Foto:Promo

Zrak je pričljiv u Beogradu. I nekako se osećam kao kod kuće, jer je sve ljudsko. Sedela sam za stolom sa ljudima i pričali smo o poeziji, o filmovima, o tome šta smo čitali. Sa ljudima koje ne poznajem, koje prvi put vidim. Nije svuda tako, kaže slovenačka pesnikinja Anja Zag Golob u razgovoru koji je sa njom vodila Milica Laufer iz izdavačke kuće Kontrast.

Slovenačka pesnikinja Anja Zag Golob je prošle sedmice bila gošća Beograda i Novog Sada povodom predstavljanja prevoda zbirke pesama “Izdržaj u zgibu”. Knjiga je deo izdavačkog poduhvata Kontrast izdavaštva pod nazivom “Govorite li ženski?”, koji obuhvata sedam knjiga na sedam različitih jezika koje su pisale žene. Izdavanje knjige podržao je Program Kreativna Evropa.

Foto:Promo

Anja je čitala svoju poeziju i družila se sa svojim čitaocima u intimnoj atmosferi KC Grada u Beogradu i knjižare Bulevar Books u Novom Sadu. Pesnikinja je do sada objavila četiri zbirke poezije na slovenačkom, i jednu na nemačkom jeziku, u saradnji sa slikarom Nikolajem Vogelom. Njena poezija je dva puta nagrađena slovenačkom godišnjom pesničkom nagradom “Jenko”, 2014. i 2016. godine. Takođe se bavi prevodilačkim radom. Osnivačica je i glavna urednica u Izdavačkoj kući VigeVageKnjige.

Nakon beogradske posete porazgovarali smo sa Anjom o njenoj poeziji, o jezičkim igrama, o ravnopravnosti, o osvajanju ravnoteže između slobode i zahteva realnosti.

Poezija se sve više i čita i piše. Mladi i novi pesnici osvajaju književnu scenu. Deluje da u odsustvu ideja koje bismo trebali razmenjivati, poezija je ta koja postaje utočište u “izgubljenom” društvu. Kako ti na to gledaš?

– Mislim da si u pravu. Poezija je mesto gde se osećam slobodnom. Kada pišem nisam potrošač. Ona me štiti od toga da buem kapitalistički objekat. Pišući poeziju možeš biti ono što jesi, bez ograničenja. Svi pišemo poeziju ili svi možemo da je pišemo. Potrebni su ti olovka, list papira, i jedna članska karta za biblioteku. Jer važno je i čitati.

Foto:Promo

Šta voliš u slovenačkom jeziku i koja sredstva koristiš da bi iskoristila svu njegovu moć?

– Volim dvojinu, pošto pišem poeziju dobro mi dođe. Poezija se često tiče dva čoveka, ako si monogaman, a ako nisi onda upotrebljavaš množinu (smeh). Ali moj lirski subjekat u ljubavnim pesmama koje čeznu za nečim ili nekom su uvek u dvojini. I to mi dobro dođe. U jeziku mi je takođe bitno, što je univerzalno za sve jezike, da se služim njegovim ritmom. To znači spajanje reči koje mi dobro zvuče. Poezija ima jako dobre mogućnosti za to i predstavlja jednu od suština poezije – igru rečima. Setila bih se tu Vaska Pope i njegovog ciklusa Igre. Nisam ranije znala za Popu i bio mi je iznenađenje kada sam ga otkrila. Kako se on upotrebljava reči, kako se služi metaforama, to je neverovatno. Postići takvu dinamiku jezika, to može samo poezija.

Pripadaš LGBT zajednici, žena si, pesnikinja, pripadaš ne baš brojnom narodu u malenoj državi… Tvoji identiteti u današnje vreme se snažno ljuljaju na lestvici društvenih vrednovanja: od diskriminacije do povlašćenog položaja. Kako se osećaš po tom pitanju?

– Morala bih dobro razmisliti da se setim gde bi moj položaj bio povlašćen. Mnogo me više društvo svrstava u agende nekih dikriminisanih grupa, manjina, čak mikro-manjina. Ali ja sebe ne doživljavam kao žrtvu, ni po jednom pitanju. Ako bih mogla nekome biti ikakav uzor onda bi bilo u tome da ne doživljavam sebe kao žrtvu. Nego, da treba svojim načinom pokazati da je moguće. To mogu biti neke sasvim male stvari. Biti pesnik nije nešto što bi bilo veoma cenjeno. Ali pošto još mogu pisati i pisaću dokle god bude olovke i papira. I čitaću knjige i učiti ih napamet. I ako me bilo šta pravi snažnom, samostalnom i odgovorom osobom onda je to pisanje poezije. I zato sebe vidim ravnopravnom, ni žrtvom ni moćnikom, već ravnopravnom drugim ljudima.

