0
Uvek su dva koraka napred, jedan korak nazad. Ali nikada neću reći da nije bilo napretka kada je rasizam u pitanju. Borba se nastavlja, kaže Spajk Li.
– Kada sam bio mali moj otac je mrzeo holivudske filmove, ali moja majka je bila filmofil. A pošto sam bio najstariji od braće i sestara, bio sam njen pratilac u bioskopu. Volela je Džejmsa Bonda i odvela me da vidim “Goldfinger”. Sala je bila prepuna. Ti filmovi o Bondu imaju eksplozije i pucanja, ali je bilo zatišje u scenama akcije i sve je bilo tiho. Rekao sam: „Mama, zašto se ta dama zove Pussy Galore?“, i kompletna sala me je čula. Majka me je zgrabila za vrat i rekla: „Nemoj više da govoriš!“. Bila je tako posramljena – kaže Spajk Li za „Gardijan“. Zastaje, pa ponavlja smejući se: „Pussy Galore!“
Iako je rediteljevo shvatanje kinematografije od tada daleko napredovalo, još uvek postoji nešto u njemu što podseća na tog šestogodišnjeg dečaka: radoznao, ne plaši se da iznese svoje mišljenje, spreman da postavlja nezgodna pitanja. Posle više od 30 godina karijere, ovaj 65-godišnjak je stekao reputaciju “holivudske savesti”. Njegovi filmovi prate živote crnaca i dovode u pitanje pretpostavke o rasi, klasi i polu. U intervjuima i govorima, grmeo je protiv društvene nepravde, policijske brutalnosti i problema industrije zabave sa predstavljanjem Afroamerikanaca.
Za sve ovo i ali i mnogo toga više, Li je ove nedelje dobio BFI Fellowship, najveću nagradu koju Britanski filmski institut dodeljuje pojedincima za njihov „izuzetan doprinos filmskoj ili televizijskoj kulturi“. Prethodni dobitnici su bili Orson Vels, Lorens Olivije, Elizabet Tejlor i Stiv Mekvin.
– Jedna osoba može da primi nagradu ali mnogo ljudi je bilo odgovorno koje vi ne vidite. Ova nagrada je za sve ljude koji su mi pomogli. Ne samo ljudi u industriji, već i moji roditelji, braća i sestre, nastavnici, da ne zaboravim moju prelepu ženu Tonju – kaže Li, govoreći iz Los Anđelesa.
Teško je pobrojati sve Lijeve radove. Od premijere u Kanu 1986. godine “She’s Gotta Have It”, radikalne seksi komedije o crnkinji i njena tri muška udvarača, snimljene za dve nedelje za 175.000 dolara, uradio je desetine filmova. Jedan od najzanimljivijih jeste film “Uradi pravu stvar” iz 1989, koji je istraživao rasne tenzije u Bruklinu, i “BlackKkKlansman” iz 2018, istinita priča o crnom detektivu koji je bio na tajnom zadatku sa Kju Kluks Klanom. Bio je tu i “Inside Man”, triler o pljački sa Volstrita, i “4 male devojčice”, dokumentarac o bacanju bombe na Baptističku crkvu u Birmingemu u Alabami.
Ali možda njegovo najpoznatije delo je “Malkolm Iks”, biografski film o afroameričkom aktivisti iz 1992. godine, sa Denzelom Vašingtonom i Anđelom Baset.
– Malcolm Iks će izdržati test vremena. I taj Denzelov nastup me i dalje oduševljava. To je jedan od najvećih koje sam ikada video – ocenjuje, a pričajući o borbi protiv rasizma dodaje:
– Uvek su dva koraka napred, jedan korak nazad. Ali nikada neću reći da nije bilo napretka. Borba se nastavlja.
Li je dobio brojna priznanja, uključujući Oskara, dva Emija i Baftu, ali doživeo je i dosta neprijatnosti.
– Ljudi zaboravljaju da su, kada je izašao „Uradi pravu stvar“, kritičari gromoglasno govorili: „Ovaj film će podstaći Afroamerikance na nerede širom zemlje“. Sada zvuči suludo, ali to su napisali istaknuti filmski kritičari, zato što je moj film izazvao divljenje crnaca. Još uvek nisu rekli da su zajebali. Bio je to veoma rasistički pogled na film koji se bavio nasleđem rasizma u SAD.
Zatim je tu bila stalna bitka sa dodelom Oskara. Godine 1990, ostvarenje o dobrim o rasnim odnosima “Vozeći gospođicu Dejzi” osvojio je Oskara za najbolji film, dok “Uradi pravu stvar” nije čak ni nominovan u kategoriji, što je izazvalo mnogo kontroverzi (nominovan je u dve druge kategorije, prim.aut.) Tri decenije kasnije, 2019. godine, “Green Book”je pobedio “BlackKkKlansman”, što je navodno dovelo do toga da je Li mahao rukama sa gađenjem (“BlacKkKlansman” je ipak osvojio Oskara za najbolji adaptirani scenario).
Nekoliko meseci nakon što je Liju dodeljen počasni Oskar za životno delo, reditelj je postao jedna od vodećih ličnosti kampanje #OscarsSoWhite i bojkota dodele Oskara 2016. godine, nakon druge godine zaredom u kojoj obojeni ljudi nisu nominovani ni za jednu glumačku kategoriju.
Trenutno ga zanima dodela nedavnih Gremi nagrada, posebno zbog gubitka Bijonse u kategoriji najboljeg albuma.
– Nisam muški predsednik Bijonse fan kluba, ali volim je i podržavam. Njen album je neverovatan. Znam da je osvajala puno Gremija, ali četiri puta je bila nominovana za album godine i svaki put je izgubila? Poštujem one umetnike kao što su Adel ili Hari Stajls koji su pobedili. Nije njihova krivica, ali to je pravo sranje.
– Duga je istorija velikih crnih umetnika koji dolaze na dodelu ove nagrade, a ne pobede. Svi znamo da je njihov rad odličan, jer umetnost govori sama za sebe. Ali onda se uvek svodi na ovu škakljivu teritoriju validacije. Da li crni umetnici kažu: „Jebi ga“ – ili traže potvrdu belaca i jure nagrade? Samo želim da pozdravim svoju sestru Bijonse. Znamo šta se dešava. To su direktne smicalice, podmetanja.
Ali nikada mu nije bio teret da, kako ističe, govori istinu moćnicima.
– Zato što nikada nisam pokušao da se postavim kao da govorim u ime 45 miliona Afroamerikanaca. Uvek kažem: „Ovo je moje mišljenje“. Prilično rano, moja pokojna majka je rekla: „Spajk, mi kao crnci nismo jedna monolitna grupa. Ne ličimo, ne pričamo isto, ne mislimo isto. Veoma smo različiti, iz mnogo različitih sredina.’ I ja sam to shvatio.“
Li je postao vodeća kulturna ličnost sama po sebi. Četiri njegova filma su sačuvana u američkom Nacionalnom filmskom registru zbog kulturnog i istorijskog značaja. Snimio je muzičke spotove za grupe i muzičare poput Public Enemy, Stivija Vondera i Prinsa, i reklame sa Majklom Džordanom za Najk. Prvi ljubavni sastanak Baraka i Mišel Obame bio je kada su išli da gledaju „Uradi pravu stvar“. Čak je uspeo da natera Nelsona Mandelu da glumi u filmu „Malkolm Iks“.
Bonus video: Snimanje filma Munje 2