0
Miomir Grujić Fleka se stvarno borio za Slobodu s velikim S. Možda je i najznačajniji borac za Slobodu u ovoj sredini posle II Svetskog rata! On se borio zaista za čoveka, za slobodu svačijeg ispoljavanja u okviru odabranog života, kaže za Nova.rs Uroš Đurić.
Razgovarala: Zorica Kojić
Rekapitulacija radova Miomira Grujića – Fleke (1954 – 2003) pod imenom “Javni ilegalac“, u Salonu Muzeja savremene umetnosti i galeriji “Remont“, uz opsežnu monografiju o njegovom delu (kustoskinja izložbe i urednica monografije: Darka Radosavljević Vasiljević), nešto je što ovdašnja kultura odavno duguje sama sebi. Pre svega zbog jedinstvene, multifunkcionalne uloge koju je veliki Fleka odigrao na polju underground umetnosti 1980-ih i 1990-ih: kao slikar koji je donosio nove tendencije na našu likovnu scenu, kao pokretač kluba Akademija što je osvojio prostor slobode za sve u Beogradu, a za muzičku scenu pre svega, potom kao autor kultne emisije “Radio Šišmiš“, koja je istu stvaralačku i slobodarsku ideju proširila putem zvučnih talasa emitovanih sa nekadašnjeg Radija B92, te konačno svojim multimedijalnim projektom Urbazona, što je potrajao do njegovog preranog odlaska 2003. Ova neverovatna ličnost inspirisala je celu generaciju likovnih i rokenrol umetnika, ali do sad nije osvetljena na pravi način.
I dok mlada generacija polako, ali sigurno, zaboravlja bazične mitove i stvarno značajne ličnosti, na čijem je autentičnom delu zapravo podignuta ona opčinjavajuća aura, što donekle još uvek plemenito obavija ovaj grad, prepuštamo se izložbi posvećenoj radu Miomira Grujića – Fleke u Salonu MSUB, sa našim poznatim slikarom Urošem Đurićem, savremenikom i Flekinim prijateljem, i svakako nezaobilaznim vodičem kroz istinski bljesak harizme ovog izuzetnog umetnika.
Uroše, ko je za tebe bio Fleka?
– Znaš, ja ne mogu o njemu da govorim u prošlosti, o tome ko je on bio, jer mi je on pre svega bio prijatelj. Veliki umetnik, veliki autor, ličnost koja je u najvećoj mogućoj meri obeležila vreme u kome je živela. U stvari, gotovo je nemoguće napraviti bilo kakvu paralelu, upravo zato što nemate nikakav sličan primer, da jedna osoba u Beogradu sublimiše i pokreće toliko toga na osnovu lične inicijative i vizije. Danas imate profesionalne aktiviste, a da ne znate ko su, savremene umetnike za koje takođe uglavnom ne znate ko su, a ovo je bila ličnost koja je pokrenula za sobom čitav jedan svet, doslovce svet, zajednicu koja se može slobodno nazvati zajednicom slobodnih ljudi. I to uopšte nije slučajno odabran termin, zato što je polje slobode koje je Fleka otvorio, a posebno Akademija kao klub, vezan za milje oko kojeg se formirao “duh vremena” i “duh mesta” – zeitgeist i genius loci. Dakle, to je bilo manifestno polje slobode. Veoma je važno razumeti zbog čega ’manifestno’ – zato što su se ljudi u tom ambijentu nesputano oglašavali kao slobodni, ne mareći za okolnosti u kojima se njihov život odvijao.
Veoma je interesantno promatrati ovde same njegove autorske početke – gde on u formativnim godinama tokom studija na FLU, kao neko ko je već završio prava, izlazi sa, takoreći, vizuelnim aksiomima, u vremenu koje je 40 godina pre sadašnjeg. Fleka u jednom trenutku kaže – da parafraziram: I ovo ovakvo današnje vreme, sutra će imati svoj muzej. Evo sada živimo upravo u toj realnosti koja je najavljena pre 40 godina. Nema svoj muzej doduše, ali zato ima svoju izložbu, svoju pojavnost.
Trebalo je 40 godina da Fleka dođe do Muzeja savremene umetnosti. U jednom okviru koji je takođe više manifestan, nego muzeološki, jer je još uvek nemoguće toliko obiman materijal adekvatno obraditi, a da mu ne posvetite godine… Potrebno je još jako mnogo vremena, volje, truda i skupljenih artefakata za jednu multidisciplinarnu studiju. Materijala sigurno ima 10 puta više od ovoga što je ovde skupljeno, radovi su razasuti po raznim privatnim zbirkama, privatnim posedima bolje rečeno – mislim da se to čak ne može ni nazvati kolekcijama, nego su pojedini ’zaposeli’ njegova dela i ne daju ih, iz ljubomore ili ko zna kojih sebičnih, patoloških razloga, čuvajući te stvari za sebe… Segmenti najšireg opusa, koji su većinom u posedu njegove porodice, predstavljeni su u Salonu MSUB i u “Remontu“. Kapitalna stvar – pogotovu za one koji će želeti time duže da se bave – jeste objavljivanje knjige, odnosno monografije, u izdanju “Remonta” na 270 strana, što je dosta obimno, i koja će objediniti njegove tekstove, objave, stavove, urednički aktivizam. Mislim da je on u jednom trenutku čak bio urednik “Omladinskih novina“, ali sad ne bih mogao da se zakunem – no, on je svakako ličnost koja je obeležila prelazak iz 1970-ih u 1980-te, pa sve do samih 1990-ih, kada biva ograničen bolešću, što je izazvalo značajne promene u njegovom budućem delovanju.
Pričamo o slikaru koji je usled teškog oblika arterioskleroze _ oslepeo. Ostao je bez ključne alatke u svom radu, da bi usled fizičkih ograničenja ceo svoj korpus sa slikarstva prebacio u audio-vizuelno polje: zato su radio emisija “Šišmiš” i aktivnosti vezane za projekat Urbazona upravo sadržavali oba navedena aspekta – audio i vizuelni, ali pre svega aktivistički. U pitanju je strategija koju treba oštro odvojiti od današnjih vulgarnih shvatanja aktivizma u kojoj deluju čitave armije profitno-neprofitnih organizacija (smeh) – neprofitnih po svom zvaničnom opredeljenju, profitnih po realnom habitusu – koje se bore za sve i svašta. Fleka se stvarno borio za Slobodu s velikim S. Možda je i najznačajniji borac za Slobodu u ovoj sredini posle II Svetskog rata! To je važno istaći, zato što se tu nije radilo samo o političkom pojmu slobode, odnosno slobodi određenog političkog iskaza koji je mogao biti ovakav ili onakav – on se borio zaista za čoveka, za slobodu svačijeg ispoljavanja u okviru odabranog života. Mislim da se Fleka može svrstati u najveće humaniste koje je ova sredina dala i uopšte ne preterujem kada to kažem, jer taj humanizam mora biti shvaćen esencijalno. Ne humanizam kao politička platforma, već humanizam kao egzistencijalna i društvena platforma koja svakako sadrži i svoju političku manifestnost, stav. Nema nikakve sumnje da su njegovi stavovi bili izrazito leve orijentacije, ali, opet, ne u doktrinarnom ili demagoškom smislu. Njegovo levičarstvo dolazi iz polja slobode koje se da prepoznati u idejama liberterskog anarhističkog okruženja, ali opet je važno stalno isticati sledeće – on ne pripada nikakvom okviru, on je u potpunosti jedinstvena pojava koja je jako dobro razumela vreme u kojem živi i koja u svakom smislu svetli i danas, iako je prošlo skoro dve decenije od njegove smrti.
Mislim da će se o Fleki tek govoriti, odnosno da će ga naročito od ove izložbe otkrivati generacije koje pristižu, jer je on faktički demonstrirao da je stvaranje zajednice slobodnomislećih i slobodnodelatnih ljudi moguće, da za nju nije potreban nikakav poseban novac, kao i da novac uopšte nije presudan u polju slobode. I to je ono što je ključno. Sve ovo ostalo je u stvari način na koji je on – u duhu vremena u kom je radio – iskazivao svoje misli, osećanja, stavove, koncepcije, koncepte, i sve ono što čini jednu kompleksnu autorsku ličnost, jer je Miomir Grujić – Fleka pre svega bio veliki autor.
Koliko je u Flekino vreme bila važna omladinska štampa?
– Mi danas uopšte nemamo omladinsku štampu. Omladinska štampa ne postoji. Tadašnja omladinska štampa bila je veoma uticajna i bila je u potpunosti didaktičke i edukativne orijentacije. Ne samo to, ona je istovremeno bila platforma i za mnoge studente umetnosti i humanističkih nauka da ispolje i provere svoje realne domete i mogućnosti u nekom zadatom okviru. To je takođe bilo eksperimentalno polje, gde su mnogi budući teoretičari društva, likovni, filmski, muzički i književni kritičari, zatim književnici, umetnici, slikari, fotografi, započinjali svoje buduće značajne karijere. Omladinska štampa bila je i platforma za ispoljavanje stava o stvarnosti jedne generacije koja se na taj način uključivala u društveni život. Što sada veoma nedostaje, i to uključivanje u potpunosti izostaje. Čak mislim, sa namerom. Vi se danas u društvenom polju možete ostvariti isključivo u okviru partijske snishodljivosti, time što ćete biti partijski crv ili moljac koji prati glavnu liniju i dokazuje se time što će biti što glasniji, da ga oni gore, koji rukovode celom pričom, bolje primete i uključe u svoje…
… prljave poslove?
… pa šta god, ali pre svega režimske aktivnosti.
A ako odemo malo od te omladinske štampe i pogledamo Flekine slike?
– Njegovo slikarstvo u potpunosti odražava vreme prelaska iz pop arta, hiperrealizma i konceptuale 1970-ih, u postmodernističko polje delovanja trans-avangardi, neo-ekspresionizma, tribalizma, u svetu u kojem dominiraju autori kao što su Rajner Feting, Helmut Midendorf, Penk u Nemačkoj, Mimo Paladino i Frančesko Klemente u Italiji. Fleka je u tom smislu autor svetskih stremljenja, i tu nema nikakve dvojbe, vi možete ta dela stavljati rame uz rame – bez ikakvog stida – s radovima Haringa, Baskijata ili prethodno navedenih autora. S tim što je ovo – shodno situaciji ili životnim i uopšte društvenim mogućnostima – svakako manji opus, ali po moći iskaza, po načinu delovanja ne manje značajan, zaista. I u potpunosti autorski autentičan.
Dakle, on je svojim delom apsolutno prevazišao lokalni značaj? Da li se za njega znalo van naših granica?
– O tome i pričam. Njegovo delovanje tada nije moglo biti zabeleženo u nekom širem internacionalnom okviru, zato što prvo on sam nije delovao na taj način, bio je suviše zaokupljen stvaranjem čitavog tog miljea vezanog za klub Akademija, stožera za sve nas koji smo dolazili kao talas u tom trenutku s kraja 1980-ih i početkom 1990-ih. Pre svega ga je u tome sprečilo slepilo, koje je kod njega počelo da nastupa negde tokom druge polovine 1980-ih, u njegovim ranim tridesetim godinama. Prethodno je završio Pravni fakultet, da bi tek krajem 1970-ih počeo da se profesionalno bavi umetnošću, tako da njegov likovni opus zahvata svega sedam ili osam godina. Znate, nije to bila neka povoljna situacija za Fleku, nije Beograd bio Njujork ili Berlin, da neko sad stane iza vas pa počne da vas finansira, obezbedi umetničku egzistenciju i da ne nabrajam dalje. Pri tom, način na koji je on delovao u tako skrojenom okruženju samoupravnog socijalizma, a posebno marginalnih alternativnih struja i pojava, tražio je ogromnu količinu vremena. Samim tim, ta ogromna količina vremena je odlazila u nepovrat i pošto je njemu arterioskleroza, koliko znam, dijagnostifikovana još u prvoj polovini 1980-ih godina, on je dobro znao u kom pravcu sve to ide, te je fascinantno kako se nosio sa tim.