Foto:Promo

Bivši jugoslovneski prostor i dalje predstavlja važnu književnu scenu autorima iz regiona, i među jezicima koji se međusobno razumeju, ali i među jezicima koji se prevode. Zašto su ti Beograd i čitaoci iz Srbije važni?

– Pre nego što su moje dve knjige bile prevedene, jedna na hrvatski a druga na srpski jezik, nisam uopšte imala mogućnost da dolazim na prostore bivše Jugoslavije i da učestvujem na čitanjima, na književnim razgovorima i festivalima. Jer moraš doći sa nečim, tj. moraju te ljudi razumeti. A meni je važno da upoznajem mesta na kojima mogu naći priče. Volim pronaći takvo mesto, poput bašte u kojoj je vazduh gust od sadržaja za nove priče. Tek sam drugi put bila u Beogradu i mogla sam se u šetnjama gradom izgubiti jer nemam pojma gde je šta. I to je super, jer gde god se nađeš neke priče te čekaju. Zrak je pričljiv u Beogradu. I nekako se osećam kao kod kuće, jer je sve ljudsko. Znam da svako mesto ima svoje probleme, i ne bih da govorim o politici. Ali hoću da govorim o ljudima sa kojima možeš pričati o raznim temama. Sedela sam za stolom sa ljudima i pričali smo o poeziji, o filmovima, o tome šta smo čitali. Sa ljudima koje ne poznajem, koje prvi put vidim. Nije svuda tako. U nekim sredinama se to desi spontano, a negde uopšte ne. Ali takvi susreti mi daju mogućnost da se izrazim, da pišem. I zato je važno imati ulaznicu, prevedenu knjigu, kako bih mogla doći i sesti za taj sto.

Foto:Promo

Rekla si da je za zbirku “Izdražaj u zgibu” bilo mnogo važno što si imala luksuz da si u tom periodu mogla samo pisanju da se posvetiš. Od poezije se ipak ne živi? Kako se poezija, pisanje i lirska osećanja uklapaju u tvom životu sa epskim elementima realnosti?

– To je pitanje ravnoteže. Moraš vrlo brzo raščistiti sam sa sobom da tu neće biti neke love za neke ‘Mečke’, jer ako te to zanima onda treba da radiš nešto drugo. Mene ‘Mečke’ ne zanimaju, ne znam šta bih sa njima. Mene zanima da imam knjige. Naravno, radim i druge stvari i zanimaju me i druge stvari, ne samo poezija. Nisam nikada razmišljala o tome šta bi bilo kad bi mi se život isčistio od svih drugih stvari i ostala samo poezija, ne znam. Nisam sigurna da bi me to zadovoljilo. Ipak, luksuz sam imala, sticajem okolnosti, kad sam pisala moju drugu knjigu, ovu koje je prevedena na srpski, da ne radim ništa drugo već samo da pišem. I to je bilo jedinstveno iskustvo.

Pored pisanja poezije, radim sa knjigama u jednom maloj izdavačkoj kući, gde sam urednica, i zato znam kako se knjige prave i ne moram više da jurim izdavače. O tome imam jedan stav kada je reč o izdavaštvu u Sloveniji, koji ne bih sada prepričavala, ali sam odlučila da svoje knjige izdajem u vlastitoj proizvodnji. To me oslobađa stajanju u redu i po tri-četiri godine dok mi knjiga bude izdata. Ne želim to, jer sam za tri četiri godine negde sasvim drugde. Mnogo mi je godina trebalo da se izborim sa tim i nađem tu ravnotežu. Mora se biti iskren sa sobom i znati šta hoćeš da radiš. Uvek nešto dobiješ kada puno daješ. Kada je reč o poeziji, treba znati da ovde postoje određena sloboda misli. Znam da su ljudi zarobljeni mislima kako doći do te minimalne svote novca za preživaljavanje. Znam. I ja sam. Ali za jednu knjigu uvek imaš. Ili barem za člansku kartu za biblioteku. Možeš je čak i ukrasti. To je jedina krađa koju odobravam. Nikad sama nisam mogla ukrasti knjigu, ali odobravam to. Rekli da je jednom moja knjiga bila ukradena. Bilo mi je to jedan od najvećih komplimenata i otišla sam da popijem nešto tome u čast.

Bonus video: Podcast Snaga uma – gošća pesnikinja Radmila Petrović

Komentari

Svi komentari (0)