3
Otišao je veliki glumac, Gojko Šantić. Taj stasiti, veliki Mostarac. Moćnog glasa, impresivne pojave.
Talentovan do zla Boga. Toliko da kad bi izašao na scenu, videli biste samo njega i nikog više. Onaj veliki dramski umetnik, kako je sebe voleo da naziva, koji je nahrupio na scenu kad su glumci istinski značili. Glumac iz onog zlatnog doba Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kad se u zdanje preko puta Cvetnog trga išlo da bi se gledale velike predstave, koje su postavljali veliki reditelji, a igrale glumčine!
Usnuo je Gojko Šantić, a za tih svojih 78 godina uradio je onoliko.
– Ja sam najčešće igrao kontemplativne ljude, u sukobu s vremenom, heroje koji gube, ljude u dubokom sukobu s vremenom i prostorom u kome žive. Oni su uvek bili mali, obični ljudi, koji su gubili zbog ljudskih slabosti. Pošto je ovo vreme malog i slabog čoveka, onda je to prostor u kome sam tražio…
Gojko Šantić rođen je u Mostaru 1946. godine. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i TV 1967. godine u klasi neprevaziđenog profesora Mate Miloševića. Dobitnik je bio Akademijine nagrade „Strahinja Petrović“ za diplomski ispit (Hamet). Maltene iste godine kad je diplomirao postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pripadao je takozvanoj generaciji „Bojanovih beba“, zajedno sa glumcima koji su primljeni u angažman tih godina: Milan Gutović, Tanasije Uzunović, Mirjana Vukojčić, Svetlana Bojković, Josif Tatić, Ivan Bekjarev, Branko Cvejić, Đurđija Cvetić, Slobodan Đurić, Dušan Đurić, Vojislav Brajović, Cvijeta Mesić…
Odlaskom Šantića malo ih je ostalo, kao da se zatvara krug…
Nije dugo trebalo da prođe da bi stekao status prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na sceni matičnog JDP-a, pa Narodnog, Beogradskog, Ateljea, Crnogorskog narodnog pozorišta ili Niškog narodnog pozorišta odigrao je više od 70 uloga.
Na sceni je ovaplotio repertoar kakav jedan glumac može samo da sanja. Bio je Gojko Otelo, pa Prospero, pa Falstaf (Šekspir), ali i Koriolan, bio je Stavrogin, Zanesenjak (Dostojevski), Pozdnišev (Tolstoj), Sid (Kornej), Levborg (Ibzen), Polimestor (Euripid), Vladika Danilo, Rade Tomov (Njegoš), Vuk Isakovič (Crnjanski), Andrej, Gajev (Čehov), Miloš Vasić, Apis (Dobrica Ćosić), Dobrosav, Mladen Đaković (Branislav Nušić), Drobac (Ljubomir Simović), Maks (Ivo Andrić)…
Gostovao je na scenama diljem sveta, u Moskvi, Petrogradu, Parizu, Berlinu, Štutgratu, Bukureštu, Sofiji, Cirihu, Bernu, Veneciji, Trstu, Beču, Gracu, San Sebastijanu…
Na televiziji je odigrao više od 30 uloga, na radiju 150. No, najpoznatiji je na velikom platnu po ulozi Doroteja u istoimenom filmu Zdravka Velimirovića iz 1981. godine. Dorotej, rađen po čuvenom romanu Dobrila Nenadića, redak je u našoj kinematografiji film na temu Srednjeg veka, koji ne idealizuje taj period, kako je to ovde bio običaj, već ga realistično oslikava. Smešten u 14. vek donosi priču o lekaru Doroteju, koji dolazi u manastir da bi lečio starog igumana. Monah Nikanor priprema preuzimanje položaja u manastiru, pa se njegovo nepoverenje prema Doroteju pretvara u otvoren sukob po ozdravljenju igumana. U narodu se proširi glas da je Dorotej čudotvorac…
– Ma koliko gluma bila prevrtljiva, varljiva, adaptivna, ne postoji nijedna umetnost koja pravovremenije daje onaj reciprocitet zadovoljstva kao umetnost glume. Glumac se ne zavarava budućnošću. Glumac je kao pucketanje dva prsta – samo sad i nikad više.
Bavio se Gojko Šantić decenijama unazad i esejistikom. Ogroman je broj tekstova o pozorišnoj umetnosti napisao za časopise, kao što su „Odjek“, „Književne novine“, „Književna reč“, „Drama“, „Savremenik“, „Trag“, „Ludus“…
Prvu knjigu eseja „Dvojstvo istoga“ objavio je 1992, a sedam godina kasnije eseje je skupio u novo delo „Telo glume“… S Dobrilom Nenadićem objavio je dramu „Magla“, pa Njegoševu oproštajnu besedu „Ja, Rade Tomov“, dramatizovao „Luču mikrokozmu“…
A 2009. godine objavio je knjigu tako magičnog naslova – „Apostoli glume“, u kojoj je ispisao predivne eseje, svojevrsne ode o svojim kolegama, njih dvanaestoro, a bili su to Milivoje Živanović, Marija Crnobori, Ljubiša Jovanović, Ljiljana Krstić, Milan Ajvaz, Rahela Ferari, Branko Pleša, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Radmila Andrić, Miša Žutić i Mirjana Vukojčić Sekana. I Ljubomir Simović je u predgovoru Šantićeve knjige zapisao: „Tekstovi Gojka Šantića prikazuju i osvetljavaju ono što u karijerama naših glumaca nismo mogli da vidimo. Oni nam otkrivaju kako daleko iza onoga što gledamo na sceni ključa ili tinja ona nevidljiva drama ili borba koja se sažima i sublimira u ono što će izaći na scenu. Uz sve to Šantićevi portreti imaju lepu literarnu vrednost. Piše toplo i živopisno, živim i bogatim jezikom. A njegovo sopstveno glumačko iskustvo je takvo i toliko da bismo mirne duše i uz njegovo ime mogli dodati epitet iz naslova njegove knjige“.
U pogovoru iste knjige Slobodan Rakitić podsetio je da su mnogi pisali o Šantićevoj glumi.
„Jedni su isticali njegovu mudrost i promišljenost, drugi plemenitu patetiku i viteštvo na sceni i u životu, treći intuitivnost, četvrti osećanje za meru i nijanse. Ako je sve to tačno, a jeste, onda je Šantić kao glumac, umetnik širokog raspona i prefinjenog gesta, sveobuhvatan, integralan, u svemu svoj…“
Ovenčan je tokom karijere brojnim nagradama, od godišnjih Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa Oktobarskom, Vukovom, „Petar Kočić“, „Zlatni beočug“, „Joakim Vujić“, „Zlatno pero“…
Došavši, iako još ne punoletan iz Mostara, iz porodice Šantića, iz koje i veliki Aleksa, u Beograd, i upisavši Akademiju govorio je Gojko kako je uprkos ljubavi prema rodnoj grudi, ipak ovo njegov grad:
– Beogradu sve dugujem. Sve što imam i čemu pripadam je Beograd. Mostar je grad moga rođenja. Očekivao sam kroz život da će biti i nešto više. Nažalost, ta surova situacija koja se dogodila je učinila da niko – ni ja, ni moja braća, ništa svom gradu rđavo nismo učinili, a doživeli smo da je to sve poravnato… I sve to što smo doživeli – možda smo ogrubeli od toga, možda smo očvrsnuli, možda se neko od nas razboleo – govorio je za TV Beograd.
A pričajući o svojoj umetnosti, životu, pozorištu u nekdašnjoj emisiji RTS-a „Bardovi teatra“ za kraj je Gojko Šantić izabrao baš ove stihove:
„Kad moj prah tvorče mirno pređe u grumen gline užežene tada više neće biti međe između teme i izmeđ mene…“
Bonus video: Stazama vrhunskih pesnika i pisaca
