0
Zvezda rokabilija iz Arkanzasa koji je postao zaštitnik kanadske rok scene i mentor silnim muzilačarima Roni Hokins preminuo je juče u 87. godini, preneli su svetski mediji.
Vest o smrti rok legende, koja je „regrutovala“ silne muzičare koji će postati deo čuvene rok grupe Band, potvrdila je Hokinsova supruga Vanda, prenela je agencija AP.
Roni Hokins rođen je samo dva dana nakon kralja rokenrola Elvisa Prislija – 10. januara 1935. godine u Hanstvilu, u američkoj državi Arkanzas. Još tokom detinjstva dobio je nadimak „Hok“ (Sova), a kako je zaplovio u muzičke vode znali su ga i kao „gospodina Dinamita“ i „kralja rokabilija“.
Već tokom pedesetih godina prošlog veka uspeo je da snimi pesme koje su postale manji hitovi, poput „Mary Lou“ i „Odessa“, a u Fajetvilu je jedno vreme vodio noćni klub u kojem su svoje prrve svirke imale rok zvezde, kao što su Karl Perkins i Džeri Li Luis.
Kada je legenda američkog muzičkog novinarstva Grejl Markus napisao knjigu „Misteriozni voz“ u njoj je, između ostalog, zabeležio kako je Hokins bio jedini čovek koji je „lepu seksi pesmu“, kakva je „My Gal is Red Hot“ da načini „prljavom“.
I možda, kako su kritičari konstatovali, Hokins nije imao toliko dara koliko su ga imali Prisli ili Perkins, bio je veoma ambiciozan i imao je „njuh“ za talente. Toliki da se decenijama pisalo o Hokinsovoj „školi rokenrola“.
Kada se prvi put obreo u Kanadi zarad svirke tokom pedesetih shvatio je da bi se daleko više isticao u zemlji u kojoj je rokenrol još uvek novina, nego li u rodnoj Americi gde je ta muzika već postala „opšta stvar“. I dok se većina kanadskih muzičara kroz istoriju pop kulture, od Nila Janga do Džoni Mičel, selila u Ameriku kako bi ostvarila svoje snove, Hokins je jedan od retkih Amerikanaca koji se zaputio u suprotnom smeru.
Nastanivši se u Kanadi, osnovao je prateću grupu Hoks, koju su činili gitarista i kantautor Robi Robertson, klavijaturiste Gart Hadson i Ričard Manuel i basista Rik Danko.
– Kada ne bi bio zadovoljan načinom na koji smo svirali, govorio bi nam da bi samo Telopnijus Monk to mogao da razume… Ono što je najbitnija stvar kod njega jesta ta što nas je stalno terao da vežbamo i probamo. Ništa ne bi bilo neobično da sviramo do jedan ujutru, a onda nastavimo da probamo do četiri sata ujutru – sećao se svojevremeno svog mentora Robi Robertson za „Rolingstoun“.
I sa kolegama Robertson je pratio Hokinsa do 1963. godine. Bili su znani po “zapaljivim” svirkama, a pamti se i njihova obrada pesme Boa Didlija „Who Do You Love“. Međutim, prodaja albuma ove grupe i nije baš bila najsjajnija, zbog čega muzičari iz grupe počinju da sarađuju sa Bobom Dilanom i menjaju ime u Band.
Hokins se nastanio u Peterborou u Ontariju, gde je snimio numere koje će ući među 40 na kanadskoj top listi, kakve su „Bluebirds in the Mountain“ i „Down in the Alley“.
Nije ga zanimalo da prati trendove u muzici. Priznao je jednom prilikom da se užasnuo kada je prvi put čuo Nila Janga. Kasnije se sprijateljio s Joko Ono i Džonom Lenonom i bili su gosti u njegovoj kući u Kanadi tokom šezdesetih. I o Bitlsima je, kako je jednom istakao, malo znao.
– U to vreme činilo mi se da im činim uslugu. Verovao sam da su Bitlsi engleska grupa kojima se naprosto posrećilo. Nisam znao mnogo toga o njihovoj muzici. Mislio sam da je Joko smešna. Da li verujete da još uvek nisam čuo nijedan ceo album Bitlsa. Da mi date deset milijardi dolara ne bih znao da imenujem nijednu pesmu na albumu „Abbey Road“. Nikada u životu nisam kupio album Bitlsa i odslušao ga. Ali, Džon je bio tako moćan!
Ostao je u kontaktu sa članovima Banda i bio je 1976. među gostima oproštajnog koncerta ovog superstar sastava, koji je bio okosnica čuvenog dokumentarca Martina Skorsezea „The Last Waltz“.
Pored dokumentarca „The Last Waltz“ Hokins se pojavio i u Dilanovom filmu „Renaldo and Clara“, potom u visokobudžetnom ostvarenju koji se pretvorio u pravi fijasko „Heaven’s Gate“, kao i naslovu „Hello Mary Lou“. Kada je 2007. rađen dokumentarac o Hokinsu „Alive and Kickin’“, narator u ovom ostvarenju bio je Den Ekrojd, a u istom se pojavljuje još jedan slavni izdanak Arkanzasa Bil Klinton.
Među albumima po kojima će ostati upamćen su: „Ronnie Hawkins“, „The Hawk“ i „Can’t Stop Rockin’“, a od brojnih muzičara kojima je bio mentor su gitarista Pit Trevers i Džon Til koji je svirao sa Dženis Džoplin.
Bio je laureat nekoliko nagrada za životno delo u Kanadi, među kojima je i najviše priznanje u ovoj zemlji – član reda Kanade za veliki doprinos muzičkoj industriji, rokenrolu i humanitarni rad.
Bonus video: Glas, dirka, bas
