0
Jedna od najstarijih umetničko-obrazovnih institucija Muzička škola „Stanković“, svakog 15. marta, obeležava svoj rođendan nizom uzbudljivih koncerata, pa se ta tradicija nastavila i ove godine.
Zorica Kojić, Foto: Ana-Marija Jovanović
Iako je, kolokvijalno rečeno, već u dubokoj starosti, ova škola zapravo vrca mladošću, svežim idejama, permanentnim pedagoškim inovacijama, kao i izuzetnom vidljivošću van svojih granica, zahvaljujući visokim stvaralačkim zahtevima koje učenici i profesori neprestano postavljaju pred sebe u svakodnevnom radu. Nema ugledne gradske manifestacije koju svojim zapaženim nastupom nisu ukrasili „Stankovićevci“ već toliko mnogo puta, pa su otuda njihovi koncerti postali važne stavke u muzičkoj pulsaciji Beograda i šire.
Kako to „Stankoviću“ polazi za rukom da decenijama stalno iznova celim srcem ulaže novu energiju u svoju autentičnu budućnost, razgovaramo sa direktorkom škole Vanjuškom Martinović.
Čitav jedan vek i još trinaest godina preko, čine dugu tradiciju Muzičke škole „Stanković“ na dobro poznatoj beogradskoj adresi Kneza Miloša 1a. Kada pomislimo da je škola začeta još davne 1881. u okviru Pevačkog društva „Stanković“, dolazimo do monumentalne cifre od čak 143 godine postojanja. Šta vi, kao mlada žena i nekadašnja učenica škole, osećate pred ovako velikom i sadržajnom istorijom, koju svojim radom nastavljate u novom milenijumu?
– Moram reći da svi koji su iz bilo kog razloga ušli u našu školu, istog časa osete tradiciju, istoriju i duboko poštovanje. Biti deo nečega što traje toliko dugo, gotovo vek i po, zaista je čast i privilegija. Kada pomislim ko je sve bio na mom mestu, ko je sve hodao ovim zdanjem i kakve istorijske događaje pamte ovi zidovi, osećam ogromnu zahvalnost što mi je data mogućnost da budem deo ovakve institucije. Trudim se da zajedno sa svojim kolegama zadržimo ono što svi mi zovemo „duh Stankovića“, a da taj naš „duh“ ima mudrost starca i energiju mladosti.
Priča o Muzičkoj školi „Stanković“ duga je praktično koliko i povest klasične muzike u Srbiji. Možete li da nam ukratko približite ličnost Kornelija Stankovića, po kome škola nosi ime, istorijat ove značajne kulturno-obrazovne institucije, kao i njene zgrade i Svečane sale koje danas čine arhitektonsko-urbanističku vrednost, utvrđenu za kulturno dobro – spomenik kulture?
– Ne znam koliko je široj javnosti poznata činjenica je da je Kornelije Stanković (1831 – 1865) bio prvi srpski školovani muzičar. Rođen u Budimu, školovao se na Konzervatorijumu u Beču, i za samo 34 godine života ostavio neizbrisiv trag u našoj istoriji. Zahvaljujući njemu naša bogosluženja su počela da se odvijaju na srpskom jeziku, harmonizovao je brojne narodne melodije, pisao kompozicije za glas i klavir, bio cenjeni pijanista, a ostavio je i izuzetno važne misli o srpskom narodnom muzičkom stvaralaštvu. U težnji ka podizanju muzičkog obrazovanja u Srbiji, zajedno sa Milanom Milovukom već 1863. godine sastavio je plan za osnivanje prve državne muzičke škole u Beogradu. Naša škola nastala je pod okriljem Pevačkog društva „Stanković“ i negovanje uspomene na prerano preminulog Kornelija Stankovića oduvek je bilo prisutno. Upravo su članovi Društva 1940. godine organizovali prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Budima u Aleju velikana u Beogradu.
Već pomenuto Pevačko društvo „Stanković“ – nastalo davne 1881. godine – od svojih početaka imalo je plan da se pod njegovim okriljem osnuje i škola. Zbog prostornih mogućnosti, škola je zvanično osnovana tek 1911. godine pod pokroviteljstvom Kralja Petra I, a sama zgrada kupljena je i od prizemne kuće nadograđena sredstvima članova Društva i fonda mitropolita Mraovića. Činjenica da su članovi Društva podneli takva odricanja, govori sa jedne strane o tome koliko su cenili uspomenu i zaostavštinu Kornelija Stankovića, a sa druge koliko su želeli da pokolenjima koja dolaze ostave jedno takvo kulturno, obrazovno i materijalno bogatstvo. Naša zgrada u ulici Kneza Miloša 1a je zaštićeno kulturno dobro, a naša Svečana sala je prva koncertna dvorana u Beogradu.
Prošlost je prošlost, a sadašnjost i budućnost ono što nas, u stvari, zanima. Kako vidite sadašnjicu škole, nastavni kadar i – pre svega – njene učenike, zbog kojih ona oduvek i postoji, služeći kao odskočna daska za mladu generaciju?
– Nastavni kadar škole oduvek je bio reprezentativan i nije mala stvar raditi u „Stankoviću“. To je čast ali i velika odgovornost, jer nama dolaze odlična deca, željna znanja, talentovana, inspirativna – treba valjano odgovoriti na takve pedagoške izazove. Moj stav je da je mnogo teže raditi sa talentovanom decom, jer oni veoma brzo „snime“ situaciju i ne možete da ih zavarate površnim znanjem, plitkim informacijama i nemarnim angažovanjem. Talentovana deca neprestano od vas traže da se usavršavate, preispitujete i nalazite nova rešenja za već naoko poznate stvari. Svake godine kada ispratimo maturante – pomislimo: „Kakva sjajna generacija ode, ko zna kad ćemo opet imati ovakvu decu!“, a već sledeće godine ponovo ispratimo neke druge sjajne mlade ljude u budućnost, i tako stalno. Mogu da kažem da smo kao država, pa samim tim i kao „Stanković“, pravi rasadnik talentovane dece. Takvu decu samo treba pravilno usmeriti i dati smisao onome što rade, podržavajući ih u njihovim snovima i nesebično im, pored znanja, davati poverenje, prijateljstvo i sigurnost. Deca osete poštovanje, osete kada je nekome stalo do njih, a danas im je, kada je porodica neretko veoma labilna, to najpotrebnije.
Muzička škola „Stanković“ svake godine, već tradicionalno, obeležava svoj dan – 15. mart – u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Kako vam se čine kreativnost i stav učenika škole kao solista ili dela ansambla na ovoj našoj najuglednijoj muzičkoj sceni?
– Sa velikim ponosom mogu da kažem da smo škola koja ima razvijene velike ansamble, hor i simfonijski orkestar. Ove godine, naši solisti nastupiće uz pratnju orkestra, a spremaju se i tačke gde zajedno nastupaju hor, orkestar i naši džezeri. Veliki zalogaj, ali i veliki izazov za naše učenike, koji će, sigurna sam, sa uspehom da savladaju i budu ponosni na sebe, onoliko koliko smo i mi nastavnici već ponosni na sve njih.
Kako biste nam još predstavili program ovog značajnog koncerta i skrenuli pažnju na neke izuzetne tačke u petak?
– Kao što sam već pomenula, biće to praznik mladosti, lepote, kreativnosti, a pre svega zajedništva. Trudimo se da svake godine izvodimo i kompozicije domaćih autora, ove godine to su dela Aleksandra Simića i Ante Grgina. Drago nam je što je čuveni kompozitor Aleksandar Simić deo našeg projekta i što će svojim dragocenim savetima pomoći učenicima da izvedu njegovo poznato delo „Salva me“, a posebnu zahvalnost dugujemo Anti Grginu koji je velikodušno poklonio Školi brojne partiture svojih kompozicija. Kontakt sa umetnicima, kompozitorima, mogućnost neposredne saradnje sa afirmisanim stvaraocima, za decu je uvek inspiracija i podsticaj za rad i napredovanje.
Koje još koncerte Muzička škola „Stanković“ – osim ovog na Kolarcu – održava u sklopu svoje velike proslave?
– Svake godine se trudimo da nastupamo u najreprezentativnijim beogradskim salama. Ove godine, pored Kolarca, to je fantastična, renovirana Svečana sala Ruskog doma, koja će našim odabranim solistima pružiti još jedno dragoceno sviračko iskustvo u ponedeljak 18. marta. Naravno, tu je i završni koncert 22. marta, kojim zaključujemo ovogodišnju proslavu rođendana, na mestu gde je sve i počelo, i koje je za sve nas „Stankovićevce“ naša druga kuća – a to je naša najlepša, jedna jedina Svečana sala Muzičke škole „Stanković“.
Kako u ovom trenutku vidite budućnost Muzičke škole „Stanković“ u novim vremenima – njenu ulogu, odgovornost i preuzimanje inicijative u danima koji dolaze?
– Možda će vam zvučati neobično i pomalo nerealno, ali moje duboko ubeđenje jeste da se naša ljudska civilizacija mora hitno vratiti negovanju ljudskog duha i onome što danas nazivamo „tradicionalnim“ vrednostima. U tom smislu, muzika kao vrhunski domet civilizacije mora opstati i nastaviti da pruža ljudima nadahnuće, lepotu, inspiraciju i utehu. Ako se predamo pred tehnologijom, neće nas biti vrlo brzo, pretvorićemo se u neke nesavršene mašine, bez ikakve svrhe i smisla postojanja. Pozivam sve roditelje da usmere decu ka umetnosti, bar do srednjoškolskog perioda, jer svako dete ima dar, to je sigurno. Neko za crtanje, neko za sviranje, neko za igru, ali nema deteta bez dara, samo ga treba otkriti, negovati i na taj način u perspektivi stvoriti zdravo i zadovoljno društvo, čija svrha postojanja nije samo zadovoljenje materijalnih potreba, nego onih mnogo važnijih – duhovnih. Naša škola je i te kako spremna da se uhvati u koštac sa svim izazovima današnjice i da zajedno sa roditeljima naših učenika pokuša da od njih napravi dobre, časne i plemenite ljude.
Bonus video: Beogradska filharmonija dovedena na rub egzistencije
