Zataškavanje i ćutanje o zločinima se neguju jer se tako stvara plodno tlo za dalje sukobe. Te frustracije kuljaju u nama, ne ispoljavamo ih i lako se dođe do pucanja, kaže za Nova.rs rediteljka Nataša Urban.
Nataša Urban je višestruko nagrađivana autorka dokumentarnih filmova. Rodom iz Zrenjanina, odrastala je u Novom Sadu, školovala se u Bukureštu, a svoju filmsku karijeru je započela u Nepalu, gde je snimila svoja prva četiri dokumentarna filma. Nakon punih jedanaest godina pauze, snimila je film „Pomračenje“, koje za premisu ima dva pomračenja Sunca u Jugoslaviji, 1961. i 1999. godine nakon bombardovanja SRJ. Ostvarenje je dobilo nagradu za najbolji dokumentarni film na festivalu u Kopenhagenu, a nedavno je prikazano na Slobodnoj zoni, gde smo i imali prilike da razgovaramo sa Natašom.
S obzirom da živi i radi u Norveškoj od 2011. godine, kako i sama priznaje, mislila je da je priču o Jugoslaviji i svemu što smo doživeli na ovim prostorima ostavila iza sebe.
– Moja producentkinja iz Norveške me je često savetovala da krenem u tu priču, ali nisam želela da se u to upuštam. Međutim, desila mi se lična tragedija, izgubila sam nekoga ko mi je bio vrlo blizak. Čitav moj svet se izokrenuo i počela sam da se sećam, htela-ne htela, tog perioda. I jedna od prvih stvari kojih sam se setila bila je to kako smo se ponašali za vreme pomračenja 11. avgusta 1999. Iako je to jedan predivan, redak prirodni fenomen, većina ljudi se skrivala u svojim kućama. To je prva scena koju sam napisala za film i još uvek nisam znala o čemu će biti ali mi je bilo jasno da sam zakoračila na taj put za koji nisam mislila da ću ikad biti spremna – kaže Urban.
Pomračenje je, objašnjava, zapravo metafora našeg nesuočavanja sa svim zločinima, genocidom i svim što je Srbija uradila u Hrvatskoj, BIH:
– Druga metafora je vezana za cikličnu prirodu totalnog pomračenja kao fenomena koji se uvek javlja u jednakim intervalima. Tu cikličnu prirodu pomračenja odražava ciklična priroda ratova na našim prostorima.
Politički narativ filma počinje sa iskopavanjem posmrtnih ostataka ljudi iz jame Golubinka 24. novembra 1990. godine.
– Otkopavani su, ne zato što je nekome bilo stalo da oda počast tim jadnim ljudima koji su poklani u Drugom svetskom ratu, nego zato što su želeli da stvore uslove za nove ratove. I već znamo šta se sledeće godine desilo. Jedan rat se koristi da bi se stvarali uslovi za sledeći i to je ta ciklična priroda – ističe rediteljka.
Urban navodi da je jedna od važnih tema filma upravo prihvatanje odgovornosti za učinjeno – sa svih strana.
– Mislim da smo jako daleko od prihvatanja. Spremnost na prihvatanje odgovornosti mora da postoji i na individualnom nivou. Moramo da budemo spremni da prođemo kroz taj veoma bolan proces. Momenat kada shvatiš šta su ljudi u tvoje ime radili drugim ljudima i uopšte ta spoznaja šta su sve ljudi spremni jedni drugima da urade – je strašna. U ovim krajevima se ta tema tretira ćutanjem u najboljem slučaju i negiranjem u najgorem, što je i postalo normalno – kaže i dodaje:
– Zato mislim da je jako važno o tome da se priča i da je to jedini način da se pomaknemo iz mesta. Zataškavanje i ćutanje se neguje jer se tako stvara plodno tlo za dalje sukobe. Te frustracije kuljaju u nama, ne ispoljavamo ih i lako se dođe do pucanja.
