0
Meni je sjajno da dođem na Sarajevo film festival, ili na bilo koji festival na kom se možete susresti s nezavisnim filmskim stvaraocima. Uvek volim kad se različiti umetnici spoje kako bi služili jednoj ideji. Iz toga nužno proistekne nešto dobro, rekla je danas u Sarajevu čuvena glumica Meg Rajan.
Slavna holivudska glumica Meg Rajan, još jedna bitna ličnost za istoriju kinematografije koja će večeras postati laureatkinja Počasnog srca Sarajeva za doprinos filmu, održala je danas u okviru 30. Sarajevo film festivala masterklas u prepunom Bosanskom kulturnom centru.
Domaćin joj je bio čuveni bosanskohercegovački reditelj Danis Tanović, koji je zanimljiv i inspirativan razgovor, koji su pohodili studenti, novinari, filmski profesionalci, ali i obožavaoci filmske zvezde, vodio na vrlo duhovit način.
Meg ga je negde s početka masterklasa upitala:
– Šta to piješ?
Tanović joj je odgovorio:
– Kafu, hoćeš jednu?
Meg, ipak, uprkos ljubopitljivosti, nije htela:
– Ne sad. Došla sam ovde sinoć i već sam popila tri bosanske kafe – priznala je Meg, a u jednom momentu je sa svima podelila i sledeću rečenicu koja je izazvala salve smeha u BKC-u:
– Glumcu je lakše da bude pijan, nego da u filmu igra pijanicu.
Tanović, čikajući s vremena na vreme Meg Rajan, pričajući joj kako je jednom mogao da zaigra Elvisa Prislija, ona mu je uzvraćala s rečima:
– Bio bi sjajan kao Elvis. Ti si čudo prirode, neverovatan čovek, talentovan, možeš sve – da voziš motor, glumiš, režiraš…
Ova opaska izazvala je ogroman smeh u sali, a onda je Meg malo uozbiljila stvari, jadajući se:
– Na filmskim setovima je baš teško.
Prisetila se i svojih početaka. A malo ko zna kako je počela. Naime, u svet glume ušla je za vreme studija žurnalistike, kad je odlazila na audicije kako bi, kao studentkinja, mogla da se izdržava. Glumica je otkrila da joj je trebalo dugo vremena da se navikne na javne nastupe, jer je od detinjstva s tim imala problem. I s obzirom da se nije školovala za glumu, morala je sve da uči od nule.
– Počela sam sa serijama, i nisam znala kako da upamtim replike. Ali, sada kad se vratim unazad, shvatam da sam imala početničke probleme, što sada shvatam kao vrednu stvar u mom formiranju kao glumice.
Ali, onda je došao hit, bar na filmu. I prvu, doduše malu rolu, imala je u blokbasteru „Top gan“, što je i Tanović pomenuo s divljenjem, kazavši:
– O moj Bože – prvi film, pa „Top gan“…
Na to je Meg Rajan podelila sa svima to prvo ozbiljno filmsko iskustvo:
– „Top gan“ je bio moj prvi film i imala sam samo dve scene. I šta mi je rekao reditelj Toni Skot, što nikada neću zaboraviti i što mi je mnogo pomoglo tada, a i danas mi je urezano u glavu? Pa, Toni mi je, kad je trebalo da snimam prvu scenu, rekao: „Sad u ovoj sceni si srećna“. A kad je na red došla druga i moja poslednja scena u „Top ganu“ Toni mi je rekao: „Meg, u ovoj sceni si tužna“. I to je bilo tako jednostavno i tako sjajno.
I već posle ovog blokbastera uskočila je praktično u još jedno ostvarenje koje je postalo hit – „Kad je Hari sreo Sali“, pomenuo je Tanović, a onda je naveo još jedan film, s kojim Meg, doduše, veze nema – „As Good as It Gets“, no to je otvorilo priču o svim onim ostvarenjima u kojima je mogla da igra, a nije…
– To je sjajan film, ali pomešao si, nisam u tom filmu. Možda sam mogla da budem. Odbila sam mnoge filmove, koji će postati bitni i važni. Jedan od njih je „Kad jaganjci utihnu“, ali prava osoba je na kraju radila taj film – Džodi Foster. Nisam ga tad videla kao nešto svetlo, kao komediju, i nije mi žao što sam ga odbila. Uvek sam, kad su mi nuđene uloge, razmišljala samo o tome – mogu li ja to da izvedem?
Izrazila je žaljenje što je mnogi doživljavaju kao glumicu, specijalizovanu za role u komedijama ili romantičnim dramama:
– Snimila sam 40 filmova, a mnogi od njih nisu bili komedije, iako me doživljavaju tako. Znate, filmovi i iskustva biraju tebe, a ne ti njih. Samo je bitno da si otvoren spram te umetničke vodilje, da se prosto prepustiš. Pomenut je moj drugi film posle „Top gana“. Krenula sam, zaista, s visoko postavljenom lestvicom. Tako je ispalo. Sad sam u dobi, kao 60-godišnjakinja kad je došlo vreme za refleksiju, za pogled unazad, i shvatila sam tek nedavno da nije bilo svojevremeno drugog načina da uđem u ulogu. Ranije, kad završim snimanje filma, uvek pomislim – Ah, mogla sam to bolje da uradim. A nije moglo bolje.
Na opasku Danisa Tanovića da su svi oni, koji su u svetu filmske umetnosti, opterećeni svojim poslom i da ga supruga non-stop prekoreva i pita „može li da priča o bilo čemu drugom sem o filmu“, Meg Rajan je kazala:
0
0
2
– Da, to je tačno (smeh). Evo, meni je sjajno da dođem na ovaj, Sarajevo film festival, ili na bilo koji na kom se možete susresti s nezavisnim filmskim stvaraocima. Uvek volim kad se različiti umetnici spoje kako bi služili jednoj ideji. Iz toga nužno proistekne nešto dobro – istakla je glumica, dodavši:
– Nikada, kad biram filmove koje ću raditi, ne uzimam u obzir boks-ofis, niti da li će to biti hit. Bitno mi je ko je reditelj. A ako znaš reditelja i njegov prethodni rad, onda mi je uvek na umu da pročitam scenario kroz njihove oči. Ne pokušavam da ispričam drugačiju priču od one koju je reditelj zamislio. Potrebno je tu mnogo veštine, ali neophodno je da dozvoliš da se priča ispriča kroz tebe.
Neminovno je bilo pomenuti na masterklasu i drugi rediteljski naslov u karijeri Meg Rajan. Naime, glumica je prošle godine režirala drugi film „What Happens Later“, u kojem i igra s Dejvidom Duhovnijem. Razloge zbog kojih se poduhvatila režije ponovo ovako je objasnila:
– Postoji onaj deo svakog od nas kad poželiš da umetnost razumeš više i kažeš šta hoćeš. Ovaj film mi je sinuo u glavi tokom pandemije Kovida. Nije originalno trebalo da glumim u njemu, ali ispostavilo se, zbog raznih ograničenja, da na kraju moram i da glumim. Tu su samo dva lika koji uglavnom pričaju. Istražuju svoju prošlost, želeći da je razumeju. A opet sam u rediteljske vode ušla zato što sam htela da to uradim ponovo jer je posredi težak i izazovan zadatak. Želela sam da vidim koliko svoja ograničenja mogu da pretvorim u svoju prednost. Snimili smo film za 21 noć u muzeju u Arkazansu, i na tamošnjem aerodromu. Bilo je divno pokušavati da savladaš sve to s limitiranim budžetom. I da glumiš bez stvarne mogućnosti da režiraš sebe. Bilo je tu toliko teškoća, ali na kraju ne izgleda na platnu kao da je bilo tako teško. Nisam želela da Dejvid oseti u bilo kom trenutku da ga režiram, kao velikog glumca – priznala je Meg.
A bilo je, kako se setila, mnogo posla. I to napornog…
– Jednu noć smo celu proveli na aerodromu, i Dejvid je ležao, mrtav umoran, na podu i spavao. Nije to bilo nimalo glamurozno.
Govoreći o Dejvidu Duhovniju naglasila je da je sjajan pisac-novelista, pa glumac, da glumi u svojim filmovima i režira ih:
– Upoznali smo se tokom Kovida preko Zuma. Dejvid je veoma verbalna osoba, a nisu glumci takvi često, iako ih drugačije doživljavaju. Ali, Dejvid je pisac zbog čega je, rekla bih, prirodan s rečima – ocenila je Meg, a nakon inserta iz njenog rediteljskog poduhvata objasnila je i šta joj je bio najveći utisak:
– S obzirom da se to dvoje nisu videli 20 godina, ispostavlja se da se ništa nije promenilo. Ti likovi u filmu opet upadaju u svoje stare obrasce ponašanja, posle toliko vremena i to mi je najzanimljivije u filmu. Znate, čak ni mi glumci ponekad ne znamo kako ćemo uraditi ulogu, ali je na kraju, nekako, uradimo. Veliki su to izazovi. Ono što sam uvek pokušavala da uradim jeste da stvorim povezanost, uprkos razlikama, između karaktera, kojeg igram i publike. A greške su sastavni deo tog procesa. To je, nekako, prirodni ciklus – zaključila je Meg Rajan.
Tanović ju je upitao koje bi sineaste, s kojima je radila tokom plodne karijere, izdvojila?
– Ne bih mogla da izdvojim samo jednog, jer svako od njih je različit na svoj način. Na primer, reditelj s kojim sam s početka karijere radila dosta i koji je režirao „Unutrašnji svemir“ Džo Dante mi je dao sjajne savete. Znate, imam tendenciju da previše analiziram stvari. Takva sam. I, videvši to, u jednom trenutku rekao mi je: „Mej, prestani s tim“. Shvatila sam tad da ne postoji idealan način, obrazac kako da budeš umetnik. Pa kad sam radila s Norom Efron film „Kad je Hari sreo Sali“, bila je tako sjajna. Uspela je u nečemu u čemu malo reditelja uspeva – na setu je napravila atmosferu kao da smo bili kod nje u domu, na večeri. I uspela je da izvuče na taj način najbolje od svih nas. Kad smo Kevin Klajn i ja snimali „Francuski poljubac“ bio je to, zahvaljujući reditelju Lorensu Kazdanu, vrhunac improvizacije. Kad nas je pozvao da igramo u filmu rekao nam je sledeće: „Prvu ću vam reći o čemu je film, a tek onda šta se dešava“. Onda nam je pričao o zapletu. I kad je s nama podelio temu filma Kevin i ja smo shvatili da treba da mu poslužimo da ispriča svoju veliku ideju. A šta tek reći o Džejn Kempion. Pa, ona je prava buntovnica…
Bonus video: Šreder u Sarajevu