Ukrajinski pisac koji je postao vojnik: Ovo nije Putinov rat, ovo je rat koji vodi ceo ruski narod

Pre 24. februara 2022. pisac Oleksandr Mikhed, tada 33-godišnji pisac, i njegova supruga Olena, imali su zavidan život. Godine 2018. kupili su trospratnu gradsku kuću u Hostomelu, predgrađu Kijeva. Subotom bi išli na ručak – poširana jaja za njega, palačinke sa svežim sirom za nju – i šetali bi svog psa Lizu u šumi. Život je bio pun stvari kojima se radovao: ulaznice za koncert Nika Kejva; njegova nova knjiga o klasičnim ukrajinskim autorima, skoro je završena. Vikendom uveče kuvali bi nešto ukusno. Olena je usavršavala svoj kari od škampa.

Nešto više od dve godine kasnije, novinar "Gardijana" upoznaje Mikheda u gruzijskom kafiću u blizini centralne železničke stanice u Kijevu. Kasni zbog upozorenja o vazdušnom napadu: kada se tonovi sirene začuju kroz gužvu u špicu, prolaznici, kao i obično, pogledaju u svoje telefone, otkriju da su to samo avioni napunjeni balističkim projektilima koji poleću u Rusiju, i uglavnom odlučuju da nastavim sa životom. Kada je Mikhed stigao, izgledao je bledo i umorno, a njegova nekada rastresita plava kosa obrijana je na vojničku frizuru koja otkriva skalp. Dobrovoljno se prijavio u oružane snage čim je počela invazija u punom obimu. Nije mu dozvoljeno da novinaru kaže ništa o svojoj službi, osim da se upravo vratio nakon iscrpljujućeg 40-dnevnog treninga. Ono što može da kaže je da je njegov stari život nepovratno izgubljen.

- Živim sa osećajem da nemam prošlost, a ni budućnost. Osećam se kao da moja sećanja ne pripadaju meni - kaže on. Ne zna ni koliko ima godina, kaže – 36, zvanično. Rat ga je učinio da se oseća i starijim od toga, i mnogo mlađim.

U mesecima koji su prethodili ruskoj invaziji, veo normalnosti je već počeo da se kida. Tokom večere jedne noći u decembru 2021, Artem Čeh, pisac i veteran ranije faze rusko-ukrajinskog rata koji je počeo 2014, primetio je da ga je britanski časopis zamolio da piše o pripremama za invaziju punih razmera.

"Ne mogu da zamislim da Rusi tek tako gađaju Kijev raketama", seća se da je rekao Mikhed. Ipak, on i Olena su bili dovoljno uznemireni da su 18. decembra krenuli u nekonvencionalnu kupovinu po nož, sekiru, lampu za glavu, hranu i pribor za prvu pomoć – sastojke za hitne slučajeve. Tada, sredinom februara, Mikhed je prvi put u životu dotakao pištolj. On i Olena su odradili nekoliko sati obuke o sklapanju i rastavljanju kalašnjikova. Granice onoga što bi moglo da čini običan život postajale su temeljno iskrivljene.

A onda je došao 24. februar. Rano tog jutra, par se probudio, a oko njih se odvijala scena koja je trebalo da se odigra u "Ride of the Valkyries":

- Bili su tu helikopteri, a u vazduhu se osećao miris baruta. Taj miris baruta: kao pisac shvatate da je to detalj koji niste mogli da izmislite - kaže on.

Rusi su se borili za aerodrom nekoliko milja od njihove kuće. Pokušao je da ubedi svoje roditelje da napuste stan u koji su se nedavno preselili, u obližnjem zelenom prigradskom naselju. Odbili su i ostali kod kuće. Te večeri, Mikhed i Olena su uzeli svoje torbe i izašli odatle, uputivši se u jugozapadni grad Černovci. Za manje od nedelju dana život se potpuno promenio. Kuća u Hostomelu je uništena direktnim artiljerijskim pogotkom. Upisao se u vojsku. Njegovi roditelji su bili pod okupacijom kod kuće; njegove ulice su ubrzo bile posute leševima civila. Prošlo je više od tri meseca pre nego što je video fizičke ruševine svog starog života: ptice su se već gnezdile u olupini njegove kuće.

Jedan njegov prijatelj je već mrtav: Viktor Onisko, filmski montažer koji se takođe prijavio u vojsku, poginuo je, star 40 godina, od ruske granate pretposlednjeg dana 2022. Jedno od poglavlja nove Mikhedove knjige je "rekvijem" za ovog voljenog prijatelja.

- Nije normalno da bilo koji pisac iz moje generacije zna da piše čitulje za prijatelje i kolege pisce. Ali, znam kako to da uradim. I ne želim to više da radim - kaže on.

"Jezik rata" je knjiga koja je ispričana ukratko, u paragrafima, napisana u trenutku i koja prikazuje prvu godinu ruske invazije, upravo, kako kaže, da bi sačuvao svoj „ogromni osećaj besa“. Rasipajući fragmente svoje eksplodirane prošlosti kroz brutalnu stvarnost užasnuto nasilne sadašnjosti, on povezuje „šta mu se dešava, šta se dešava njegovoj porodici, šta se dešava prijateljima“, sa širom pričom „šta se dešava njegovoj generaciji, šta se dešava sa zemljom”. On želi da knjiga bude „vremenska kapsula kako bih znao gde je bio, kada za pet ili 10 godina njegov bes neće biti tako oštar. A želi da bude oštar". "Jezik rata" je, kaže, testament “besa, ljubavi i sećanja”.

Mikhed tvrdi da je ruska invazija genocidna. On ukazuje na udare dvostrukim dodirom (kada su spasilačke misije namerno ciljane); upotreba fosfornih bombi; otmica hiljada dece; ekološki posledični događaji kao što su uništavanje brane Kahovka i zauzimanje nuklearne elektrane u Černobilju; masovno ubijanje civila (ukupno još uvek nepoznato, ali samo u Mariupolju, na primer, ukrajinske gradske vlasti su procenile da je tokom dva meseca borbi ubijeno 22.000).

- Moj bes nije samo protiv Putina već i protiv Rusa, jer ovo nije Putinov rat. Ovo je rat koji vodi ceo ruski narod, i svi ljudi koji ovde dolaze da počine ratne zločine, i svi mali ljudi koji misle da ne utiču na to, ali su deo zla! Ruska invazija sada kosi generaciju mladih ukrajinskih muškaraca. U Kijevu i u Odesi, počeo sam da slušam muškarce u kasnim dvadesetim i tridesetim kako razgovaraju o tome kako treba da postignu što više u životu sada, pre nego što budu mobilisani, pre nego što budu ubijeni. Rat ubija poljoprivrednike, doktore, inženjere, IT stručnjake, ljude iz svih sfera života. I to ubija umetnike - kaže pisac.

Kroz istoriju Ukrajine, dodaje Mikhed, umetnici su ubijani pre nego što su dostigli svoj puni potencijal:

- Kliše je da ukrajinski pisci umiru mladi. Užas je što sada imamo generaciju izgubljenih pesnika i pisaca.

On imenuje Viktoriju Amelinu, spisateljicu koja je postala istraživač ratnih zločina i koja je počela da piše pesme pre nego što je ubijena u raketnom napadu na piceriju prošlog leta.

- Gubimo umetnike, glumce, muzičare, pisce – ostaje crna praznina gubitka - kaže on.

Pominje i pesnika Maksima Krivcova, ubijenog u akciji, „autora jedne velike zbirke poezije“. On veruje da rusku kulturu treba bojkotovati, i to ne samo u Ukrajini, već i drugde, jer, tvrdi: "Rusija koristi kulturu kao deo svog „hibridnog ratovanja“".

- Emocija koju osećam nije mržnja, to je bes, jer mržnja ti ne daje moć, već je haotičnija. Ali, bes ti daje reči! Reči su uvek na raspolaganju piscu – ali čemu služe kada je vaša zemlja napadnuta? Kako je to rekla ukrajinska pesnikinja Halina Kruk: „Nijedna metafora ne deluje protiv naoružanog vojnika. Nijedna poezija te ne može spasiti od tenka.” Međutim, reči imaju i drugu upotrebu, pod uslovom da preživite.

Tog jutra 24. februara, usred terora, Mikhed je shvatio da je svedok istorijskog trenutka; da kao autor to treba da dokumentuje.

- Tako sam počeo da zapisujem u svesku osećaj, misao, detalje. Ova rana zapažanja postala su esej objavljen u martu 2022, osnova prvog poglavlja "Jezika rata”. Dan kada sam završio taj tekst bio je dan kada sam se dobrovoljno prijavio u oružane snage. Zato što sam tada mislio da nije vreme za pisanje. Uradio sam svoj manifest, rekao sam svetu šta nam je potrebno... Radio sam svoj posao kao esejista i kao pisac i sada sam u vojsci.

Ali, njegov rad kao pisca bio je daleko od završenog. Kako je vreme odmicalo, odvijali su se strašni događaji: ubistvo nekih njegovih komšija, iskustvo njegovih roditelja...

- Shvatio sam da zapravo postoji samo jedan mehanizam koji mogu da koristim da se nosim sa ovom stvarnošću: morao sam da pišem. Ti kratki paragrafi odzvanjaju „kako dišem“. Nije pravo vreme za metaforu ili simboliku ili razrađenu prozu. Pokušavam da preživim, ne pokušavam da ’mislim na veliko‘. Ne pokušavam da izmislim neku novu umetnost. Pokušavam da napravim dokument o masakru.

Sa novinarom “Gardijana” Mikhed je razgovarao o životu u Kijevu, “sedeli su za prijatnim stolom na otvorenom na terasi i pijuckali mineralnu vodu. Maj je, vreme je lepo. Cvetaju i kesteni i bagremi i ruže. Ljudi se šetaju po parkovima, jedu napolju i piju ukusne kafe”. Olena je, pored toga što je volontirala u ratu, otvorila bar u centralnom Kijevu gde se služe kokteli (Mikhedovi roditelji i pas Liza, takođe su trenutno bezbedni). Na neki način izgleda normalno – jer, kako kaže Mikhed:

- Možemo da popijemo lepo piće, možemo da ručamo, imamo taksi, imamo bankarski sistem, imamo vifi, imamo sve. Ali to nije normalno, zaista nije. Imamo upozorenja o vazdušnom napadu. A mi kažemo: „Nadajmo se da je to samo kratko“. Svaki dan imate osećaj da se granice normalnosti menjaju. Još jedan aspekt ovog pomeranja granica je kako se vojni gubici savijaju u prihvatljiv statistički opseg. Jedna od funkcija umetnosti sada je da pokuša da podseti ljude da ova skala gubitka nije normalna!

U knjizi postoji deo gde on opisuje na koje pitanje je nemoguće odgovoriti. Piše i o neuspelom pokušaju terapije.

- Hoćeš da pričamo o tome? Ceo mehanizam pokušaja da se oseti bar nešto je zaista zanimljiv. Osećate se utrnulo, mnogo vremena. Igranje košarke je postalo strategija suočavanja. To je nekoliko sati kada ne razmišljam ni o čemu osim o tome da sam sa svojim timom – kaže i dodaje:

- Posebnost invazije u punom obimu je u tome što nemate vremena za razmišljanje, niti vremena za tugovanje, jer svaki dan donosi nešto još strašnije u vaš um: još jedan raketni napad; Rusi su ubili nekog drugog iz vašeg kruga. To je kao ogromna praznina u vašem telu i sve ide u ovu prazninu. Neki moji prijatelji pitaju: „Hoćemo li biti dobro kada se ovo završi? Da li postoji način da budemo normalni, u poređenju sa našom generacijom u različitim zemljama?” Ne znam.

Usred mraka, postoji tračak nade i velika odlučnost u vezi sa Mikhedom:

- Budućnost: ne znam kada će doći. Ali za one koji prežive, budućnost će biti svetla. Pitanje je samo kako ostati živ.

Bonus video: Može li Ukrajina preći u ofenzivu? Vojni analitičar otkrio veliki problem koji im stoji na putu