„Nova“ ekskluzivno uz dozvolu autora Zorana Predina, legendarnog slovenačkog muzičara, prenosi deo iz njegovog romana „Mongolske pege“ koji će se u srpskom prevodu pojaviti tokom sledeće godine u izdanju Geopoetike.
„Mongolske pege“ su crnohumoran, ambiciozan pokušaj dekonstrukcije slovenačkih nacionalnih mitova, ali isto tako, i bilo kojeg slovenskog mita o čistoj krvi, i svemu onome na čemu smo gradili našu mitologiju, rekao je Zoran Predin o svom debitantskom romanu.
13. Poglavlje
„Jabukovo drvo je često nazivano i Drvom života. Predstavlja izvornu Svest iz koje je stvoreno sve što postoji. Njegovi plodovi, jabuka, duše su koje je Svest stvorila da preko njih možemo da spoznamo u celini. U stara vremena su, naime, znali da su mudrost i znanje posledice iskustva duše, zato su jabuku nazivali i plodom Mudrosti. Prema legendi, jabuke su imale osobinu da onome ko ih je jeo podare moć jasnovidnosti i uvid u suptilnije svetove, posledica čega je bilo da je takva osoba primila savršenu svesnost i povezala se s univerzalnom kosmičkom mudrošću“.(www.esencavesolja.si)
Nekoliko sati pre svoje smrti, ostareli Marjan Dimec usred noći se premeštao po krevetu. Pun je mesec svom snagom sijao kroz otvoren prozor i srebrnom ga mesečinom ustrajno golicao kroz obrve. Letnja vrućina mu je osušila usta, zato je ustao i na prstima se, da ne probudi Lučku i decu, iskrao iz kuće. Za svaki slučaj, go do pasa, još je jednom zavezao traku na platnenim gaćama u kojima je spavao, da mu ne skliznu preko gležnja u blato ispred bunara. Ali strah je bio suvišan. Vruća noć je kao njegova usta osušila i blato, tako da su i komarci umirali od žeđi.
Marjan je zastao na trenutak i pogledao zvezdano nebo kojem je mesec svojim sjajem ukrao čarobnu dubinu. Skoro potpuna tišina i srebrna svetlost dočarale su mu spokoj u srce i u misli naselile zahvalnost što je živ i što može sada, usred noći, da stoji pred svojom kućom u kojoj na sigurnom spava njegova porodica. Zahvalan što je svojoj deci podario detinjstvo kakvo sam nije imao. Sećanja su se kao crkvene freske naslikala među zvezdama na nebu kojem se divio.
Tamo negde iza zvezda moraju da budu nebesa, govorio je sebi, istovremeno svestan da ih zbog svojih ovozemaljskih greha neće nikada videti. Previše ih se skupilo da bi ga bilo kakvo, čak i najiskrenije kajanje ili najvatrenija ispovest dovela pred nebeska vrata. Prečesto se družio s vatrom da ne bi znao gde će završiti njegova duša. U zadnje vreme je sve više želeo da u vatri završi i njegovo telo. Zato da ga ne pojedu crvi, jer ih je ispod zemlje najmanje toliko kao ovih zvezda na nebu koje upravo gleda.
Zavrtelo mu se u glavi, posrnuo je i još se pravovremeno uhvatio za rub bunara da ne padne na tlo.
Onda je uhvatio na železni lanac privezano vedro, da ga sajlom spusti u bunar po vodu. Pre nego što je počeo da ga spušta prema dnu, ugledao je senu glave s ramenima koju je mesec nacrtao na površini vode. Učinilo mu se da ga neko gleda iz bunara, kao iz nekog drugog sveta gde imaju svoj mesec, svoje nebo i svoje zvezde. Neko, ko kao nekakav svetac ima sjaj oko glave. Onda mu se prosvetlilo da gleda svoju senu, da vidi sebe, svoj mesec i nebo puno zvezda, kako vire u bunar preko njegovog ramena.
Vedro je razbilo sliku na površini i Marjan je nestrpljivo čekao da se okrene i napuni vodom. Potom je teško izvukao puno vedro iz bunara. Celo je lice umočio u vodu i pio velikim gutljajima, da nadvlada slabost i nesvesticu, zbog koje se grčevito držao za ručku drvenog valjka na kojeg je bio navijen lanac. Laktovima naslonjen na rub bunara, nakon nekoliko trenutaka polako se srušio u osušeno blato i zaspao s olakšanjem.
Kad je opet došao svesti, već se razdanilo. Vrućina je popustila i ugodna jutarnja hladnoća posejala je čak i malo rose po travi. Priroda je još spavala, samo Marjanova uvek žedna krava nervozno je cupkala u štali. U drveno korito kraj bunara ispraznio je vedro i potom iz bunara izvukao još jedno. Osećao se odmoreno i ponovo u snazi, zato je ušao u štalu i doveo kravu do korita da se napije. Onda ju je pustio u voćnjak kraj kuće da pase travu ispod jabukovog drveta, pre nego što na njega padne prva jabuka.
Vratio se do bunara i nogama raskopao sasušeno blato, dok nije došao do vlažne zemlje. Učinilo mu se da kad bi tako, skroz mirno, stajao godinu dana, iz prstiju bi mu izašlo korenje, njegovo bi se telo pretvorilo u deblo, a njegove ruke u grane. Postao bi drvo. I onda bi kao drvo živeo dalje. Mogao bi da gleda svoje unuke i njihove unuke kako se love oko njega. Možda bi obesili ljuljašku na jednu od njegovih grana. U njegovoj seni rasprostrli bi stolnjak s poslasticama i potom siti zaspali u sunčano nedeljno popodne. Možda bi dva zaljubljenika naslonjena na njega začela novog potomka i potom zagrljeni odmarali na njegovom korenju. Ptičice bi plele gnezda, skrivene u njegovo lišće i crvkutale najepše melodije.
Bio bi drvo jabuke i ponekad bi kao zrela jabuka pao na tlo, u meku travu, koja bi ga već dugo poznavala i zato zvala po imenu.
„Marjane! Marjane!“
Lučka se kao i uvek probudila s prvim petlovima i shvatila da Marjan opet nije u krevetu, kao već toliko puta u poslednje vreme otkako ga je mučila nesanica. Zato je polako ustala, da ga potraži i da mu se pridruži. Kako ga nije našla u štali, ni u vrtu, pogledala je prema voćnjaku i tamo ugledala kravu koja je mirno pasla među drvećem.
Potom je još jednom pogledala prema voćnjaku i ugledala ga kako nepomično leži s licem u travi.”
Bonus video: Podcast „Snaga Uma“ – Zorica Tomić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar