje, da postoji nada. Sa druge strane, kada se gluma duže radi postaje sve zahtevnija. Na primer, kada sam radila samo kao glumica, pre podne sam išla na probe u pozorište, pa trčala u Radio ili Televiziju da snimim nešto, pa se uveče vraćala u pozorište da igram predstavu, i tako 26 dana u mesecu. To vam daje vrlo malo slobodnog vremena za privatni život, i možete malo da se pogubite, da ne znate ko ste. Pritom, uživljavate se u uloge kao i u ono što drugi govore o vama, u taj neki imidž koji su mediji napravili o vama. Ne mogu svi da izdrže taj napor, da usklade realan život sa onim što se forsira glumačkim poslom. U suštini, u organskom nekom smislu, to i jeste neprirodno. Ali baš zato i intrigantno.
Kako ste se vi sačuvali od tih zamki?
– Mene je sačuvala profesura. Kada se situacija ovde zakomplikovala, i kada su počeli da se snimaju filmovi i serije koje su imale ratnu i političku tematiku, sve su se nedaće odjednom zgusnule. Ja sam imala mogućnost da nešto drugačije, kreativno radim u svetu, daleko od svojih. I to je nosilo jedno veliko opeterećenje i zahtevalo mnogo učenja i rada na sebi, ali me je i sačuvalo. Sebe doživljavam kao nekoga ko je išao tamo gde je mogao da nastavi svoj umetnički put, bez obzira na sve.
Šta ste sve naučili u tom novom svetu?
– Englezi su druga planeta, potpuno različiti od nas. Ali, tamo sam naučila nešto što kod nas ne bih mogla ni da sam snimala pet filmova godišnje. Jedan potpuno drugačiji pristup poslu, profesionalizmu, razmišljanju o životu. Ukratko, otvorila sam neke vidike. Svi smo skloni da vidimo svet onako kako mi razmišljamo i osećamo, i to nam biva merilo za sve. A kad se izmestite shvatite da to ne da nije merilo, nego da stvari mogu da funkcionišu sasvim obrnuto. I to je interesantno, zapitate se šta je tu istina i dođete do zaključka da nema pravila, da svako treba da živi onako kako mu odgovara. Ali sam vremenom ipak došla i do spoznaje da Engleska nije moj svet. Tako sam počela da razmišljam pre pet godina.
Koji je recept za opstanak?
– Morala sam da budem svoja. Uvek sam bila između Istoka i Zapada, morala sam sebe da pronađem, da nije tako prolupala bih. London je država za sebe, ogroman grad. Ne možete da stignete da imate kontinuitet u druženju. Šteta što nemamo svoj kulturni centar jer postoji velika umetnička kolonija tamo, ali da naravno bude okrenut svetu.
Kakvo je iskustvo glumiti na engleskom jeziku?
– Isto kao i na srpskom ali nema „potpune pripadnosti“. Nije stvar u akcentu već u dubokoj vezi sa jezikom i kako on odzvanja u nama. Akcenat uvek postoji, makar i mali. U Britaniji je čitav spektar akcenata, ne samo kod stranaca, nego i kod samih Britanaca, od grada do grada. S tim što ako radite na tome, ne mogu da vas smeste tačno odakle ste. Međutim, ako pokušavate da govorite britanskim RP izgovorom, dolazi do toga da možete da imitirate taj zvuk ali on u nijansama nikada nije zaista vaš, i to Englezi čuju. A vi tom imitacijom izgubite na svojoj originalnosti. Zato treba ostati dosledan sebi kao individualcu i načinu na koji se izražavate. Smešno je izigravati Engleza usred Engleske.
Čega ste se uželeli kao umetnik?
– Volela bih da igram kod nas u pozorištu. To nekada nije bilo izvodljivo zbog repertoarskog programa. Sada kao da se malo menjaju stvari, a i ja sam mnogo češće i duže u Beogradu. Nisam priklonjena nekom posebnom žanru, jer sam igrala i klasiku i savremene tekstove, komediju, mjuzikle. Tako učim i moje studente, da kao glumci budu spremni za sve poslove. A učim ih i da budu svoji, da istražuju sebe i svoj potencijal ceo život kroz glumački zanat. Da sa svakom novom ulogom urade nešto novo, da dozvole da ona utiče na njih kao umetnike, da istraže u sebi nešto za šta ranije nisu imali prilike. A to je jako teško i u svetu i kod nas, zato što se svuda radi brzo, i za kasting zovu ljude za koje se već zna „šta dobro igraju“. To je garancija da će se dobro prodati film i posao brzo uraditi. A u glumi je stvar u tome da se svaki posao radi iz početka, kao da je prvi put. Tako se nekada radilo, i u svetu i kod nas.
Kako je to izgledalo?
– Mi smo kao mladi išli u pozorište da gledamo starije glumce kako su igrali neki lik, i to su čitave studije bile. To nam je bio master klas. Posle smo raspravljali ko je i zašto dobar umetnik. Sedeli smo u „Manježu“ ili „Stupici“ ili u „Klubu književnika“, žučno pričali da li je koncept predstave dobar ili ne, da li je glumac radio sa pokrićem ili nije. Nismo se bavili time ko je dominantna ličnost, nego ko je veći umetnik.
Kakav je vaš pristup u radu sa studentima van obaveznog dela nastave?
– Govorim im da je jedno ono što uče na fakultetu a drugo kada krenu da rade. Najveća sumnja svakog glumca je da li je zaista talentovan. Da li je njegov dar dovoljno veliki i da li ima šta da ponudi. Druga stvar je saradnja sa kolegama. Možete da budete bogznakako spremni, ali u sceni sa nekim kolegom, ukoliko ne postoji prava razmena, možete da budete limitirani, i vi i scena. Naravno da je to potpuno nepredvidljivo. I to je jedan sasvim drugi zanat, kako raditi sa nekim ko je težak, ili nezadovoljan. Reditelj recimo kaže: „Odlično, ova scena je kupljena“, a glumac, vaš partner, smatra da scena treba da se ponovi, bez obzira na to što ste vi bili sjajni. To su stvari koje se uče brzo nakon akademije, čim se uđe u profesionalne vode, i to je čista kocka. Spremam moje studente i za to. Svake godine iškolujemo 18, 19 glumaca koji nakon treće godine dobijaju pozorišne uloge na Vest Endu, filmske u Holivudu, i grade mahom internacionalnu karijeru. Lepo je kada se i posle završenih studija javljaju, i konsultuju sa mnom za pripreme na audicijama za profesionalne angažmane. A jos lepše kada ih dobiju.
Sve vas češće ima u domaćoj kinematografiji, doduše na kašičicu…
– Kod nas nisam još uvek dovoljno uključena u poslovne vode, jer prosto nisam stigla sve, osim par gostovanja u TV serijama. U septembru sam radila sa dva vrlo fina reditelja, Nemanjom Ćipranićem u seriji „Crna svadba“ i Milutinom Petrovićem u seriji „Nečista krv“. Radili smo kvalitetno i inspirativno, što mi je jako prijalo. Kada sam se nakon šest dana snimanja pozdravljala sa ekipom „Nečiste krvi“ bilo nam je svima žao, pa smo se izgrlili i pored zabrane zbog epidemije. Vrlo lepo iskustvo nosim i sa snimanja serija „12 reči“ i „Ubice mog oca“, gde se pojavio neki vrlo fini, mladi, umetnički svet. To me je jako obradovalo.
Kod nas je sve više škola glume, pa tako i glumaca. Da li pratite rad mladih kolega?
– Postoje kursevi, škole glume, akademije, ima dosta toga, ali se vrlo lako vidi ko ume ili ne ume da govori, ko ume da se kreće, da uspostavi odnos na sceni, da napravi lik ili već igra sebe po ko zna koji put. Mislim da bi i ovaj veliki broj glumaca mogao da se zaposli kada bi postojao dovoljan broj alternativnih pozorišnih scena i nezavisnih filmskih projekata. Ima divne talentovane dece, gledala sam ih u našim pozorištima. Jako me je uzbudilo kada sam videla da se kod njih pojavilo nešto što sam mislila da je izgubljeno. Taj rad u kom se glumac jednoj ulozi daje celim svojim bićem. Glumački rad sa potpunim pokrićem. Pojavili su se ti neki mladi ljudi koji su me zaista oduševili.
Ko je na vas ostavio utisak kada ste počinjali karijeru?
– Bila sam inspirisana Vladicom Milosavljević. Ona je za mene bila potpuno neuhvatljiva, nepredvidljiva, neobična, beskrajno darovita i inteligentna glumica. Sećam se da je i Fabijan Šovagović bio glumac neverovatnog kalibra, i potpuna misterija šta je radio u kadru. Ima dosta njih koju su bili inspirativni, jer se nekada kroz ovaj posao stalno usavršavalo. Glumci su ginuli za to da budu što bolji iz uloge u ulogu, i tačno se znalo da li ste i koliko napredovali. Danas se mnogo brzo radi i ponavljaju se podele, ali oni najbolji će uvek naći način da iskoče u prvi plan.
Šta je presudno kada prihvatate ulogu i po čemu pamtite neka vaša ostvarenja?
– Tekst, scenario. Mora da vas uloga dotakne, i da osetite da imate šta da date. Još ako je dobar reditelj onda je to savršeno. „Monca“ je bila moj prvi i nezaboravan filmski doživljaj, ali uloga koju sam možda više volela je bila Maca u filmu „Tamna je noć“. Uživala sam radeći sa Zoranom Cvijanovićem, jer smo istraživali, i upuštali se punim srcem u dramske scene. Uloga Blanki iz serije „Cvat lipa na Balkanu“ mi je posebno draga što se tiče televizijskih radova. Imala sam divnu saradnju sa rediteljem Ivanom Stefanovićem, kao i sa Natašom Ninković, Natašom Marković, Slobodanom Ćustićem… U pozorištu mi je svojevremeno bila jako draga uloga Cvijete u drami „Novo je doba“ Siniše Kovačevića, koju je režirao Egon Savin. To mi je bilo vrlo inspirativno, jer je kod Egona bio takav način rada kojim se uspostavio visok kriterijum za sve ono što je posle sledilo.
Kako danas izgleda vaša svakodnevica?
– Ovde provodim vreme radno. Do marta predajem onlajn, sve ono što sam pre radila u studiju. Završavam pisanje jednog dramskog komada u saradnji sa piscem Vojislavom Radojkovićem i pripremam pozorišnu predstavu sa Aleksandrom Nikolić, izuzetno darovitom glumicom. Ali, Ada je tu, moje mesto „Režiser“ i golf tereni. I moj Đuza koji uživa u toj slobodi. Tu obnavljam energiju. Kao i u Topoli i Masloševu, gde odem kad god mogu. A sada se još radujem i novim predstavama u našem pozorištu!
