Šta je pre skoro dva veka o načinu vladavine kneza Miloša Obrenovića pisao Vuk Karadžić, mnoge će podsetiti na ono što mi živimo danas "jer gospodar hoće da niko u Srbiji nema zasluga, ni časti, ni poštenja, osim njega."
Knjiga „Vuk Karadžić i Miloš Obrenović“ političara i pisca Jakova Jaše Prodanovića iz 1930, uskoro izlazi kao reizdanje izdavačke kuće Portalibris, a bavi se odnosom reformatora srpskog pravopisa i jednog od najpoznatijih srpskih vladara. U knjizi se izdvajaju delovi u kojima Vuk Karadžić piše o apsolutističkoj vladavini kneza Miloša Obrenovića, i fascinantno je koliko je sve to slično današnjoj situaciji u Srbiji.
„Vuk je imao mogućnosti da upozna sve nedostatke i loše strane Miloševe uprave. I napisao mu je 12/IV 1832 g. jedno vrlo obimno pismo, u kome je izražena nepoštedna kritika Miloševe vladavine i predviđena opasnost koju takva vladavina može doneti i Knezu i narodu. To pismo je Vuk poslao Milošu tek 13/VIII iste god. s jednim kratkim propratnim pismom. U tom kraćem pismu objašnjava zašto nije ranije poslao ono glavno. Bojao se da ne izgubi dotadašnju kneževu „milostivu blagonaklonost”, piše Jaša Prodanović u svojoj knjizi i citira delove iz pisma Vuka Karadžića.
„Sad pak čujući s različnih strana da je opšta buna protiv Vaše svetlosti sasvim gotova, samo što se nije počela, usuđujem se poslati Vam ga, misleći da vam ničim bolje ne mogu zasvedočiti moju dojakošnju privrženost i blagodarnosti za milosti koje ste mi pokazivali. Budite tvrdo uvereni da u celome ovom pismu nema nijedne tačke koju sam ja izmislio, a tamo da se po svemu narodu ne misli i ne govori. Koga god očima vidite (samo ako je sposoban za mišljenje), znajte da su mu te misli u srcu, i koga biste god zapitali, pa bi vam što protiv tome kazao, znajte, da vas, od straha, ili iz kakvoga drugoga uzroka, vara“, poručuje Vuk Karadžić knezu.
„Gospodar hoće da niko u Srbiji nema zasluga, ni časti, ni poštenja, osim njega“
Prodanović piše i o jednoj harangi protiv kneza Milete Radojkovića koju je opisao Vuk Karadžić da bi dokazao Miloševu sujetu i slavoljublje.
„Kad ste se, Vaša svetlosti, u Kragujevcu 1830. godine spremali u Jagodinu na komesiju protiv kneza Milete Radojkovića, jedan od znatnih sadašnjih činovnika Vaše svetlosti pristupi k meni za leđima vašim pod hladnikom, pa mi rekne: ’Znaš li zašto se to čini?’ A kad mu ja odgovorim da ne znam, onda on nastavi: ’To se čini samo zato da bi se Miletine zasluge umalile i pocrnile, jer gospodar hoće da niko u Srbiji nema zasluga, ni časti, ni poštenja, osim njega.“
U komentaru pisma Vuk jednom činjenicom potvrđuje to mišljenje. Da bi omalovažio Miletu, Knez „u leto 1830. godine podgovori Jagodince da se tuže na Miletu, koji je i u Jagodini imao lepu kuću, i, otišavši sam sobom u Jagodinu na komesiju, ne samo što preko svojih sekretara pogradi ljud’ma svojevoljno tužbe na Miletu (koji je morao ostati u Kragujevcu) nego i na neke žene i devojke za koje se govorilo da s Miletom u ljubavi žive, a iste žene i devojke nauči kako će se pred njim i pred komesijom odgovarati, bacajući krivicu na Miletu; kao da ih je on naučio svemu onome zašto se ljudi na njih tuže! Od cele su se ove sprdnje vodili protokoli i pisali ispiti, kao od najvažnijega kakva posla, a kad se to sve donese u Kragujevac na presudu i Mileta već pomisli da je propao na sasvim, onda mu Miloš objavi svoje velikodušije, da mu sve oprašta, samo da se iseli iz Jagodine (gde je, osim kuće i dućana, imao i lepe njive i livade, na koje je Miloš bio najviše oči okomio).”
U komentaru pisma Vuk objašnjava zašto traži objavljivanje zakona na Velikoj skupštini i zakletvu Kneževu. On kaže za Miloša: „On je toliko puta na skupštinama javno obricao da će se izdati zakoni i drugo koješta da će se popraviti i urediti – pa ništa! Na skupštini u početku 1830. godine ja sam svojim ušima slušao kad je kazao narodu: „Izberite između sebe ljude koji će ostati kod mene, da se gledaju narodni poslovi”. I zaista, ostane nekoliko ljudi (istina sve oni koje je on hteo), no pošto dva-tri dana prozuje besposleni, otpusti ih, te otidu svaki svojoj kući, a on i narodni poslovi ostanu, kao i pre što je bilo. Istina je da je često govorio da su zakoni nužni u zemlji, ali mu je opet kašto izletela reč da je bolje vladati i upravljati bez zakona, jer, veli, ovako se čovek veže za ’artiju, pa ne može da čini ni zla ni dobra, i po svoj prilici ovo će biti njegovo pravo i svagdašnje mnjenije.”
Prodanović dalje iznosi dokaz da Vuk nije preterivao u oceni Miloševih postupaka i da se to može videti iz jednog izveštaja engleskog konzula Hodžesa, koji je poslat ministru spoljnih poslova lordu Palmerstonu (17/X 1837). Hodžes piše: „U Srbiji ne postoji nikakav ustav. Ne samo da nema ustava, nego, upravo reći, nema nikakvih pisanih zakona, građanskih ili krivičnih. Zemljom vlada apsolutna volja Kneževa, nijedan ugovor ne važi, nego tek njegovom silom… Zločincima on sam sudi i izriče kaznu kakvu god hoće.“
Dalje ide odeljak u knjizi koji bi nama u Srbiji danas takođe mogao da bude zanimljiv.
„O Miloševim saradnicima (propalice i zločinci koji su bivali zatvarani)“
„U Komentaru svoga pisma Vuk se vrlo nepovoljno izražava i o ličnostima iz Miloševe okoline. Navodi šta je o njima kazao sam Miloš, u srdnji na svoga sekretara Dimitrija Davidovića: „Ja nisam srećan da mi dođe kakav pošten čovek, nego sve kojekakve skitnice i propalice”. I Vuk dodaje da Knez „nigda nije kazao praviju istinu od toga”. Jer po njegovom tvrđenju Davidović je doista propalica, a Cvetko Rajović i propalica i skitnica svetska; Pavle Todorović, Sima Urošević i Stefan Radičević zločinci koji su za svoja zločinstva u tamnicama i na robiji bivali. Panta Adži-Stoilo, skitnica i propalica iz Maćedonije, čovek „više lud nego suludast“ postavljen je bio za člana beogradskog suda i povereni su mu poslovi koje bi zemunska austrijska vlast imala sa Srbijom.“
„Vuk u svemu ovome ima potpuno pravo, ali su njegovi saveti bili, kako kaže jedna arapska poslovica „sviranje u frulu iza kamilina repa.” Vladaoci-autokrati uvek se boje javne reči i svim je silama sprečavaju, a od potajnog šapata ne plaše se mnogo, jer retko i stiže do njih. A i kad stigne, ne čini im se nimalo opasan. Međutim, istorija pokazuje da javna reč nikad nema onako pustošan zamah kakav ima šapat. Knez Miloš je gonio sve koji su se usudili da nepovoljno ocenjuju njegove postupke, ali to ga nije spaslo od buna 1835. i 1839…“, zaključuje Prodanović.
Ko je bio Jaša Prodanović
Jakov Jaša Prodanović (1867-1948) bio je srpski političar, publicista i književnik. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u generaciji sa Jovanom Cvijićem i Mihailom Petrovićem Alasom. Bio je ministar prosvete u Vladi Kraljevine Srbije, kao član Samostalne radikalne stranke. Godine 1919. bio je jedan od osnivača Jugoslovenske demokratske stranke, a već iste godine zajedno sa Ljubom Stojanovićem, izdvaja iz nje Republikansku stranku. Pisao je političke brošure, priredio je dve antologije narodnih pesama i pripovedaka, celokupna dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Ilića, Svetislava Vulovića i Laze Lazarevića. Od februara 1936. bio je dopisni, a od 1948. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Bonus video: Zdanja koja su nekada plenila izgledom, kuda idemo danas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar