0
Ko god je bio protekle nedelje u ovom gradu mogao se uveriti u vanrednu situaciju... Ogroman priliv turista i posetioca ali i invazija dobrih filmova na nedavno završenom filmskom festivalu u Sarajevu. Tako bi se u jednoj rečenici mogla opisati gužva i prepune ulice kroz koje je normalno kretanje bio pravi poduhvat.
Piše: Dejan Šapić
Veliki broj turista iz svih krajeva sveta su došli u Sarajevo kako bi upoznali njegove lepote, kulturne spomenike, probali čuvene ćevape, pite i baklave. Prema zvaničnim informacijama grada i turističke organizacije svi kapaciteti u hotelima su popunjeni do kraja avgusta.
Dodatni razlog za veliku gužvu je velika količina kvalitetnih filmova u okviru 29. Sarajevo Film Festivala (SFF). Na trinaest lokacija u jednom relativno malom gradu kao sto je Sarajevo prikazivano je 220 filmova i većina projekcija je bila rasprodata.
Filmski festival je se izborio za narespektabilniji u ovom delu Evrope, posebno uvodeći komercijalne segmente za profesionalce u filmskoj industriji. Kada se doda i takmičarska selekcija serija iz regiona postaje jasno je zašto je ovako veliko interesovanje za SFF.
Takmičarske celine od igranog filma, preko dokumentarnog, kratkog i studentskog dopunjene su pratećim programima. Kinoskop predstavlja nove tendencije, a Summer Screen i Open Air najzvučnije naslove sa prestižnih svetskih festivala i regionalne (domaće) produkcije.
Tako su u Sarajevu prikazana (do sada) dva filma godine francuski “Anatomija pada” dobitnik Zlarne palme u Kanu i korejski “Prošli životi” prikazan na festivalu u Berlinu. Kako reče jedan moj kolega filmski kritičar “da sačekamo novi film Zona interesa (2023), Jonathan Glazera pa da odlučimo koji je do sada, zapravo, film godine”
„Anatomija pada“ (2023), Justine Triet, koju znamo po filmu Sibyl (2019) bavi se moralnom dilemom supruge čiji je muž izvršio samoubistvo (već u petom minutu filma). Sandra Huller u glavnoj ulozi koja je takođe glumila u prethodnom rediteljkinom filmu „Sibyl“ (sporednu ulogu), najpoznatija je po višestruko nagrađivanoj ulozi u filmu „Toni Erdmann“ (2016), od samog početka drži sve konce u rukama gradeći složen psihološki lik Sandre, književnice, supruge i majke jednog dečaka. Upravo tim redom. Veći deo filma je posvećen suđenju i otkrivanju detalja ubistva ili samoubistva, rekonstrukciji pada supruga sa terase porodične kuće ili kao što sam naslov filma kaže “anatomijom pada”.
Kroz tok radnje i prisećanja iz bliske prošlosti pratimo metaforički i anatomiju pada njihovog odnosa i veze, poslovnih prepreka i emotivnih barijera koji su njihov odnos saterali u ćorsokak. Imamo samo tri lika koji nam pomažu da otkrijemo šta je se zaista dogodilo, šta su uzroci a šta posledice. Supruge Sandre koja je na optuženičkoj klupi veći deo filma i jedanestogodišnjeg sina koji se posle svega susreće sa činjenicama o odnosu svojih roditelja i naravno pokojnog supruga koga vidimo kroz kratke flešbekove. Rediteljka vešto vodi priču uvodeći uvek nove detalje koji komplikuju već dovoljno zakomplikovan psihološki odnos supružnika. Prikazana iz različitih pozicija Sandra Huller je osoba kojoj ne možemo uvek verovati u izrečeno, njeni iskazi su nekada oprečni i ona je sama u dilemi o sopstvenim postupcima tokom zajedničkog života sa suprugom. Radnja se ne odvija pravolinijski što daje dinamiku filmu čijih 150 minuta gledamo u jednom dahu. Posle dužeg vremena smo dobili “Zlatnu palmu” iz Kana koja vraća sjaj i ugled ovoj prestižnoj nagradi sa izuzetno složenim filmskim zapletom, odlično izvedenim glumačim rolama i pričom koja je i koja će uvek biti aktuelna. Nemamo politički korektne teme, recesije, migrante, društvene manjine i osetljive kategorije bilo kojeg tipa, dominacije korporacija, bogate i siromašne, aktuelan politički trenutak… Ništa od toga. Nemamo ni forsiranje žanrovskih obrazaca i inovativnog filmskog jezika. Složen film po strukturi koristi klasičan filmski jezik bez pretenzije da bude inovativan. Upravo u tome je njegova veličina i značaj. Sasvim dovoljan razlog da bude jedan od kandidata za film godine.
Celine Song je južno-korejska rediteljka sa sedištem u USA. Ovaj podatak iz biografije rediteljke je važan jer njen debitantski film „Prošli životi“ (2023), govori o devojci Nori iz Južne Koreje koja se seli u USA i posle 20 godina pokušava da ponovo uspostavi kontakt sa Hae Sungom drugom i simpatijom iz detinjstva koji još uvek živi i radi u Južnoj Koreji. Njihov susret i jedna zajednička nedelja provedena u New Yorku suočiće ih sa izborima i preispitivanjem donesenih odluka. Iskren da budem, u prvih 30 minuta filma prisustvovao sam srceparajućoj romantičnoj filmskoj limunadi uobličenoj u autoske obrasce. I tek negde na pola filma dolazi do preokreta u rediteljkinom pristupu gde shvatamo da je sve pre toga bila uvertira za jednu originalnu priču o prijateljstvu i sećanjima na detinjstvo. Gledamo svojevrsni ljubavni trougao gde njih troje, učestvuju u preispitivanju medjusobnih odnosa. Svako se oseća po malom krivim za izbor koji je napravio.
U filmu je antologijska scena gde sadašnji suprug glavne junakinje Nori sedi u restoranu sa njom i njenim prijateljem iz detinjstva Hae Sungom i prosto oseća krivicu zašto je “on baš njen suprug”, oseća se suvišnim i neprijatno mu je dok sluša njihov razgovor. Genijalno rešenje mlade rediteljke Celine Song koja je nam je isporučila nesvakidašnju poemu dobrote i ljudskosti. Sa svojim prvencem upisala je se u listu velikih autora i od nje možemo očekivati još mnogo toga. Mala i srceparajuća priča zbog svog jednostavnog pristupa i originalnosti je još jedan kandidat za film godine.
I za kraj jedna sugestija: zaboravite na filmske velikane iz dvadestog veka i ne očekujte mnogo od njih kao što je slučaj sa Vimom Vendersom, ove godine ponovo aktuelan sa novim filmom „Savršeni dani“ (2023), prozaičnoj sagi o japanskom čistaču javnih toaleta ili Akiju Kaurismakiju sa njegovim novim, ali uvek istim filmom koji već po ko zna koji put snima. Sada se zove „Opalo lišće“ (2023) i opet nam prikazuje dve usamljene osobe sa nepostojećim društveniom životom. Tražite nove autore koji imaju nešto novo da kažu, jer već skoro četvrt veka živimo u 21. veku a uvek se vraćamo i iznova očekujemo da nas stari majstori filma ponovo iznenade, što kako se vidi, teško im polazi od ruke.
Hvala Sarajevu za odličan presek ovogodišnje filmske produkcije.
Bonus video: Čuvari formule na crvenom tepihu na 29. Sarajevo film festivalu
