„Ulaj je bio ovde“ – umetnik kog je Marina htela da razume

Kultura 10. jan 202114:15 > 14:17
2 komentara
Ulaj i Marina Abramović Foto: NameFace / ddp USA / Profimedia

Svako, na kraju, negde stigne. Ne samo ja. Smrt je konačan odgovor, ali život je celina, govorio je Ulaj, konceptualni umetnik, pionir performansa, bodi arta i polaroid fotografije.

Kada je Ulaj 2010. ušetao u Muzej moderne umetnosti u Njujorku gde je Marina Abramović tri puna meseca održavala performans „Umetnik je prisutan“, jedino je sa njim umetnica imala fizički dodir. I jedino je zbog njega pustila suzu.

Taj emotivan susret dvoje nekadašnjih saradnika i ljubavnika zabeležen je i u dokumentarcu „Umetnik je prisutan“ Metjua Ejkersa. I samo taj nežni dodir na Jutjubu pogledalo je gotovo 19 miliona ljudi.

Mnogi su se tada zapitali ko je čovek zbog koga je Marina zaplakala, ne znajući za njihovu burnu prošlost, ali ni za to da se Ulaj smatra jednim od pionira performansa, bodi arta i polaroid fotografije. To pokušava da ispravi velika retrospektivna izložba u Holandiji umetnika koji je preminuo u martu 2020. godine simboličnog naziva „Ulaj je bio ovde“.

– Ulaj je bio velika ljubavna priča u mome životu – kazala je jednom Marina Abramović. I možda je bio njen najznačajniji saradnik. Jer, ovaj umetnički tandem živeo je i stvarao zajedno gotovo 12 godina.

Ali, na Ulajev konceptualni rad, pre, sa Marinom, ali i posle, na njegov moćni opus podseća amsterdamski muzej Stedelijk, u kome je otvorena velika retrospektivna izložba sa 200 radova.

Nedavno nametanje novog lokdauna u Holandiji odrazilo se i na Ulajevu izložbu, jer je muzej privremeno zatvoren do 20. januara. Ali, predviđeno je da postavka „Ulaj je bio ovde“ (Ulay Was Here) traje do 18. aprila, s tim što se razmišlja da bude i produžena, piše „Njujork tajms“.

Ova izložba planirana je još za Ulajevog života. Iako je bio u poslednjem stadijumu raka limfe u Sloveniji, gde je živeo, u prvim mesecima 2020. godine, ipak je smogao snage da razradi koncept izložbe, objasnila je za njujorški dnevnik njegova supruga Lena Pislak, dodavši:

– Do samoga kraja smo radili. Uživao je u čitavom procesu…

Nakon Ulajeve smrti 1. marta 2020. u 77. godini Pislakova i Hana Ostan Ozbolt, direktorka fondacije „Ulay“ udružile su snage sa kustosima muzeja Stedelijk kako bi realizovali umetnikovu želju.

– Ovo je bio proces izlečenja za nas. Ulaj bi bio tako ponosan – kaže Pislakova.

Priča o tandemu Marina – Ulaj jedna je od retkih u umetničkoj istoriji gde je ženski umetnik zasenio muškog partnera. Abramovićeva danas uživa svetsku slavu, a Ulaja znaju tek poneki… Zbog toge mnogi ne mogu da se otmu utisku da je Ulaj samo bio „pomoćna figura“ u njenom svetu.

– To je ono što smo hteli da ispravimo. Taj period od 12 godina, koliko su proveli zajedno, bio je zaista prava kolaboracija između njih dvoje, ali sve teme koje je razvio sa Marinom već su bile u njegovoj glavi pre nego što ju je upoznao – izjavio je Hripsime Viser, kustos u Stedelijku.

Rođen kao Frank Uve Lajsipen 30. novembra 1943. u nemačkom gradu Solingenu usred Drugog svetskog rata, Ulaj se još od dečačkih dana borio sa svojim identitetom kao Nemca, ali i muškarca. Želeći da se oslobodi stega svoje rodne zemlje, preselio se 1969. godine u Amsterdam, gde mu je atmosfera bila daleko prijemčivija. Sve ono što je bilo nezamislivo u Nemačkoj, kontrakultura, eksperimenti, ovde je bilo dozvoljeno. Amsterdamom je Ulaj mogao da ide kao dvojna ličnost – pola muškarac, pola žena i da „polaroid“ aparatom stvara autoportrete koji su rušili polne barijere.

– Ovde je mogao da pronađe drugačije scene od onih u nemačkoj provinciji, gde je odrastao. Ovde je pronašao kvir scenu, trans scenu, sve one koji su sasvim otvoreno postavljali pitanja: „Ko sam ja?“ I to se umnogome reflektovalo na njegov rani rad – ocenio je za „Njujork tajms“ Rein Volfs, direktor galerije Stedelijk.

U početku je medij u kome je najviše radio bila fotografija. A ono od čega se nije odvajao bila je polaroid kamera. Koristeći instant kameru on je razvijao ideje, i spajao muške i ženske delove tela na delima kako bi predstavio nove, hermafroditske ličnosti.

Za svoj eksperimentalni rad dom je pronašao u savremenom umetničkom centru „De Appel“ u Amsterdamu i tu je, kako objašnjava Volfs, postao vodeća kreativna snaga kada je umetnost performansa u pitanju.

I baš je u tom centru upoznao Marinu Abramović i to 30. novembra 1974. godine. Toga dana bio je rođendan oboma. Zapravo, otišao je po umetnicu na aerodrom i dovezao u umetnički centar gde je ona predstavila svoj performans u kome, potpuno naga, „ubada nešto nalik zvezdi“ u svoj stomak.

Kako su se sreli, tako su shvatili da su, kako je jednom rekla Abramovićeva, „srodne duše“. Kustos Viser smatra da je Ulaj u Marini pronašao svoju žensku stranu, zbog čega više nije morao kroz umetnički rad da je preispituje.

Zajedničko delo koje je najslikovitije opisivalo rad, ali i intimnu vezu Marine i Ulaja bilo je, kako je jednom prilikom ocenila umetnica, „Rest Energy“ iz 1980. godine. Oboje drže strelu i luk koji su upereni ka Marininom srcu, a zahvaljujući mikrofonima na grudima publika čuje njihove sve intenzivnije otkucaje srca.

– Možda je to najkraći performans koji smo uradili. Trajao je samo četiri minuta i 20 sekundi, a delovalo je kao da traje čitav život. Nosi veliku simboliku, a baziran je na potpunom poverenju. Ono što je bilo važno u tom performansu jeste tenzija, a mogli smo da ga izvedemo samo uz ljubav i poverenje – prisećala se Abramovićeva.

Gotovo devet godina njihove veze i rada obeležile su neverovatna ljubav i sreća. Preostale tri bile su „užasno teške“. Okončali su sve, kako im je i pristajalo, sa tromesečnim performansom na Kineskom zidu. Hodili su jedno ka drugom sa različitih krajeva Zida. Kada su se konačno spojili usred Kineskog zida, prešavši 2.500 kilometara, stavili su tačku na ljubav i zajednički rad.

I zato postavka u Amsterdamu posetiocima nudi i petnaestominutni odlomak iz jednosatnog videa kojim su dokumentovali svoje putovanje, nazvavši ga „The Lovers: The Great Wall Walk“. Čak tri prostorije u holandskom muzeju posvećene su zajedničkom opusu Marine i Ulaja. Već u sledećoj prostoriji publika je svedok povratka Ulajevom solo radu.

Tokom devedesetih Ulaj se ponovo vratio fotografiji. Smislio je novi žanr koji je nazvao „fotogram“. Da bi ih ovaplotio galerijski prostor je pretvarao u mračnu sobu, na podove postavljao fotosenzitivan papir na koji bi njegovi „umetnički subjekti“ legli i on bi ih, samo na tren, osvetlio.

Umetničko delo iz 2012. godine „Sweet Water Salt Water“ zapravo je bilo serija polaroid fotografija njegovih telesnih tečnosti, poput znoja i suza u čašama za piće. „Sakupljao“ ih je dok je bio na lečenju od raka limfe, koji mu je dijagnostikovan 2011. godine.

I kada se, bar na kratko, Ulaj oporavio od raka, mahnito je stvarao čitavu godinu, svedoči Pislak. A onda se rak vratio… Umetnikova bitka sa kancerom čak je ovekovečena u dokumentarcu „Projekat rak“, Damjana Kozola.

Poslednje delo Ulaja „Performing Light“, koje je predstavljeno 2019. u londonskoj galeriji „Ričard Salton“ zapravo je crnobeli „fotogram“ njegovog krhkog tela, izmučenog rakom.

I dok su ranije retrospektive Ulajevog rada bile fokusirane ili na njegov zajednički period sa Marinom ili isključivo na njegov solo rad, ova holandska pokušava da prikaže kompletnu sliku.

– I da periodu rada sa Marinom damo pažnju koju zaslužuje, jer je bitan za umetničku istoriju i istoriju performansa. Ali, prikazujući i sva druga dela nadam se da možemo da pružimo malo kompleksniju sliku toga ko je zapravo bio Ulaj – istakao je Viser.

Turbulentna veza Abramovićeve i Ulaja u jednom trenutku stigla je čak i do suda. Ulaj je tužio Marinu, zbog kršenja ugovora o prodaji zajedničkih autorskih dela. Sud u Holandiji presudio je u Ulajevu korist, naloživši Abramovićevoj da plati 250.000 evra bivšem partneru.

Marina i Ulaj Foto: NameFace / ddp USA / Profimedia

No, posle svega, pomirili su se. Kako je umetnica rekla, poslednji put su razgovarali na svoj zajednički rođendan – 30. novembra 2019, samo četiri meseca pre nego što će Ulaj preminuti.

– Bio je veoma, iskren, kompleksan, divan čovek. Potreban je čitav život, ma više od jednog života da ga razumeš. A ja sam dala sve od sebe – priznala je Marina Abramović.

 

Tagovi

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (2)