"Umro od namere da umre": Jedno sećanje na Mihiza

Borislav Mihajlović Mihiz je rođen 17. oktobra 1922. u Irigu, a preminuo je 15. decembra 1997. u Beogradu.Profesor Vladeta Janković za Mihiza je govorio da je u Ateljeu 212 koji je voleo, kojem je dao ime i udahnuo dušu, Mihiz držao svoju Akademiju i svoj Licej. Otišao je na svoje mesto u Panteonu Srpske književnosti, odavno mu namenjeno i neprikosnoveno, a neposredno uz Ljubu Nedića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Bio je veliki kritičar, epohalan u smislu da je obeležio svoje vreme i uticao na formiranje književnog ukusa savremenika. Više no iko u istoriji naše umetničke kritike, gradio je pisce, slikare i glumce, prateći njihova dela u nastanku, kadar da uoči i sugestivno posavetuje. Mihiz je to mogao samo zato što je i sam bio kreativan – kao što svedoče njegove produhovljene, a scenski vitalne drame i srebrnasta proza “Autobiografije o drugima”. Žalio se da je lenj, ali je kvantitativno uradio zapravo više od nekih koji se smatraju vrednima”.

Danas izgleda sasvim nezamislivo da književni kritičar ima takav uticaj na pisce i na čitaoce kakav je pre nekoliko decenija imao Borislav Mihajlović Mihiz.Njegov veliki prijatelj slikar Mića Popović, objasnio je to ovako: „Postoje samo dva mišljenja, Mihizovo i pogrešno”.Srpski pisci slali su Mihizu svoje knjige ne samo zbog toga da bi o njima dao svoj sud ili im posvetio tekst, upućivali su ih na adresu Borislava Mihajlovića Mihiza iz neke vrste kulturološke obaveze, kao što bi Narodnoj biblioteci slali obavezne primerke novih izdanja.O značaju Mihizovih književnih kritika govori i rečenica srpskog nobelovca Ive Andrića da je tek posle Mihizovog teksta o romanu „Prokleta avlija” shvatio šta je napisao.

“Borislav Mihajlović, zvani Mihiz, kasnije i Deda, briljantni književni kritičar i najbolji dramaturg koga smo ikada imali, sve svoje godine proveo je okružen ljudima. Radio je u pozorištu i na filmu, gde je po prirodi posla uvek gužva, ali nije mogao zamisliti sebe ni bez kafane ili da se ne promuva ulicom kada se dogode demonstracije. Njegova rečitost beše legendarna. Imao je i o čemu da priča. Znao je mnogo, a umeo je i da izmisli, ne čineći time nikada i nikome zlo. Zato su se oko njega uvek okupljali glumci i pisci, a i kafanski klupoderi, kockari, policajci, običan svet. Prema mlađima od sebe bio je bezgranično strpljiv: pročitao je prvi valjda sve što je ovde u poslednjih pola veka napisano, nalazeći lepu reč i za one najnetalentovanije, no tražeći od odnih u koje je verovao sve više i bolje.”, pisao je Bogdan Tirnanić posle njegove smrti.Prve utiske o Mihizu, Dušan Kovačević stekao je još kao student Akademije, u Ateljeu 212, a susret sa njim opisivao je kasnije kao razgovor sa „užurbanim, suvonjavim čovekom, pogleda nalik na sokola koji prati plen i za koga se u Klubu književnika pričalo da određuje sudbinu srpske literature”. Mihiz je mladom dramskom piscu predočavao dragocenost tih prvih doživljaja pozorišta, kojih će se sećati čitavog života. Kovačević je, pri tom, znao da ono što Mihiz „proglasi” za valjano – to valja, a ono što on zanemari, to je zapravo bilo uzaludno trošenje papira i olovke.Za Vidu Ognjenović svaki susret sa njim bio je veseo: „Mihiz i ja uvek smo se pozdravljali pesmom Milenka Grčića ‘Užeži ćerko kandilo’. Stihove je otpočinjao onaj ko prvi spazi drugog i tako naizmenično, do kraja pesme. Volela sam kako mi je produžavao ime i često govorio: Draga moja Vidosava, ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako.” Njegova erudicija je za našu spisateljicu bila kao internet, a njegova kritika oštar mač koji je nepogrešivo odsecao sve ono što je višak u nekom rukopisu.Verovao je u neke bolje Srbe, pa ih je ulepšavao i prepravljao, kako one iz prošlosti tako i svoje savremenike.„Pročitao sam gotovo sve što je napisao, a to je mnogo, i dobro sam ga poznavao”, rekao je o njemu jednom prilikom Jovan Ćirilov. „Mihiz je voleo paradoks – i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti. U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje. A, Mihizove drame, naročito “Banović Strahinja”, spadaju u sam vrh srpske dramske književnosti”.

“Najveći srpski kritičar novijeg vremena. Živa enciklopedija. Demokratija duha. Nepogrešiva gatara književnih i knjiških sudbina. Arbiter in rebus literature, on ima vitešku osobinu: beskompromisan prema jakima, prema slabima pokazuje nežnu obazrivost. Ulazeći u istoriju književnosti, Mihiz je otkrio i poveo za sobom mnoge danas značajne pisce. Sam je jedan od retkih koje tuđ uspeh nesumnjivo i iskreno raduje. Po cenu zapostavljanja sopstvenog dela, samopregorno je učestvovao u tuđim.Svojevremeno otpadnik establišmenta, Mihiz je postao izgnanik i otišao u društvene desperadose da bi sačuvao sopstvenu duhovnu slobodu. Savremeni vitez od la Manče luta sa jednim ciljem: da stigne tamo gde se prijateljski rukuju sloboda i zakon” napisao je o njemu glumac Ljubiša Baja Bačić.„Ja imam tri velike patnje: brzo shvatam, duboko sam sentimentalan i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako“, govorio je veliki Mihiz.Poslednjih godina života Mihiz se povukao u ćutnju, koja je govorila više od reči, i "umro od namere da umre", kao što je to učinio i Crnjanski, koji je odbijao da prima lekove.Video bonus: Kompozitorka Irena Popović o operi "Deca"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=predstavadecairenaizjavaam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4282115"]