0
Nemoć je svuda. U društvu kojem živimo, nemoć zbog bede, nemaštine… Nemoćnim te čine mnoge stvari i nepravda koja te okružuje. Shvatila sam da je moja borba odabir onoga šta ću da radim i načina na koji ću to da radim, kaže glumica Vanja Ejdus uoči premijere predstave "Uspavanka za Aleksiju Rajčić" koja je zakazana za 30. april u Narodnom pozorištu.
Glumica će se naći u naslovnoj ulozi komada Đorđa Kosića, nastalog po knjizi „Zatvorenice“, koja potiče s kraja 19. veka, a u pitanju su ispovesti žena iz Požarevačkog kaznenog zavoda koje su odlučile da počine zločin i odu u zatvor što su doživljavale kao vid slobode nakon godina trpljenja.
– Aleksija je za mene heroj. Mada junaci koji počine zločin su obično antiheroji. U predgovoru zatvorenica piše: „Da li su žene koje ubijaju, korak ka ženama koje glasaju?“ To je neki put ka ženskoj emancipaciji – da uzme stvari u svoje ruke. Pogotovu u 19. veku, ali i danas po ruralnim sredinama gde je nasilje nad ženama itekako prisutno. Sigurna sam da ja lično, iz ove perspektive, ne bih trpela, ali nikad se ne zna. Naše polazište je da Aleksija Rajčić može da bude bilo ko, pa i ja – kaže Vanja Ejdus za Nova.rs.
Ističe da nije važno kako se ona zove, ime je nebitno, ona je fiktivni lik koji može biti bilo koja žena na svetu koja je odlučila da bude drugačija od žena u njenom okruženju.
– O tome govori komad. Njene bake, mame, tetke… oko nje sve čekaju – boljitak, dete, sreću, svog čoveka, kraj veka, pa na kraju i svoju smrt. Stalno neko ritualno čekanje tj. trpljenje. Ona je prosto odlučila, pao joj je mrak na oči i kao što pisac piše „prepuklo je nešto ispod lepog lica, ogrubelog vremenom i izmenilo joj pogled u pogled ludaka i ubice“. U zatvoru se oseća slobodnom. Što nije čudno. Ona se oslobodila muke, trpljenja mučenja – objašnjava Ejdus.
Na pitanje šta čoveka natera da „uzme stvar u svoje ruke“, glumica kaže – nemoć.
– Nemoćan si jer nemaš opcije. Ne možeš više da trpiš, ne možeš da odeš jer nemaš gde, porodica te ne želi nazad, nisi emancipovan, ne radiš, nisi ekonomski i društveno stabilan… Pogotovo što se radnja dešava u 19. veku, mada u našoj predstavi to ne ističemo. Može biti bilo kad, pa i sad – kaže i dodaje:
– Evo mi živimo u vremenu kada možete na televiziji da pogledate dokumentarac o Vudiju Alenu i Mii Farou. Oni su imali ćerku koju su zajedno usvojili i koju je on silovao kada je imala sedam godina. Mia Farou je tada snimala kamerom dete koje priča i pokazuje šta joj je tata radio. Ta devojka je sada odrasla i ona priča u kameru šta joj je sve Vudi Alen radio. Imale su sve dokaze, ali ne, on je holivudski moćnik i nije se ništa dogodilo. I mi gledamo u to, ja gledam taj dokumentarac u 21. veku i pitam se da li je ovo moguće. One nisu uspele da ga sruše i oteraju u zatvor, a jasno je da je to uradio, ima i dokaza i svedoka… Pa, kad jedna žena u Holivudu, Mia Farou nije uspela da dokaže i da se izbori, šta da kaže obična žena. Zato moramo o svemu ovome govoriti što više.
Ističe da se nemoć oseća na mnogim poljima našeg života.
– Nemoć je svuda. U društvu kojem živimo, nemoć zbog bede, nemaštine… Stvari i nepravda koja te okružuje izazivaju taj osećaj. Pre nekoliko godina sam i ja osećala nemoć i ovde u Narodnom pozorištu. Mnogo radim u ovom teatru, mnogo je predstava, puno naslova, stalno idem iz podele u podelu i osećam da uvek dajem svoj maksimum. Ne samo ja, svi glumci, garderoberke, šminkeri… Ali, nešto izmiče kontroli. Stalno sam osećala nemoć i pitala se šta ja radim. Onda sam odlučila da ne želim više to da osećam i da ne želim više nikakvu vrstu pobuna koje smo svojevremeno organizovali. Shvatila sam da je moja borba protiv nemoći odabir onoga šta ću da radim, načina na koji ću to da radim. Ovaj projekat je jedan vid moje borbe – zaključuje Vanja Ejdus.
Bonus video: Vanja Ejdus