"Ubistvo je vrsta vođenja ljubavi": Čudan život Patriše Hajsmit, autorke romana "Talentovani gospodin Ripli"

Niko nije pisao i stvarao likove antiheroja poput Patriše Hajsmit. Uzmite Toma Riplija, "šarmantnog, prijatnog i potpuno nemoralnog" prevaranta, protagonistu njenog trilera "Talentovani gospodin Ripli" iz 1955. godine, koji laže, vara i ubija na svom putu po Evropi - i na neki način nas nagoni da navijamo za njega dok to čini. Skoro 70 godina otkako se prvi put pojavio na stranicama knjige, i dalje je privlačan. Nije čudo što je TV serija Netfliksa "Ripley" koja je upravo krenula, u kojoj glavnu ulogu ima Endrju Skot, jedno od najiščekivanijih izdanja 2024. godine, piše "Independent".

Patrišini romani su puni likova koji, poput Riplija, izgledaju potpuno normalno ako ih sretnete na ulici, ali su opsednuti mračnim nagonima, strašnim tajnama i strahom da budu otkriveni. Čitanje tih knjiga može se činiti kao književni ekvivalent napadu anksioznosti. Nije bez razloga što ju je Grejem Grin, jedan od prvih obožavatelja, nazvao "pesnikom straha". I baš kao što su njeni likovi mogli biti fascinantno strašni, i sama Hajsmit je imala (vrlo) mračnu stranu - koja je išla daleko izvan njene opsesije mutnim dubinama ljudske prirode, njenog alkoholizma i njenih čudnih navika, poput nošenja puževa u torbi. Dakle, ko je bila ova čudna figura, opsednuta istraživanjem uma ubica? I kako je došla do postavljanja temelja za moderni psihološki kriminalistički roman?

Patriša se osvrtala na svoje rano detinjstvo kao "mali pakao". Kada je imala 12 godina, majka ju je napustila u Teksasu na godinu dana, bez upozorenja ili objašnjenja, ostavljajući mladu devojčicu na staranje svojoj baki. Taj događaj bio je izvor doživotnog ogorčenja za Patrišu, koja bi na kraju pratila Frojdove odjeke ove napuštenosti u svom ljubavnom životu. "Ponavljam obrazac, naravno, polu-odbacivanja moje majke", napisala je jednom prijatelju. "Nikad to nisam prebolela. Zato tražim žene koje će me povrediti na sličan način."

Kao studentkinja na Barnard koledžu u Njujorku, počela je da piše kratke priče i pokušava da ih proda magazinima. Činilo se da je veoma rano našla idealnu temu. "Dobro kreiram napetost", napisala je 1942. godine. "Morbidno, okrutno, abnormalno me fascinira." Hajsmit je puno pisala dnevnike, ostavivši iza sebe oko 8.000 stranica ručno pisanih beleški detaljišući svoj svakodnevni život, zabeleženih u haotičnom nizu jezika (uključujući one koje nije baš dobro govorila).

Njeni dnevnici iz ovog perioda su kao vožnja rolerkosterom. Jednog trenutka hvali svoj genijalni um ("Imam aroganciju koju nikada neću izgubiti - koju zapravo ne želim potpuno da izgubim", piše, sa samosvešću); sledećeg kudi sebe što ne radi dovoljno naporno. Konstantno se bori sa mamurlucima posle previše martini koktela, i detaljno opisuje promenljivu postavu ljubavnih interesovanja, većinom ženskih (ima i muških obožavatelja, ali, piše, "ljubiti ih je kao ljubiti pečenu ribu"). Ove zanesenosti, većinom kratkotrajne, presecaju trenuci samoprezira, očigledno vođeni sveopštom homofobijom.

Namerno bi sabotirala veze (svoje i tuđe), prekidajući odnose sa partnerkama kada postanu previše bliske. Njena prijateljica Filis Nejgi, scenaristkinja koja će na kraju osvojiti Oskara za adaptaciju Patrišinog romana "Kerol" za film, opisala ju je kao "lezbejku koja nije previše uživala u društvu drugih žena".

Nakon kratkog rada za brend dezodoransa, i dužeg perioda kao spisateljica stripova pridružila se književnom kampu Yaddo u severnom delu Njujorka po preporuci Trumana Kapotea. Ovde je radila na "Strancima u vozu", koji je konačno objavljen 1950. godine sa kritičkim i komercijalnim uspehom; sledeće godine, Alfred Hičkok ga je pretvorio u holivudski film.

Kasnih četrdesetih, Hajsmit je počela da posećuje terapeuta. Mnoge žene iz njenog društvenog kruga - uključujući one s kojima je spavala - počele su da se smiruju i udaju. Bilo je vreme, pomislila je, da i ona uradi isto; njen prijatelj Mark Brendel, engleski romanopisac, stalno ju je prosio, a terapija je izgledala kao prilika "da se dovedem u stanje da se udam", napisala je.

Njen terapeut predložio je da se pridruži grupnoj sesiji koju su pohađale udate žene koje su "latentne homoseksualke" (odgovor Hajsmit? "Možda ću se zabaviti tako što ću zavesti nekoliko njih"). Da bi sebi mogla da priušti to, spisateljica je počela da radi smene u prodavnici igračaka.

Nakon što je upoznala glamuroznu ženu na radnom mestu u prodavnici igračaka, Hajsmit je upamtila njenu adresu - a zatim više od godinu dana putovala satima do njene ulice u Nju Džersiju da je posmatra. "Juče sam se osećala vrlo blizu ubistvu, takođe, dok sam išla da vidim kuću žene koja me je skoro naterala da je zavolim kada sam je videla", napisala je u svom dnevniku. "Ubistvo je vrsta vođenja ljubavi, vrsta posedovanja."

U ovoj zlokobnoj opsesiji prema lepoj, bogatoj strankinji, svakako postoje nijanse Toma Riplija, koji će postati književni lik s kojim se najviše identifikovala. "Patriša Hajsmit je bila Tom Ripli bez šarma", pisac Edmund Vajt se prilično direktno izrazio u “Njujork tajmsu”.

U filmskoj adaptaciji iz 1999. godine, pod nazivom "Talentovani gospodin Ripli", Met Dejmon je oživeo lik, nasuprot Džadu Lou kao Dikiju i Gvinet Paltro kao njegovoj devojci Mardž. Nova TV verzija, s druge strane, ima Džonija Flina i Dakotu Fening u tim ulogama.

Hajsmit je bila toliko opsednuta svojim protagonistom da je počela da potpisuje pisma imenom "Tom"; dok je radila na romanu, rekla je da je "često imala osećaj da Ripli piše, a ja samo kucam". Njen cilj sa "Talentovanim gospodinom Riplijem" nije bio samo da "pokaže nepobitnu pobedu zla nad dobrom, i da se u tome raduje", već i da "natera svoje čitaoce da se raduju tome". Ona je definitivno uspela - i na kraju se vratila svom liku u još četiri romana, koje je opisala kao svoj "Riplijad".

U poslednjim godinama pre smrti 1995. godine, Hajsmit je postala povučena usamljenica. Poslednja osoba koja ju je videla živu bila je njen knjigovođa (uvek je bila opsednuta poreskim obavezama). Tri decenije kasnije, njen književni status nikada nije bio jači: njeni romani se pravedno priznaju kao vrhunac opisivanje napetosti, besprekorno osmišljeni dok istražuju mutne dubine ljudske psihologije. Hvalili su je autori poput Gilijan Flin i autorke knjige "Devojka u vozu", Pola Hokins, kao inspiraciju (plus gomila psiholoških trilera koje vidimo na televiziji svakako duguje Patriši ogromnom kreativnom dugu). Ričard Osman, vladajući kralj sasvim drugačije vrste krimi romana, takođe je izrazio dugogodišnju ljubav prema njenom radu.

https://www.youtube.com/watch?v=0ri2biYLeaI

U isto vreme, zahvaljujući objavljivanju njenih dnevnika i raznih biografija, njene slabosti i mane nikada nisu bile očiglednije. Baš kao i njeni najbolji likovi, ona ostaje enigma, istovremeno opčinjavajuća i odbojna.

Bonus video: Gvinet Paltrou - Omražena kraljica Holivuda - od Oskara do reklamiranja vibratora