0
"Jesi li lezbejka?" pita on. Moja prošlost, moja sadašnjost i moja budućnost čekaju da progovorim, da ih istinito predstavim, a opet kroz umetnost. Jer umetnost je suština svega što radim, svega što jesam, svega za šta se zalažem, priča Sofi Bi Hokins.
Pevačica čuvenog hita “Damn I Wish I Was Your Lover” Sofi B. Hokins ima novi album „Free Myself“, a to je bio povod da ispriča svoju priču vezanu za period njene najveće popularnosti.
Želim da se oslobodim. To je priča o tome zašto sam još uvek ovde, majka dvoje dece, koja se sprema da objavi novi album „Free Myself“ i krenem na turneju, tim rečima započinje Sofi Bi Hokins svoju ispovest za “HuffPost” koju vam prenosimo u celosti.
Prešla sam put od odrastanja kao Haklberi Fin u njujorškom Central parku do sviranja timpana i upisa u muzičku školu, od pevanja mojih pesama dok sviram bubnjeve, do toga da me Brajan Feri zaposli i otpusti, od toga da me „jure“ vrhunske izdavačke kuće 1989. zbog demo snimaka koje sam uradila u svojoj spavaćoj sobi, do izdavanja sada već albuma- klasika 1992. godine. Od napuštanja Sonija 1998. i objavljivanja pet albuma za svoju izdavačku kuću do toga da sedim ovde, spremajući se da vam kažem šta mi je sada važno o mojoj karijeri u 90-im, putu na kojem sam stvarala pod sopstvenim uslovima i prkosila etiketiranju.
Dozvolite mi da vas odvedem u restoran u Vest Vilidžu na Menhetnu. Proleće je 1992. Upravo počinjem da dajem intervjue povodom prvog albuma „Tongues and Tails”, sve pesme sam prvi put snimila u stanu taksiste u Ist Vilidžu dok je bio na noćnoj smeni. Album je oživeo u Electric Lady Studios sa muzičarima koje sam ja birala: Omarom Hakimom, Markom Eganom, Erikom Bazilijanom i Robom Hajmanom.
Sve moje godine uporne odlučnosti da postanem muzičarka i tekstopisac odjednom su se ukrstile sa obećanjem komercijalne podrške. Bila sam kul zbog toga toga – ali samo spolja. Dve godine je izdavačka kuća kontrolisala moj rad svakog dana, i svakog jutra sam očekivala da će me najure, ali jedno jutro mi je bio zakazan „veoma važan intervju“ za “Njujork tajms”.
Sedim sa cenjenim novinarom “Njujork tajmsa”, Džonom Parelesom. On pije kafu, a ja pijuckam toplu vodu. Pita me o procesu rađanja moje hit pesme, koja se tada penjala na top-listama “Damn I Wish I Was Your Lover”. „Jesi li lezbejka?“ pita on. Moja prošlost, moja sadašnjost i moja budućnost čekaju da progovorim, da ih istinito predstavim, a opet kroz umetnost, jer umetnost je suština svega što radim, svega što jesam, svega za šta se zalažem.
On misli na treći stih mog hita u kojem pevam, „Sedela sam na planini sa mirnim umom / i ležala sam pored okeana vodeći ljubav sa njom sa jasnim vizijama / hodala danima bez ikoga u blizini / i vraćam se kao okovana i vezana za tebe / Prokletstvo, volela bih da sam tvoja ljubavnica.”
Novinar diskretno pijucka kafu… Ali uvlači me u lavirint u kojem se mešaju umetnost i šou biznis. Tekst pesme „Damn…” je nedvosmislen, svi moji tekstovi su takvi. To je pop rok pesma, ali izvor mojih kreacija nije na prodaju. Radim sa posvećenošću svakog istinskog umetnika: sama, svim svojim bićem, za rezultat koji je potencijalno vanvremenski. Ovo pitanje „Da li si lezbejka?“, osećam kao zamku, iako shvatam da je važno u kontekstu 1992. i kvir istorije. U stvari, moj istinit odgovor je važan za ukupnu evoluciju, jer bez slobode izražavanja i prava za svakog čoveka da bude ono što jeste i da bude voljen takav kakav jeste, osuđeni smo na propast.
Da li sam osuđena na neuspeh u karijeri ako sam iskrena?
Pa možda. Ali biti umetnik znači biti istinoljubiv. Korišćenje vašeg kreativnog procesa da biste došli do sopstvene istine je potraga. Virdžinija Vulf je pokrenula ovo putovanje u meni kada sam pročitala „Do svetionika“ na steni u Riverside Parku u 13. godini. Da je ta knjiga okean, privukla bi me svetlost na talasima, radoznala da dodirnem dubine.
Vulf i Dejvid Bouvi, moja druga inspiracija, izražavaju svoju humanost ne pridržavajući se njenih granica. Da li bih bez njihovog rada imala hrabrosti da stvaram sopstvene priče sa muzikom i tekstovima? Moj album „Tongues and Tails” sadrži priče u pričama. To je moja skrivena, privatna istorija otkrivena u pesmama, često tako jasna slušaocu, a meni misteriozna.
Slušam šuškanje gradskih zvukova napolju na ulici i ritam kašika i tanjira pored našeg stola. Onda, čujem svoj tinejdžerski glas kako govori momku: „Samo zato što si muško ne znači da sam strejt.” Gledala sam film „Poslednji metro” i nikako nisam htela da poreknem svoju privlačnost prema Katrin Denev. Sumnjala sam da postoji obilje emocija koje žena može da otključa. Ipak, ta svest nije umanjila iskustvo ljubavi koje sam imala s njim. Ne radi se o polu, pomislila sam tada. Telo nosi dušu, životne priče, duh čoveka, a ponekad delovi tela nisu ono što ste mislili da treba da budu. A ponekad su upravo ono što ste naručili.
„Ja sam omniseksualna“, izlanem se u razgovoru.
„Šta je to?“ pita on.
„Moj pol ne definiše moju seksualnost“, kažem. „Moj kreativni duh da. Muški partner me ne čini da budem strejt, niti partnerka da budem gej. „Ja sam sve“, omni je sve i jedno.“
Sony Music nije bio zadovoljan. Puno su me pritiskali, i mislili su da će to što sam se izjasnila kao omniseksualna ubiti moju karijeru. Postala sam glasna pobornica LGBTQ prava. Slobodno sam govorila o rodnom spektru u jutarnjim emisijama dok su „vilice padale“ u studiju. Poranila sam samo 30 godina.
U današnjoj muzičkoj industriji, moja smelost i spontana iskrenost se cene, i srećna sam zbog toga. Daleke 1996. godine, kada sam pala na kolena i otpevala treći stih „Damn…“ Melisi Eteridž u njenom specijalu „VH1 Duets“, udarajući u svoj afrički bubanj, nisam baš bila prihvaćena. Brendi Karlajl, Sem Smit i „živi anđeo“ Kim Petras, su među mnogim umetnicima koji danas dokazuju koliko je čovečanstvo moralo da pređe da bi aplaudiralo ljudima za sve ono što jesu.
Sećam se da sam 90-ih volela da izlazim iz autobusa i upoznajem svoje nove obožavaoce koji su bili veoma slični meni, koji nisu želeli da budu stavljani u kalupe, već da rastu poput pojedinačnih cvetova na svoj poseban način.
Nismo imali društvene medije, pa čak ni internet, imali smo kontakt očima i razgovarali i grlili se. Takođe smo imali još uvek luksuz prostora, vremena i privatnost, ali nismo znali to da cenimo. Sada deca mogu da uživaju prednosti instant uspeha, ali posledice kritike, osuđivanja i eksploatacije su strašne.
Da li je moj hrabar stav bio i odgovor na objektivizaciju kao seksi mlade žene, kada sam ugovorom bila obavezana da promovišem svoj rad u medijima? Da li sam se takođe poistovećivala sa stidom što me uvek definišu drugi? Nisam bila emocionalno spremna za sve što me je pogađalo – i sve što je izlazilo iz mene. Borba za samoidentifikovanje stara je vekovima, a svaka osoba koja udari u prigušeni mrak nosi baklju prosvetljenja.
Vraćam se na onaj trenutak u restoranu sa novinarom “Njujork tajmsa” koji mi je postavio provokativno pitanje i pomislila sam: Kako će moj odgovor uticati na moj život? Kako da pomognem čovečanstvu na način na koji želim da pomognem sebi?
Moguće je osloboditi se, voleti sebe, biti celovita i srećna osoba. O tome govori moj novi album. Zato se zove, naravno „Oslobodi sebe“.
Bonus video: Mirela Priselac Remi „Elemental“: Ima neka tajna veza sa Beogradom
