0
- Teza filma jeste da je Drugi svetski rat počeo u Marseju, da su prvi pucnji ispaljeni tamo, a ne u Poljskoj. Decenijama se mistifikovalo ili zanemarivalo šta se stvarno desilo. Niko nije obrađivao taj proces, samo suđenje, koje je bitno i za našu i za istoriju Evrope - kaže za „Novu“ Gordan Matić, reditelj sudske drame „Pucnji u Marseju“ koja je nedavno imala domaću premijeru na 56. Filmskim susretima u Nišu.
Po scenariju Matića i Vladimira Andrića, film baca novo svetlo na ubistvo kralja Aleksandra i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua koje se dogodilo 9. oktobra 1934. godine. U centru priče je sudski proces teroristima koji su bili saučesnici vođe atentatora Vlade Georgijeva Černozemskog, pripadnika VMRO. Glavni junaci filma su tužioci, advokati, sudije, optuženi i svedoci samog događaja.
– Mislim da je to bio jedan od događaja koji je obeležio 20. vek i istoriju ne samo na ovim prostorima nego uopšte u Evropi, koji je kasnije prelomio sudbinu i naših naroda na južnoslovenskim prostorima kao i u centralnoj Evropi. I u Francuskoj je ostavio dubok trag. To se docnije poklopilo i sa mnogim stranama koje su zauzeli ljudi koji su stajali iza atentata na direktan ili indirektan način.
Matić ukazuje da im je cilj bio da pokažu šta se stvarno desilo na suđenju.
– Ovo je igrani film, nije istorijski dokumentarac, tako da smo taj dokument napravili da bude filmičan. Bila je to velika odgovornost, da se držite istorije ali da bude dramaturški opravdano. Scenario smo pravili na osnovu stenograma koje smo dobili iz francuskog arhiva. I onoga što je bilo izostavljeno sa suđenja a što je bilo logično da se traži na suđenju, pozadina atentata. Jer svi su već znali ko je pucao, ko je držao revolver, ali pitanje je bilo ne ko je pucao nego ko je izdao kralja. Ja nisam istoričar, ali pogledajte koliko se svet promenio od atentata 9. oktobra 1934. do suđenja koje je bilo u februaru 1936. godine. Zanimljive su analogije, o tome kako su novine izveštavale o atentatu, potom o suđenju, ko je došao na vlast u Francuskoj, u Italiji, i uopšte u zemljama nekadašnje Kraljevine Jugoslavije. Kockice se ređaju skladno tome što se na suđenju ne pominje. Postoji podatak da je bilo preporučeno iz Ministarstva pravde Francuske da se ne pominje Italija, i nemate nigde gde se pominje reč Italija ili italijanski. Pominju se pojedini gradovi odakle su došli atentatori, jer Francuska je želela odnosno Pjer Laval je težio da se poveže sa Musolinijem, posle je to uradio sa Hitlerom što govori u prilog toj analogiji.
Bio je, dodaje, pravi podvig doći do nekih podataka.
– Dokumente koji smo uspeli da dobijemo iz nekih izvora iz Vašingtona, do 2014/15. bili su državna tajna, a neka smo uspeli da dobijemo čak iz Moskve iz NKVD što je KGB arhiv koji smo pretraživali. Neka imena koja se ukrštaju, ali to sve nije moglo da stane u film. I zaista se otvara Pandorina kutija i neke kockice počinju da se slažu. Znate, sva trojica koja su u Eks an Provansu, gde je bilo suđenje, osuđena na smrt, umrli su mnogo godina nakon Drugog svetskog rata, čak ih ni komunistička vlast nije dirala, niti francuska posleratna vlast.
Matić podseća da je Eugen Dido Kvaternik poginuo u saobraćajnoj nesreću u Argentini 1962, Ante Pavelić je 1952. preminuo u katoličkom samostanu u Madridu, od posledica ranjavanja u atentatu koji se dogodio u Argentini, a Ivan fon Perčević je umro 1947. prirodnom smrću od starosti u Zagrebu.
– Niko nije žalio niti se osvrtao što su učinili ili nisu kralju Aleksandru. Mislim da su kralj Aleksandar i ministar Bartu bili najveći mirotvorci tog momenta. Možemo mi da kažemo da je kralj bio diktator, da je bio ili nije bio dobar, ne ulazim u to, činjenica je da ste imali Musolinija, Hitlera, Staljina, Franka u Španiji, Beneša u Čehoslovačkoj, Tituleskua u Rumuniji, a istovremeno ste imali dva činioca Jugoslaviju i Francusku koji su pokušavale da prevlada mir. Inače, Hitler i Musolini su se prvi put sreli i upoznali na Venecijsanskom bijenalu tri nedelje pred atentat na kralja Aleksandra.
Kuriozitet je da je film snimljen za četiri dana, dok je istraživanje dokumentacije trajalo četiri godine.
– Imali smo mnogo problema sa dokumentima koji su podmetnuti, falsifikovani, lažirani, mnogo toga ima po arhivama. To smo pokušali da zaobiđemo i koristili smo samo proverena dokumenta. Neki arhivi su se tek danas otvorili, iz FBI iz Vašingtona smo dobili neka dokumenta 2016, iako je još dosta toga crnim precrtano. Neka imena koja su nam bila važna proveravao sam s istoričarima. Postoje stenogrami koji su umnoženi i apsolutno su tačni i oni su najverodostojniji, to je 970 strana. Postoje dva dokumenta za koja znam da postoje, ali nismo imali uvid. Jedan je u Francuskoj i još je državna tajna, to je Izveštaj državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra i minsitra Bartua, još 2008. godine je trbalo da bude otvoren, pa je prolongirano na 2016, i taj rok su produžili na 2025/26. godine. Ne znam šta u njemu piše, a drugi se nalazi u Moskvi, i tiče se odnosa ustaša i Kominterne u tom periodu kada je izvršen atentat. Anatomija samog atentata je irelevantna stvar, važna je politička pozadina. A bilo je atentata i kasnije koji su se dešavali na raznim prostorima pa i našim, koji nisu rasvetljeni do kraja.
Gordan Matić napominje da ima mnogo analogije sa sadašnjim vremenom.
– Sa koscenaristom Vladimirom Andrićem, koji nažalost nije dočekao premijeru filma, jer je preminuo u februaru, pričao sam o tome. Komentarisali smo te stvari. Čitali smo detaljno, posebno završne reči i jedne i druge strane i upoređivali smo neka opšta mesta, motive posebno političkih ubistva koji se ponavljaju kroz istoriju.
Otkriva da je bilo dogovoreno da premijera u Beogradu i ostalim gradovima u Srbiji bude 9. oktobra, na dan ubistva kralja Aleksandra.
– To je i bio cilj, da život filma počne na datum kada je život kralja završen. „Pucnji iz Marseja“ nastaviće i festivalski život, ali će ova tema mnogo više biti prisutnija na televizijama i platformama, nego u bioskopu. Pripremamo i seriju koja nema veze sa filmom ali tretira istu temu – otkrio nam je reditelj Gordan Matić, koji je ujedno i direktor Filmskog centra Srbije.
Ekipa
U glumačkoj podeli filma „Pucnji u Marseju“ su Svetozar Cvetković, Vladimir Aleksić, Tihomir Stanić, Strahinja Blažić, Đorđe Đoković, Nikola Šurbanović, Gordan Kičić, Nikola Mlojević, Marko Marković, David Tasić, Vladan Živković, Tamara Alekić, Tamara Krcunović, Ivan Tomić, Jovo Maksić, Nikola Krneta, Čeda Štajn.
Bonus video: Sarajevo film festival
