Jedna od najomiljenijih spisateljica u regionu Vedrana Rudan predstavila je večeras u krcatoj sali Studentskog kulturnog centra u Beogradu svoj novi roman "Doživotna robija" u izdanju Lagune.
– Osim što sam oslepela, iako je to dobro u ovim vremenima, da što manje vidiš, srećniji si, muž mi se vratio kući. Ja sam prepoznala mog muža, a on je prepoznao mašinu za pranje posuđa. Ja sam mislila da će ta korona trajati tri meseca, da će on naučiti kako se to stavlja i izvlači. Međutim, to se pretvorilo u tri godine i od kada je korona počela on kuva, pere pegla, a ja sam na promocijama. Nikada mi lepše nije bilo. Živela korona – u svom stilu je rekla Rudan.
U romanu „Doživotna robija“ koji je izdala posle šest godina pauze, ona piše o odnosu roditelja i dece, kao i o tome šta znači biti istinski slobodan. Da li je sloboda moguća bez materijalne sigurnosti, da li rad oplemenjuje ili porobljava čoveka i šta je neophodno da bi žena zaista bila nezavisna, samo su neka pitanja koja glavna junakinja Lola postavlja sebi, ali i svima nama. A ključne reči romana su ljubav, zločin i pogled na more.
Na pitanje Tanje Vučković iz Lagune, koja je vodila razgovor, zbog čega joj je ova knjiga bila toliko teška, jer ju je pisala tri godine, Rudan je odgovorila:
– Dušu sam izrigala, izbljuvala. Drugačija je jer su junaci bogati, a ja baš i nisam. Prokletnici imaju toliko para, i toliko sam se ufurala u tu priču, da sam pomislila da sam i ja bogata. Pa sam ušla u dućan i kada je stigla kartica na naplatu, rekla sam „Pa, majku ti božju“. Ta knjiga me je izludela.
Šarmantna, duhovita, britkog jezika, Vedrana Rudan je opet oduševila.
– Mislila sam da su ti bogataši svi sretni, međutim većina ih je u problemu. Nije njima lako, ovo je knjiga o sirotim bogatašima.
Tanja Vucković je napomenula da je roman „Doživotna robija“ priča o Loli, devojci koja kao ćerka bogate i uticajne majke svoj život provodi u blagostanju. Rasla je bez oca, jer je majka odlučila da je odgaja bez bračne zajednice, ali novac joj je doneo određenu slobodu da može svakome kaže šta misli.
– Lola je kao i svi mi opsednuta u potrazi za ljubavlju. Ali ljubav i sreća, to nije isto za svakoga. Za mene je sreća pre korone bila da mogu šetati, kuvati, čitati, i kada se to završilo meni je sreća bila gledati a ništa nisam videla. Nek ti bog u kojeg ne verujem samo da priliku da ti se dogodi nešto van šeme, pa ćeš videti kako za sreću jako malo treba. A mi to u suštini ne znamo, jer dok hodamo i dok smo zdravi i nešto radimo i imamo nekog koga volimo i ko nas voli, onda se opsedamo nekim zlim šefom, Rusima koji će ukinuti plin, Amerikancima koji će poskupeti plin… Ma, ko vas šiša. Živiš danas, ovaj minut, danas jesi, sutra više nisi, zgrabi onog koga voliš, ne gledaj u mobilni, ne čitaj portale, kupuj fenomenalne knjige, to je sreća.
A na pitanje, šta je onda doživotna robija, Vedrana Rudan je odgovorila:
– Sve to. Ceo život je doživotna robija. I kvalifikovana sam da o tome govorim jer sam sa tri noge u grobu. I kad pogledam unazad, vidim trenutke sreće…
Bonus video: Milena Marković dobitnica NIN-ove nagrade za roman godine
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare