2
Ne mogu da prestanem da analiziram, ja sam umetnik, poručivala je Džoni Mičel tibetanskom mudracu, dok se intezivno bavila sobom na različite načine.
Britanski “Gardijan” je objavio izvod iz knjige “Travelling: On the Path of Joni Mitchell” muzičke kritičarke En Pauers, koja istražuje život i karijeru Džoni Mičel, čuvene pevačice, muzičarke i jedne od najvećih kantautorki u istoriji rokenrola.
Sedamdesetih godina, piše En Pauers, Džoni Mičel je istraživala svet i upijala sve oko sebe. Stidljiva devojka i devojka koja voli zabave su se smenjivale u njoj, menjajući mesta u zavisnosti od dana. „Uvek pričam, kokoška kokodače, kva kva!” pevala je u pesmi “Talk to Me”, pretvarajući u muziku žensku umetnost razgovora koji skreće sa staze. Ta pesma, sa albuma “Don Juan’s Reckless Daughter”, je ekstravertno neprijatno preterivanje. Mičel je volela da priča. Ali onda bi se povukla u samoću. Kasnije je opisivala ovaj period kao vreme kada se udaljavala od introvertnosti koja je dostigla skoro klaustrofobični vrhunac na albumu “Blue” i kretala se ka novoj ulozi posmatrača, pričajući priče drugih ljudi koje je susretala na putu. Ipak, na drugi, fundamentalni način, ostala je fokusirana na sebe. Samo je imala drugačiji okvir za to, simboličan za to vreme. Tihi slušalac sedi preko puta nje u pesmama sa albuma “Hejira” dok priča o svojim ekskurzijama. Ona sama, u ulozi analitičara.
„Pokušala sam da pobegnem sama“, peva Džoni u pesmi “Coyote”, „da pobegnem i borim se sa svojim egom.“ Početni stihovi albuma “Hejira” identifikuju njena putovanja kao geografska i psihološka. Ona putuje kroz svoj um koliko i bilo gde drugde, ali njeni tekstovi pokazuju znake novog načina razmišljanja. Naučnik Dejvid Šamvej identifikovao je Frojdov kauč kao izvor. „Ambivalencija je karakteristična za neurotična stanja, ali je i proizvod rada analize,“ napisao je u svojoj knjizi “Rock Star”. „Njen rad u velikoj meri zavisi od diskursa, ako ne prave psihoanalize, onda terapije u opštem smislu.“
Unošenje psihoanalize u razgovor objašnjava mnogo toga, ne samo o njenim preokupacijama sedamdesetih, već i o zaobljenoj, prelivajućoj strukturi njenih pesama kako je decenija prolazila. Nisam bila iznenađena kada sam otkrila da su iskustva sa terapijom bila u najboljem slučaju mešovita. Godine 1973, očajna nakon kratke, nestabilne romanse sa Džeksonom Braunom, počela je da posećuje dr Martina Grotjana na preporuku Vorena Bitija. Mičel je zaronila u terapiju, ali ubrzo je odlučila da bi sama mogla bolje da obavi posao. Vrlo brzo, reference na analizu počele su da se provlače u njenom radu: pesma “Court and Spark” uključuje i jezivi portret nestabilnog pacijenta “Trouble Child”, i odgovor analitičara “Twisted”. Od tada nadalje, terminologija terapije se iznova i iznova pojavljivala u njenim tekstovima.
Ovo nije bilo neobično u „ja“ deceniji, kako su neki nazivali sedamdesete godine – svi su imali terapeuta i gomilu self-help knjiga u mekom povezu i govorili su taj žargon s lakoćom i entuzijazmom tek prosvetljenih. Međutim, Mičel je uspela nešto jedinstveno. Preoblikovala je formu pesme kako bi otkrila svoja unutrašnja putovanja.
Dok je jurila autoputevima sve više introspektivnih Sjedinjenih Država, njene kompozicije postale su jednako evocirajuće za ideje tog istorijskog trenutka o samoaktualizaciji kao i za promene pejzaža izvan prozora njenog vozila. Njen vokalni stil postao je sredstvo za utelovljenje razmišljanja. Da bi prilagodila svoj intuitivni stil pisanja, napustila je jasne refrene u korist monologa i zvučnih raspada, sve u službi uvida koji su se isplatili bez rešavanja.
„Umetniku je potrebna određena količina nemira i konfuzije, i ja sam stvarala iz toga, čak i iz teške depresije“, rekla je novinaru 1974. godine, objašnjavajući zašto je počela sa terapijom. „Ali imala sam mnogo pitanja o sebi, načinu na koji sam vodila svoj život… koje su bile moje vrednosti u ovom vremenu.“ Zamišljam je kako vodi dve sveske, obeležene različitim bojama mastila za svaki grad kroz koji je prošla – jedna beleži detalje o znamenitostima, ljudima, incidentima; druga je posvećena raspoloženjima, sećanjima, duhovima koje je nosila sa sobom. Učitelj meditacije bi to nazvao majmunskim umom, uvek odvraćajući mir koncentracije i uvida. Geštalt terapeut bi mogao reći: „Džoni, pričaš sa praznom stolicom“; ta tehnika je koristila takve metafore kako bi pomogla ljudima da obrade poluzavršene životne razgovore. Šaman bi je mogao čuti kako slobodno asocira i odlučiti da je na vizionarskom putovanju.
Njena psihička putovanja su imala mnogo oblika, piše dalje En Pauers. Sigurna sam da je probala psihodelike, s obzirom na njeno interesovanje za duhovne tragače koji su prihvatili tu praksu; bila je posvećeni fan antropologa Karlosa Kastanede, čiji su šamanski priručnici reklamirali čuda pejota. Definitivno se bavila transcendentalnom meditacijom – njeno ime se pojavljuje u nekoliko različitih tračerskih kolumni iz sedamdesetih među bezbrojnim slavnim ličnostima koje su platile Maharišiju za svoje mantre. Bavila se jogom, iako nikad nije postala makrobiotičarka, previše je uživala u hot dogovima.
Jezik psihoterapije prožimao je sve, od romana (“Strah od letenja” Erike Jong) do filmova (Eni Hol) do popularnih sitkoma (The Bob Newhart Show), pa je muzika sledila taj primer. Muški rok muzičari su u svoje tekstove uključivali priče o ludilu, od pesme „Madman Across the Water“ Eltona Džona do „Brain Damage“ Pink Flojda. Žene su retko istraživale ovu temu na isti način, a izuzeci su se prodavali kao pop noviteti. Obožavala sam te pesme.
Nisam otkrila jedinu ženu koja je otvoreno istraživala sopstveni slom i oporavak kroz pesmu sve dok nisam već bila na putu Džoni Mičel, tražeći druge koji su rizikovali na način na koji je ona to činila.
Ima smisla da njena unutrašnja putovanja postanu sve više psihodelična kako su prolazile sedamdesete godine. Do 1977. godine, ona je prošla kroz psihoanalizu raznim oblicima meditacije, zamenivši naviku korišćenja kokaina za organske puteve ka prosvetljenju. Na nagovor žene gitariste Roben Forda da potraži vodstvo tibetanskog mudraca Rinpočea – gurua koji je bio popularan među holivudskim poznanicima kao što je psihoanalitičar Grotjahn nekada bio – Mičel je imala konfrontacijski susret s monahom koji ju je, prema njenim rečima, doveo u trodnevno stanje koje Budisti nazivaju satori, ili čista svest. „Izašla sam iz njegove kancelarije i tri dana sam bila u probuđenom stanju,“ rekla je 2005. godine. „Tehnika je potpuno utišala onu stvar, glasnu, malu bučnu radio stanicu koja stoji između tebe i velikog uma.“
Taj veliki reset usmerio je njeno pisanje, piše En Pauers, više ka mističnom. Sa ovim zaokretom, ponovo je bila u korak s američkom kulturom. U senci institualizacije mentalnog zdravlja i popularisanjem Nju Ejdž pokreta, psihoterapija je ostala važan alat i Frojdova terapija razgovorom istorijska prekretnica, ali više nije bila odlučujuća sila u američkom razumevanju njihovih unutrašnjih života. Ipak, Mičel je nastavila da gleda unutar sebe i ponekad koristila Frojdov jezik da to uradi. „Ne mogu da prestanem da analiziram; ja sam umetnik,“ rekla je Rinpočeu pre nego što ju je zapljusnuo svojom tehnikom disanja.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