Mislim, ja sam njega upoznao u trenutku kad je on već oslepeo, a da vi niste mogli da osetite da ste u komunikaciji sa invalidom, sa čovekom ozbiljno zdravstveno onemogućenim. Nikada nije iskazao nikakvu žal, nikada niste mogli da čujete setu u njegovom glasu. Živeo je u potpunosti u sadašnjem trenutku, sa mogućnostima koje su mu date. Sve čega bi se dohvatio, u takvom stanju, ispunjavao je u potpunosti, u okviru maksimalnih kapaciteta, pa čak i izvan njih. Ja znam da je neke radove na keramici radio kao slep. To pouzdano znam i to je nezamislivo. Imao je vrlo jasnu viziju kako i na koji način može da ih izvede, i to je i učinio.
On mene nikada nije video, niti mene, niti moje radove. Mi smo vodili tako sadržajne i duboke razgovore koji su zalazili u sve sfere života, da vi nijednog trenutka niste mogli da osetite da on nema sposobnost da doslovce vidi život oko sebe, i to u jednom poprilično dugačkom periodu. Faktički, to je poslednjih 15 godina njegovog života.
Da je njegova veličina u poimanju svakodnevice bila očigledna i izvan okvira sredine u kojoj je delovao, upravo za nekog ko dolazi sa izvora političke i kulturne hegemonije u svetskom kontekstu, vidi se u dokumentarnom filmu Zombietown reditelja Marka Hokera i singlu “The Magnificent” britanskog dua The KLF, koji izdanje objavljuju pod imenom One World Orchestra, oba iz 1995.
Vidimo ovde na izložbi i kako je tretirao neke dobro znane simbole na sasvim nov način?
– Mislim da je to radio uz nečiju asistenciju, sećanje je krhko, dosta je vremena proteklo… Tu stoji: Isporučuje FLEKA egzekucija HYPERVOO – on je isporučivao, a neko je u njegovo ime to sprovodio u delo. U tom smislu je tretman simbola zajednički proizvod, njegov u sadejstvu s Vukom Mijušković možda, nisam sasvim siguran… To su ti troto-leci pre slobodnog pada, u jednom poprilično (ne)romantičnom istorijskom trenutku, kada je na kraju DB u maju 2000. upao u B292 koji smo jedva pokrenuli u Beograđanki, u vreme kad je režim doslovce sve pozatvarao, apsolutno sve i verovatno je bila prava smelost Miloševića da u takvim okolnostima, koje je sam skrojio, raspiše izbore. Ujedno i jedna od najvećih gluposti u njegovom političkom životu, katastrofalna procena, mislivši valjda da time što je sve zatvorio – sve drži pod kontrolom, a upravo je to izazvalo ogroman, masovni revolt. Da ste crnog đavola tada izveli iz Pakla i kandidovali ga za predsednika Srbije – Sloba bi jednako izgubio.
A pošto si maločas rekao da Fleka nije ’bio’, već da i danas ’jeste’, da li je ovo sve i dalje važno, i u novim istorijsko-društvenim okolnostima?
– Sve je i dalje veoma važno…
I ovo: Kvazi je na snazi?
– I to, i: Dno bezdana je rupa na rupi. Ili ovo: Crkni da bi preživeo …
Piše: Znam da je ovo Životinjska farma, ali gde su meso, mleko i jaja?!
– Da, ali ovi leci su preko 20 godina stari i izlazili su u “Danasu” koliko se sećam. A ako se vratimo još više unazad, u SFRJ pre četiri decenije u kojem je postojao čuveni član krivičnog zakona o verbalnom deliktu, vidimo da on piše: Kad im ne uspe da promene pojavu, Drugovi promene naš stav prema istoj.
Lepo (smeh)!
– To je … maestralno. Ili, recimo, kada kaže ovde: Put u socijalizam nije šetalište. Sad je više nego očigledno da je to neprekidna bitka. I onda ovde konačno imaš: Platforme, platforme, platforme… Dokle ta divlja gradnja? Ovo je sve pre 40 godina napisano.
A da li tebe više fascinira njegov aktivizam ili njegovo slikarstvo?
– Mislim da je to neodvojivo, ali ja sam veliki ljubitelj njegovog slikarstva! Meni je žao što je mnogo njegovih slika propalo ili što su sasvim u duhu vremena rađene – privremeno… Veoma je često oslikavao ambijente u samom noćnom klubu studenata Fakulteta likovne umetnosti, odnosno Akademiji, za koje je unapred znao da će biti prefarbane od nekog sledećeg. To su bila remek-dela zaista, bile su kapitalne stvari, ali takvo je bilo vreme. Oslikao je zidove galerije SKC-a za svoju izložbu sredinom 1980-ih. Dosta toga je zabeleženo na fotografijama, ali potrebna je jedna višeslojno koncipirana studija koja bi obuhvatila svu kompleksnost njegove pojave. Velika većina nas svedoka epohe smo već starci (smeh), ali je zaista jako važno osvetliti i taj sociološki aspekt, jednako kao i teoretski i likovni. Mislim da je to nešto što je vrlo, vrlo bitno, gotovo neodvojivo.
E to, baš hoću da te pitam, ne čini li ti se kako ove njegove slike sadrže jednu ogromnu senzualnost? To je tim važnije s obzirom na sva ta njegova zdravstvena i čulna ograničenja u poslednjim godinama života?
– Fleka je bio veoma senzualan i senzibilan, izuzetno osetljiv na čoveka, na život u zajednici, jednako kao i na ljudsku patnju. Nije slučajno studirao prava, mislim da je, sagledano u široj perspektivi, bio na korak od toga da postane jedan od budućih vrhunskih advokata specijalizovanih za ljudska prava, ali je to sve – hvala ti, Bože! – u nekom trenutku odlučio da preokrene i ode u umetnost, stvarajući možda prvu veliku, neformalnu, alternativnu umetničku zajednicu na ovom prostoru, na način da se umetnost živi mimo svih ustaljenih praksi, od visoke umetnosti do alternative. Fleka je jednom zasvagda sproveo u život ono što je Dragan Papić započeo 1980-ih delujući oko SKC-a i u medijskom polju, ali nikad nije razvio do kraja, a to je da na samoj Akademiji i oko nje, u tom podrumu u Rajićevoj, katakombama beogradske savremenosti, nikad nije postojala granica između visoke umetnosti i alternativne, pop ili ’narodne’ kulture, nazovimo je kako god. Znači, on je bio neko ko je razbijao sve uobičajene standarde produkcije, distribucije i recepcije umetnosti u svom dobu.
Da li je Fleka onda definitivno zaslužio da bude akademik?
– On JESTE akademik, što se mene tiče. On je za mene jedina istinska Akademija nauka u ovoj sredini, sve ostale su samo derivati nekog državnog ustrojstva iz 19. veka. Mislim da je Fleka temelj budućnosti, on je neko ko je otišao izvan klasa, rasa, nacija i pola, jednostavno se, kako to ono Kinezi kažu – Kada se zaglavite negde, vratite se na početak – vratio temeljima i postavio sistemsku paradigmu. Možda zato njegovi crteži liče na crteže pećinskog čoveka. On se vratio u svoju pećinu, da iz pećine svi zajedno krenemo ponovo u budućnost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
