"Posle naše ratne traume ovo u Španiji me ne remeti previše"

Velča Velčev, umetnik rođen u Dimitrovgradu koji od 1991. živi u Španiji, ove dane kućne izolacije provodi u svom domu na Majorki. U toj zemlji je, od početka karantina pre više od mesec dana uvedena 24-časovna zabrana kretanja.- Svaki izlazak je zabranjen, deca ne mogu na ulicu, ni biciklu da voze. Mi smemo samo do najbliže prodavnice, apoteke i banke i to je to – kaže Velčev za Nova.rs.Ova situacija ne razlikuje se drastično od njegove rutine, jer i supruga i on rade od kuće. Jedini problem je što sada ne može po materijal, ali daleko od toga da je najteža kroz koju je morao da prođe u životu.- Posle onoga što smo doživeli kao Srbija, sa ne znam koliko ratova u 20. veku, i posle onoga što sam ja lično sa svojom porodicom doživeo - kada sam, odjednom, morao da odem iz Jugoslavije 1991. i počnem novi život u Španiji, sa 32 godine, gde nisam razmišljao ni o karijeri ni o čemu, već samo kako da preživim - posle takvog iskustva, ovo nas nije previše poremetilo. Vidim da ljudi u Španiji koji nisu imali takvu vrstu trauma teže sve podnose - prenosi nam Velča svoje utiske.Kaže da pokušava da bude obavešten što objektivnije, da vidi o čemu se radi, da sagleda širu sliku.- Pričam sa intelektualcima i ljudima iz različitih sfera. Nisam pristalica zavera, globalnih i paranoidnih, ali ovog puta mi nešto nije jasno. Ne znam, kao da nije slučajno sve ovo što se dešava, strah me je da ne stoji nešto iza, da nas ne pripremaju za neki drugi "novi svetski poredak". Ovde su nam čak preporučili da novac fizički što manje upotrebljavamo, kao zbog zaraze, već da plaćamo samo karticom, a jedna od ideja tog novog poretka je da se plaća karticama, da se kontrolišu ljudi, mada smo mi već iovako dovoljno kontrolisani – smatra umetnik.Španija je jedna od zemalja koja je najviše pogođena epidemijom. Vlasti nisu najbolje odreagovale u početku, a jedan od uzroka je bila i halapljivost kapitalističkog sveta, uveren je Velčev.- Znate kako se najviše ljudi zarazilo u jednom danu, na jednom mestu, za par sati? Na fudbalskoj utakmici. Valensija je išla u Milano da igra protiv Atalante, 40.000 ljudi je bilo na stadionu i svi su se zarazili. UEFA je rekla da mora da se igra, tu su ugovori sa televizijama, ne sme da se izgubi novac, zarada je bila važnija o zdravlja ljudi. Oko 2.500 navijača iz Valensije je otišlo na utakmicu i svi su se vratili zaraženi - navodi Velča.I sam je bio deo javnih okupljanja u vreme kada je zaraza već počela da uzima maha.- Od 27. februara do 2. marta supruga i ja smo učestvovali na Umetničkom sajmu savremene umetnosti Hibrid, u hotelu "Peti pale de Santa Barbara" u Madridu. Na prostoru od 300 metara u istoj ulici su bila tri sajma umetnosti a u celom Madridu u to vreme održavalo se osam sajmova umetnosti različitih tipova. Za četiri dana posetilo nas je oko 6.000 ljudi. Polovina galerija bila je iz inostranstva: dve iz Milana, neke iz Torina, iz Kanade, Izraela, Švedske, Švajcarske... Ja sam bio u kontaktu sa najmanje 1.000 ljudi, niko nije nosio maske, rukavice. Pitao sam organizatore, da li postoji šanse da se sajam odloži, ali su me uverili da je sve u redu. Pri tom su nam izložbeni prostori bili u skučenim hotelskim sobama – priča Velčev i dalje pomalo začuđen kako ga je virus zaobišao, jer je poslednjeg dana sajma išao i na koncert Gorana Bregovića u jednu diskoteku u Madridu, gde je bilo još par hiljada ljudi (Možda je zbog beseže vakcine, dodaje).

Na pomenutom sajmu umetnosti "Hibrid" izložio je neke nove i neke stare radove. Od starijih je prikazao pištolj uperen u ogledalo, i "interaktivni" krst sa bombonama.- Nas troje umetnika izlagalao je u jednoj prostoriji i imali smo zajedničku temu "21 gram". Kažu da je to težina duše. Ja sam krst napunio mekanim bombonama, a kako tri te bombone teže 20-21 gram, davao sam posetiocima da ih pojedu, da materijalizuju koliko je teška duša, a i bombone su mekane kao duša, mada su neki komentarisali da duša nije kod svakog ni tako mekana ni slatka – priča naš sagovornik.