Gledaoci filma prate Natašinu porodicu kroz njihova sećanja na prošla vremena i ratove. Priznaje da je joj je zbog toga ceo proces bio veoma traumatičan i težak. Pre svega emotivan.
– Uhvatila sam se u koštac sa raznim zločinima i genocidom o kojima sam morala i sama da se edukujem i da ih razumem. Smatrala sam da je to moja dužnost i građanska i rediteljska. Pored toga, dala sam sebi težak zadatak jer ne pričam sa distance, već vrlo lično i u sve to sam uplela i svoje roditelje, tetke, bake. Jedna od njih je i preminula tokom snimanja filma. Bilo mi je mnogo teško i stresno i znam da ne bih mogla sve ponovo to više ikad da prođem. Evo i sada dok govorim mi stoji knedla u grlu. To suočavanje sa time šta su ljudi spremni jedni drugima da urade, još i to da neki uživaju u tome, je monstruozno i poražavajuće. Sve se to zna, samo je potrebno da zagrebete po podacima, zatvarali su ljude u kuće, palili ih, sva ta zverstva… zaista ne mogu o tome ni da pričam više… – kroz duboke uzdahe i pauze govorila je Nataša Urban.
Pomračenje prođe i sunce se ponovo pojavi, te pitamo u čemu film, ali i ona sama pronalazi svetlost i nadu, a rediteljka veli:
– Nada se nalazi u nama ovde dok pričamo o tome, u majci u Nigeriji koja sada kuva ručak svom detetu uprkos svemu… To je taj ljudski potencijal koji je uvek tu i jači je od sveg zverstva. Mislim da sam slikom u filmu pokušala da to i dočaram. Ovu lepotu zemlje i potencijal koji je tu, ali kojem se ne da da se razvije. Ovi gore ne dozvoljavaju, jer im ne odgovara da se osnažimo.
Kroz film Nataša prati delom i planinarski dnevnik svog oca.
– Svaka slika prirode mi je bila jako važna i emotivna i vraćala me je u detinjstvo. Pratila sam tatu kroz dnevnik i njegovo hodanje kroz Frušku goru koje prati film je urezano duboko u moje sećanje. Njegov put takođe postavlja pitanje – kako se nosimo sa svime što nam je nametnuto? Koja je naša odgovornost za sve što se događa i nama ovde, i deci u Avganistanu ili u Siriji, šta mi radimo po tom pitanju, šta možemo… Mislim da pojedinac može mnogo da uradi. Naravno da je uvek u interesu vlasti i onih koji su iznad, da mislimo da nemamo nikakvu moć, ali itekako imamo. Mnogo mladih ljudi ne glasa, i samim tim svoju moć odbacuju. Zato moramo početi od samih sebe i prijatelja i da naučimo da ne ćutimo. Da kažemo: „Neću tako“. Ovim filmom sam to želela i da kažem i pokrenem.
Film „Pomračenje“ je prikazan premijerno u Prizrenu, zatim i u Sarajevu pa i u mnogim drugim mestima po Evropi, a kako Urban ističe, svuda je publika reagovala emotivno.
– Naravno, ljudi sa ovih prostora mnogo emotivnije reaguju jer imaju u sećanju sve kroz šta smo prošli. Zanimljivo mi je da kada sam u inostranstvu ima mladih ljudi iz dijaspore čiji su roditelji živeli ovde devedesetih, ali su se oni rodili posle toga i odrasli tamo, i njima mnogo znači da vide film. Kako su mi rekli, kroz njega se povežu sa svojim roditeljima i poreklom, ali možda i njihovi neće da pričaju o tome, što je vrlo čest slučaj. Film je suočavanje, a emotivan je jer je toliko ličan. Gledate bake koje mogu biti vaše, roditelji koji mogu biti vaši… Možete da se identifikujete sa njima. Pogledajte šta nam se sada događaja. Toliko je tih običnih porodica svuda po svetu koje su se odjednom našla u vrtlogu ratova – zaključuje Nataša Urban.
Bonus video: Vedrana Pribačić i Mirta Puhlovski – Koautorke filma „Veće od traume“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar