1
Na nedavno završenom 11. Bašta Festu u Bajinoj Bašti, internacionalnom festivalu kratkometražnih ostvarenja, francuski film „Štoperica“ bio je apsolutni pobednik. Pored nagrade „Zlatna imaginacija“ za najbolji film u celini, glavni glumac Matju Demi dobio je nagradu „Zlatna interpretacija“ za najbolju mušku ulogu. Na sve to, film je dobio i nagradu Žirija mladih za najbolji film, što je prvi put u istoriji festivala da su se „poklopili“ izbori mladih srednjoškolaca i stručnog žirija. Ovaj film tematizuje želju za samoubistvom i reakciju društva, i po mišljenju žirija „pruža ubedljiv odgovor da život ima smisla u svakom svom obliku“ .
Piše: Nikola Marković
Simon Iber i Matju Demi, najbolji reditelj i najbolji glumac 11. Bašta Festa: Ne radi se o tome da li si mlad ili star, već da li želiš da budeš slobodan
Interesantno je da su dvojica glavnih aktera, koji su ujedno bili i gosti Bašta Festa, dvojica veoma iskusnih filmskih stvaralaca. Naime, na ovom festivalu najčešće gledamo veoma mlade autore i glumce na početku karijere, dok je francuski dvojac stigao sa već zavidnim karijerama, obojica kao glumci i reditelji. Dok je glumac Simon Iber još uvek „početnik“ u svojstvu reditelja te za sobom ima tri kratka filma, Matju Demi je stigao kao gost impresivne biografije, koji bi privukao pažnju i na mnogo većim festivalima. Sin dvoje slavnih reditelja – Anjes Varde i Žaka Demija – tokom prethodne tri decenije izgradio je vrlo respektabilnu vlastitu karijeru.
Osvrnemo li se samo na recentno stvaralaštvo ističe se glavna muška uloga u prošlogodišnjem festivalskom hitu „Nula kalorija“ Džesike Hausner, pa režiranje nekoliko epizoda televizijske serije „On the Verge“ autorke Žili Delpi.
Zatim su tu nebrojene uloge u francuskim filmovima, jedna dugometražna režija – filma „Amerikano“ sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi, nekoliko režija kratkometražnih filmova, i tako dalje.
Tema njihovog iskustva nameće se već na početku razgovora, koji vodimo na brodu što plovi jezerom Perućac; obojica svoje „veteranske“ godine, a imaju oko 50, prihvataju sa dozom zdravog humora i smeha, te razgovor dalje teče u veoma opuštenom tonu. U startu je jasno da ne drže gard u maniru filmskih zvezdi, a reklo bi se da im prija ne samo pitoreskna priroda, već i činjenica da su upravo na ovakvom „mladalačkom“ festivalu.
Kako ste se vas dvojica etabliranih i iskusnih glumaca i reditelja našli u Bajinoj Bašti?
Simon: Moja producentska kuća mi je predložila da dođem, jer su naš film pozvali da bude deo takmičarske selekcije festivala. Nakon što smo izabrani, videli smo divne slike s festivala i odlučili da dođemo. Znao sam da ćemo da idemo na brod, upravo ovaj na kome smo sad! Naravno, i selekcija je veoma dobra, a uvek je velika sreća biti na međunarodnom festivalu kratkometražnog filma.
Kakvi su vam dosadašnji utisci?
Matju: Ovo je naš prvi pogled na Srbiju; sjajno je otkriti zemlju na ovaj način. Bukvalno su nas ubacili na brod kad smo se probudili, i sada smo ovde gledamo u kanjon – zaista je divno!
Kako gledaš na svoje učešće na ovakvim festivalima? Vidiš li možda sebe i kao neku vrstu mentora, nekog ko pruža podršku onima koji će tek stupiti na veliku filmsku scenu?
Matju: Generalno veoma volim filmske festivale, a posebno festivale kratkog filma. Neko vreme ih nisam radio, ali mi je onda Simon poslao scenario za koji sam pomislio da je veoma dobro napisan i zabavan. Upoznali smo se i dobro smo „kliknuli“. Mislim da, što si iskusniji, moraš da ostaneš što otvoreniji za određene tipove umetničkih formata. U kratkom filmu je veća sloboda jer je manje novca i manji je rizik. To je eksperimentalnija forma gde je rediteljima dozvoljeno da budu kreativniji i luđi. To je i dalje veoma atraktivan format.
Simon: Mislim da se ovde ne radi o tome da li si mlad ili star, već da li želiš da budeš slobodan u svom filmskom stvaralaštvu. Mislim da i mladi ljudi, i oni od pedesetak godina poput nas dvojice, treba da budu slobodni u kreativnom smislu.
U vašem filmu glavni junak Didije, kako kaže sinopsis, “ima mračne misli i želi da okonča svoj život. Potrebna mu je sva hrabrost koju može da sakupi da izvrši svoj plan. Samo ne tako kako je planirao…”
Simon: Moj film govori o samoubistvu, ali takođe i o konfrontaciji sa društvom koje nije briga za vas. Čak i u takvoj situaciji, nikog nije briga što to želite. Film je kritički nastrojen prema društvu koje je slepo za tuđu patnju. Glavni lik je veoma ranjiv. On jednostavno želi da umre, ali naleće na ljude koji se postavljaju kao snažni i grubi prema njemu.
Matju: Mislim da je ovaj scenario veoma zabavan. Najbolje komedije uvek imaju tragičnu temu, a mislim da je Simonov pristup bio takav da ovu ozbiljnu temu učini malo lakšom i obradi je na smešan način. Pošto je Simon takođe i glumac, kao reditelj je blizak glumačkoj ekipi. Nije opsednut tehnikama snimanja već je blizak sa svima i puno razgovara. To je bilo veoma dobro iskustvo. Volim reditelje koji su bliski sa svojim likovima jer na kraju dana, vi napuštate projekciju sa utiskom o liku koji iznosi određenu priču. Ne izađete iz bioskopa misleći o načinu kadriranja. Istina, ponekad izađete i sa takvim utiskom, ali češće se radi o ovom prethodnom.
Simon: Matju nikad ne vara dok glumi. On ne pokušava da vas nasmeje, već polazi od određene situacije i gura je u pravom smeru. Bio je pravi izazov tokom montaže pronađi balans između onoga što bi bilo smešno i sadržaja koji bi bio senzibilisan. Ponekad je muzika veoma tragična i poetična, a ponekad uletite u delove filmova koji su komični.
Da li se oslanjaš kao glumac na instrukcije reditelja ili improvizuješ?
Matju: Mislim da za svaki novi projekat postoji poseban pristup. NIkad ne znate šta će da se desi i na koji način će vaši saradnici da rade. Na primer, Simon veoma posvećeno radi s glumcima. Ali takođe, on je bio veoma otvoren za diskusiju u pogledu načina snimanja određenih kadrova. Često bi me pitao šta mislim o određenom kadru i onda bismo o tome diskutovali. Ali ovo je veoma konkretan način rada. Neki drugi reditelji, recimo, žele da replike budu izgovorene veoma precizno. Neki treći, vole da improvizuju. Morate da budete otvoreni jer stvaranje filma je stvaranje jednog trenutka u životu. To je iskustvo života. Ako uđete u bilo koju životnu situaciju sa predrasudom, možda ćete ući u konfrontaciju.
Simon: Veoma značajan deo rada na filmu upravo je odluka s kim ćete raditi. Kada sam odlučio da radim s Metjuom, završio sam skoro 90 odsto čitavog posla. On je najbolji čovek s kojim sam mogao da radim na ovom filmu.
Matju: Hvala ti, Simone!
Simon: Zaista, on je bio prvi glumac na koga sam pomislio za ovaj film. Ispalo je da nije tako teško dovesti najboljeg mogućeg glumca (smeh).
Metju je još ranijh dvehiljaditih osnovao kompaniju za snimanje kratkih filmova. Koja je bila ideja u startu, na početku rediteljske karijere?
Matju: Pretpostavljam da sam jednostavno bio radoznao. Želeo sam više i bio sam radoznao u pogledu stvaranja filmova. Očigledno je da moj porodični bekgraund ima veze s tim. Ali takođe, mislim da ostvaruješ određenu korist kad si sa druge strane kamere. Mislim da sam sada mnogo bolji glumac kad znam kako reditelji posmatraju glumce, koji su njihovi problemi, i obrnuto.
U francuskom jeziku ne postoji termin “filmmaker” kao u engleskom, gde se on često koristi za sve članove najuže kreativne ekipe filma. Sviđa mi se taj termin, koji označava da stvarate film. Kada menjate uloge u tom procesu, zapravo stičete ideju šta je sve potrebno da se film napravi. Volim da režiram i toje veoma zabavno…zapravo, nije zabavno i troši se dosta energije, ali je veoma ispunjavajuće. Gluma je zabavnija. Malo ste izmešteniji od samog projekta i imate jednu stvar kojom se bavite. Razigranije je. Režiranje te ispunjava kompleksnošću. To je takođe sjajno.
Simon: Kada režirate, pomislite “moram da budem u filmu, da razmišljam“, a nakon što se posle režije vratite filmu u kome glumite, pomislite kako ste na odmoru.
Zanimljivo je da ste obojica kao reditelji više fokusirani na kratki film?
Simon: Matju je više filmmaker, režira serije, stvara više nego ja. Ja sam početnik, ovo je tek moj treći kratki film i radim na prvom dugometražnom. Nismo na istom nivou.
Matju: I ja sebe smatram rediteljem početnikom…
Ali nisi – prvi film si režirao pre više od 20 godina….
Matju: Da, ali nisam puno režirao. Trudim se da biram projekte. I dalje puno toga učim.
Prve uloge si još kao dete imao u filmovima tvoje majke Anjes Varde – da li je to iskustvo uticalo na tvoj kasniji doživljaj glume i pozicije glumca u filmskoj industriji?
Matju: Kada sam bio dečak, majka me je ubacivala u svoje filmove. To je bilo drugačije. Kada sam postao tinejdžer nisam želeo da glumim, više sam bio u fazonu da radim neki ozbiljan posao, da budem pravnik ili doktor (smeh). U tom dobu se suprotstavljate roditeljima, tako da sam ja hteo da radim neki “pravi posao”. Posle sam shvatio da je me film ipak privlači, pa sam nakon toga upisao glumu. Da odgovorim na pitanje – u početku je to bila porodična stvar i nešto poput igre, a potom sam počeo ozbiljnije da studiram. Ali za mene je gluma i dalje nešto razigrano i mora tako da ostane, mislim da mora da ima veze s detinjstvom.
Kada recimo imaš veoma ozbiljan scenario koji je možda i dramatičan, kako razmišljaš o toj razigranosti i povezanosti s detinjstvom?
Matju: Najčešće pokušavam da donesem nešto što je pomalo povezano s komedijom u svaki film, jer sam takav. Ali radio sam neke filmove koji su bili veoma ozbiljni i nije imalo mesta ni za kakvu komediju. To je takođe u redu. Ali čak i ako je neki materijal veoma težak i ozbiljan, i dalje je veoma zabavno “navući kostim”. Čak i kada glumite da ste tužni, zabavno je postati veoma tužan u lažnim okolnostima; i onda izađete iz toga.
Simon: Interesantno je uspostaviti kontrast u filmu. Ponekad glumite u komediji na dramatičan način, a ponekad ste smešni u drami. Mislim da je tako interesantnije.
Obojica volite to preplitanje…
Simon: Da! Matju je naročito dobar u tome. Kao što sam pomenuo bilo je teško montirati ovaj naš film, jer je Matju bio toliko zabavan na setu, da mi je bilo žao da odbacim neke delove koji su bili zaista smešni. Ali ako ugurate u film sve što je smešno, više nije smešno. Morate naći balans. Srećom, odigrao je i odlične dramske scene koje sam mogao da koristim. On zna da nekad mora biti drame, a nekad treba da budete smešni.
A kako je raditi televizijske projekte, to je nešto sasvim drugačije i od igranog i od kratkog filma?
Matju: Moraš više da razmišljaš o efikasnosti jer sve ide brže.. Kada radite kao unajmljeni reditelj za druge ljude, to je kao da ideš u teretanu. Kao trening za režiju. Izgradiš neke veštine i naučiš ponešto. Takođe pratiš nečiju viziju što je takođe kul. Onda kad se vratiš svojim stvarima, projektima, imaš više iskustva. Da, to je u suštini kao odlazak u teretanu.
Ima li tu rediteljske slobode?
Matju: Mislim da je uspon televizijskih programa imao učinio nešto interesantno, naročito za francuski film. Mi se dosta oslanjamo na nasleđe „Novog talasa“, u smislu da smo često istovremeno reditelji i scenaristi. Sa druge strane, na televiziji imate showrunnera koji ima viziju celokupnog projekta, ali reditelj i scenarista nije ista osoba. Mislim da je za nas u Francuskoj zanimljivo da ponovo razmislimo o tome šta znači biti reditelj, a šta znači biti pisac, scenarista. i da razumete da takođe možete odlučiti da ne budete i jedno i drugo.
Na svom prvom filmu bio sam glumac, reditelj, producent, radio sam sve. Jer sam morao tako. Ali možda bi bilo bolje da ga je neko drugi napisao (smeh). Takođe je okej kada se rad više fragmentira, kao što je slučaj u SAD. Zbog toga je televizija interesantna.
Simone, spomenuo si svoj prvi dugometražni film, možeš li nam reći nešto više o tome?
Simon: Baš sam juče pričao sa Matjuom kako mi se sviđa film „Trougao tuge“ Rubena Ostlunda, koji govori o odnosu između klasa. Radnja mog filma se odigrava u jednoj vili i to je u suštini priča o radnicima tamo i odnosima između njih. U vili zapravo nema nikog drugog, u Francuskoj imate puno takvih velikih kuća. Film govori o odnosu između tih ljudi i o tome kako se menjaju pozicije moći. Naravno, ne pokušavam da ukradem ideju od Ostlunda, ali na ovaj način sam hteo da sagledam njihove odnose.
Bonus video: Bašta fest