Druga instalacija, nazvana "Mesto zločina sa zakašnjenjem od 2000 godina" sastojala se od velikog crnog platna, sa scenom kao posle ubistva: kredom obeležen leš i brojevi koji označavaju dokaze.- Leš je Isus, dokazi su trnova kruna, četiri stara eksera koja su bila na krstu i jedno staro platno u koje je bio umotan. Znamo ko je žrtva, ali još uvek ne znamo ko je krivac, jer danas govore da su ga Rimljani ubili, ali njegovu smrt su želeli i sami Izraelci, oni ortodoksni – ističe Velčev.Još je okačio i svoju pohabanu vojničku košulju, kao suvenir sa Balkana, vešala sa instrukcijama kako se vezuju - ako čovek želi sebi da presudi - jedno vešalo u kutiji, sa čekićem pored i porukom "razbiti staklo u slučaju nužde" i tri lažna džointa, koja nemaju veze sa scenom, ali mu se dopalo da ih tu stavi. Ima dosta crnog humora, što je i inače jedna od karakteristika Velčinih radova.Zato sada u izolaciji, između ostalih, čita knjigu Alehandra Hodorovskog, svestranog umetnika sa sličnim  smislom za humor.- Imao sam sreću da ga upoznam pre desetak godina, u Beogradu: ja sam izlagao u Servantesu, on je gostovao u Francuskom kulturnom centru. Bio je to prijatan i lep susret. I pre toga sam čitao njegove knjige i gledao filmove, a posle tog razgovora sam bio još više željan njegove literature. Sad pored sebe imam "La sabiduria de los cuentos" (Mudrosti iz priča), gde Hodorovski na svoj način tumači stare priče koje je prikupio iz Čilea i celog sveta. Ima toliko duhovitosti u svemu tome da i najcrnju priču može da preokrene u nešto pozitivno i da ubaci humor, kao što ja često radim u svojim delima – ističe Velča.

Velčev se često bavi religijom i samom crkvom, tačnije, "ljudima koji koriste religiju za svoju dobrobit". Za svoj odnos sa crkvom kaže da je "veoma interesantan".- Ja sam se venčao u manastiru Poganovski pored Dimitrovgrada, iz 14. veka. Bili smo prvi par koji se zvanično venčao posle II svetskog rata, do tada su krišom dolazili. Bio je ženski manastir, videlo se da monahinje osećaju i veruju u Boga, da su ceo svoj život predale tome. Popovi koji su dolazili da nas venčaju, došli su pravo sa oranja, ruke su im bile pune zemlje; meni je to bilo tako autentično i tako iskreno. U poslednje vreme to se promenilo. Volim i sad tamo da odem ali se ne osećam isto kao pre – otkriva Velčev.Zapitan kakva je sada situacija u Španiji i ima li osećaj da vlada veće jedinstvo i solidarnost, odgovara da u ovakvim situacijama iz ljudi izađe ono najbolje ali i ono najgore.- Svake večeri u 20h mi aplaudiramo i pevamo u čast lekara i medicinskog osoblja, mnogi ljudi žele da pomognu, ali ima i slučajeva gde, iz straha da se ne zaraze, počinju da napadaju druge. Na primer, jednom doktoru su stanari iz njegove zgrade napisali na kolima da više ne dolazi. Ženi koja radi na kasi u supermarketu ostavili su na vratima poruku da ne bi bilo loše da nađe drugi stan dok ovo potraje. Jeste daleko manje takvih slučajeva, ali bodu oči – tvrdi naš umetnik.Kao primer solidarnosti navodi i gest iz škole u koju su išle njegove ćerke, a kojoj su on i supruga od početka pomagali kad god su mogli. Sada su se roditelji đaka dogovorili da kupe jednu Velčinu sliku.- Umetnici su se taman malo oporavili od one krize od pre nekoliko godina i sad nam se desilo ovo. Krize su najgora vremena za nas stvaraoce, jer mi prodajemo hranu za dušu, a ona nije neophodna da se preživi. Kad kriza krene umetnost je prvo što prestane da se kupuje i poslednje što počne kada sve prođe, tako da smo mi najugroženija stavka u svemu ovome. Pozorišni i filmski glumci su već počeli da se bune, svi koncerti i izložbe su otkazani, a država još nije donela odluku o tome kako će da pomogne – poručuje Velča.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram