Zvezda svetske baletske scene Rudolf Nurejev preminuo je na današnji dan 1993. godine, a iako je prošlo tri decenije ostao je jedan od najvećih svih vremena. Njegova životna priča još uvek intrigira.
Nurejev je rođen u transsibirskom vozu u blizini Irkutska, u Sibiru, dok je njegova majka Farida putovala u Vladivostok, gde je bio stacioniran njegov otac Hamet, politički komesar Crvene armije. Odgajan je kao jedini sin sa tri starije sestre u tatarskoj muslimanskoj porodici.
U svojoj autobiografiji, Nurejev je zabeležio o svom nasleđu:
– Moja majka je rođena u prelepom drevnom gradu Kazanju. Mi smo muslimani. Otac je rođen u malom selu blizu Ufe, glavnog grada Republike Baškirije. Stoga sa obe strane naši rođaci su Tatari i Baškiri. Ne mogu tačno da definišem šta mi znači biti Tatar, a ne Rus, ali tu razliku osećam u sebi. Naša tatarska krv teče nekako brže i uvek je spremna da proključa!
Kada je njegova majka povela Nurejeva i njegove sestre na predstavu baleta “Pesma ždralova”, on se zaljubio u igru. Kao dete, ohrabrivali su ga da igra na baškirskim narodnim predstavama, a učitelji su ubrzo primetili njegovu prezrelost i podstakli ga da trenira u Lenjingradu. Na turneji u Moskvi sa lokalnom baletskom kompanijom, Nurejev je bio na audiciji za Boljšoj balet i bio je primljen. Međutim, smatrao je da je baletska škola Marijinskog najbolja, te je napustio lokalnu turneju i kupio kartu za Lenjingrad.
Zbog poremećaja sovjetskog kulturnog života izazvanog Drugim svetskim ratom, Nurejev nije mogao da se upiše u veliku baletsku školu sve do 1955. godine, sa 17 godina, kada ga je primila Vaganova Akademija ruskog baleta Lenjingrada, pridružena škola Marijinskog.
Za njega se profesionalno zainteresovao baletski majstor Aleksandar Ivanovič Puškin i dozvolio Nurejevu da živi sa njim i njegovom suprugom.
Svi su bili opsednuti mladim, egzotičnim i siromašnim baletanom koji je svu energiju ulagao u ples. Nurejev je od početka bio opsesivno ambiciozan: iako tek tinejdžer, zacrtao je da će odmah postati solista. Govorili su da nije bio tehnički najbolji, ali da je njegova upornost i strast na sceni pomerala granice baleta.
Svet je bio šokiran kada je Nurejev odlučio da prebegne iz Sovjetskog Saveza na Zapad 1961, uprkos naporima KGB-a da ga zaustavi.
Ovo je bio prvi prebeg sovjetskog umetnika tokom Hladnog rata i stvorio je međunarodnu senzaciju.
Nurejev i njegova porodica platili su za to visoku cenu. Dozvoljeno mu je da se vrati u Sovjetski Savez tek više od 25 godina kasnije kad mu je majka bila na samrti, dok su karijere njegovih sovjetskih prijatelja propatile zbog svega.
Nastavio je da igra sa Kraljevskim baletom u Londonu, a od 1983. do 1989. bio je direktor Baleta Pariske opere.
Nurejev je takođe bio glavni koreograf Baleta Pariske opere. Proizveo je sopstvene interpretacije brojnih klasičnih dela, uključujući „Labudovo jezero“, „Žizel“ i „Bajaderu“.
Na vrhuncu slave, Nurejev je 1974. godine ubrzanim korakom izašao sa nastupa u njujorškom Linkoln Centru i ušetao na scenu američke večernje emisije koju je vodio Dik Kavet.
Dočekao ga je gromoglasan aplauz publike u studiju.
„To je više nego što je dobio Mik Džeger“, rekao je Kavet kad je aplauz konačno utihnuo.
Nurejev je nosio svetlucavu jaknu od zmijske kože i purpurne ispucale somotske pantalone.
Svojom igrom, stavom i ličnošću prešao je u domen popularne kulture. Nalazio se na naslovnicama časopisa, prvim stranama dnevnih novina i u trač-rubrikama, fotografisan sa veličinama kao što su Elizabet Tejlor, Džeki Kenedi i princeza Dajana. Pojavio se čak i u Mapet Šouu, izvodeći „Labudovo jezero“ sa Mis Pigi.
„Bilo je to kao da gledate nešto što nije s ove planete“, u dokumentaracu o Nurejevu kaže Ledi Debora Makmilan, koja je radila kao dizajnerka i producentkinja sa Kraljevskim baletom u Londonu.
Pažnju javnosti privlačio je i svojim otvorenim privatnim i seksualnim životom. Govorilo se da je bio sa suprugom Aleksandra Puškina dok je živeo u njihovoj kući, zatim su ga povezivali sa brojnim lepoticama, balerinama, pa čak i sa Džeki Kenedi. S Kenedijevom se upoznao 1963. nakon što je odgledala njegov nastup na prvoj američkoj turneji s Kraljevskim baletom. Zavesa se dizala i spuštala 40 puta, a Džeki je energično aplaudirala, sve dok joj dlanovi nisu poplaveli, pišu biografi. Prva dama želela je da upozna baletana, ali ju je sprečio promoter Sol Hurok u strahu od političkih reperkusija. Džeki nije odustajala.
Poslala je privatni avion da dovede Nurejeva na čaj u Belu kuću. Nastavili su da se druže i kad je postala Džeki Onazis, šta više zahvaljujući njoj je zaradio prvi ozbiljan novac jer ga je opskrbljivala besplatnim finansijskim savetima. Osim s Džeki, u Londonu se družio i s njenom sestrom Li Radzivil.
– Bio je 99.5 odsto homoseksualan. Ako ga je žena želela, morala je da preduzme inicijativu – izjavila je posle Li.
Poznata je Nurejevljeva često burna ljubavna afera sa Dancem Erikom Brunom, koji je bio jedan od najboljih muških baletana na svetu.
„Nurejev ga je zasenio i to ih je na neki način razdvojilo“, kaže su u dokumentarcu.
Pored dokumentaraca, o Rudolfu Nurejevu film je snimio slavni Rejf Fajns naslovivši ga „Bela vrana“ 2018. godine. Sam Rejf glumio je Puškina, a u ulozi Nurejeva našao se Oleg Ivenko.
Kada su se HIV i sida prvi put pojavili u Francuskoj, oko 1982. godine, Rudolf Naurejev, kao i mnogi drugi, nije znao mnogo o tom virusu i kobnoj bolesti.
Dugo je ignorisao činjenicu da se ne oseća dobro, a 1984. pošto je saznao da je pozitivan na HIV, pretvarao se da je savršeno zdrav. I tako nekoliko godina. Na kraju, u proleće 1992. je ušao u završnu fazu bolesti i suočio se sa činjenicom da će umreti brzo. Tada je napisao „Pismo plesu“, koji je njegov umetnički i egzistencijalni testament. Preminuo je u 54. godini 6. januara 1993.
– Nikada ne bih postao baletan, nisam mogao da priuštim sebi taj san, ali eto me, sa cipelama na stopalima, telom otvorenom ka muzici, dahom koji me je nosio iznad oblaka. To je dalo smisao mom postojanju, stajao sam tamo, moji mišići su postajali reči i poezija, u mojim rukama je bio vetar. Bilo je tamo i drugih momaka kao što sam ja i oni možda nisu bili plesači, ali smo razmenili znoj, tišinu, umor – piše Nurejev u svom poslednjem pismu.
O ljubavi prema muzici i baletu pisao je:
– Plesao sam jer je bilo nemoguće da to ne činim, bilo je nemoguće da zamislim da sam bilo gde drugde, da ne osetim da se zemlja menja pod mojim koracima, nemoguće je ne izgubiti se u muzici,…
Plesao sam jer je to bila moja vera, potreba, moj trud, siromaštvo, moje suze. Plesao sam jer sam samo tu mogao da se borim sa limitima mog društvenog statusa, mojom stidljivošću, sramotom. Igrao sam i bio u rukama univerzuma…
Sa smrću se pomirio govorivši da zna da će ona uskoro doći:
– Ova bolest ne oprašta i moje telo je zarobljeno u invalidskim kolicima, krv mi ne cirkuliše, gubim težinu. Jedino što me održava je moj ples, moja sloboda. Ovde sam, ali u glavi plešem, letim iznad svojih reči i svog bola… Svaki čovek treba da pleše čitavog života. Ne da bude baletan, već da pleše. Oni koji nikada ne spoznaju zadovoljstvo ulaska u prostoriju s drvenim šipkama i ogledalima, oni koji odustaju jer ne ostvaruju rezultate, oni kojima je uvek potrebna stimulacija da bi voleli ili živeli, nisu ušli u suštinu života i odlaze svaki put kada im život ne da ono što žele. To je zakon ljubavi: voliš jer osećaš potrebu, a ne da bi nešto dobio zauzvrat. U suprotnom si osuđen na nesreću. Umirem, hvala Bogu što mi je dao telo za ples…
Bonus video: Sergej Polunjin – U potrazi za novom zvezdom svetske baletske scene
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar