"U ovom ludilu potrebno mi je da povučem ručnu i vratim sebe sebi": Andrija Kuzmanović govori za Nova.rs

Ljudi koji očajničkim naporom pokušavaju da izbalansiraju karijeru i životne ambicije, s jedne, i obaveze prema bliskim ljudima, s druge strane, fokus je predstave "Kramer protiv Kramera", koju po delu Ejverija Kormana režira Slobodan Skerlić, a koja će premijerno biti odigrana sutra u 20 časova u Beogradskom dramskom pozorištu.

U čuvenoj filmskoj verziji iz 1979, reditelja Roberta Bentona, igrali su Dastin Hofman i Meril Strip, a sve počinje kada Ted Kramer - koga u ovom komadu tumači Andrija Kuzmanović, nakon što je dobio unapređenje, dolazi kući da bi mu supruga rekla da ga iznenada napušta, ostavljajući malog sina s njim.

https://www.youtube.com/watch?v=KZfIl9isKLU&t=2s

Lik Kramera, kako objašnjava Andrija u razgovoru za Nova.rs, ostaje samohrani otac u velikom gradu i suočava se sa situacijom u kojoj mora da se osloni na instinkte.

- Dok sam radio na ovom liku, promišljao sam o tome kako je timska igra važna. Divne koleginice Nada Macanović i Marija Pikić su imale dosta razumevanja. Svako je gradio svoj toranj, ali smo na kraju sagradili zajedno tvrđavu. To je baš retko. Opet sam uživao u svom poslu u pozorištu i napravio mesto, bazu iz koje se ponovo rađam kao umetnik. U svemu tome važno je ko vodi celu priču, a to je Boban Skerlić, jedna divna, nežna duša, sjajan čovek i umetnik - kaže Kuzmanović.

Balkanci su topli ljudi

Iako je priča napisana sedamdesetih, porodice i odnosi među ljudima se, kako ocenjuje glumac, nisu mnogo promenili.

- I dalje se parovi grčevito bore da naprave balans između posla, karijere i dragih ljudi. Kapitalizam nam je dozvolio da mislimo da svi sve znamo, da svi sve možemo, imamo internet i mogućnost da saznamo sve, odemo bilo kuda, ceo svet nam je na klik, ali mislim da nam je kapitalizam najviše oduzeo društvo, odnosno jedne drugima. Na intimnom nivou, nekada smo bili nežniji. Pamtim mnogo stvari. Takav sam. Pamtim svoje detinjstvo, moju najbolju ekipu uz koje sam odrastao – baku i deku. Išli smo po pet meseci na more, igrao se šah, pričalo se o komunizmu, o životu, vrednostima. Mnogo sam od njih naučio, posebno kako da poštuješ druge, da bi i oni poštovali tebe.

Kuzmanović ističe da je na Balkanu porodica uvek bila polazna tačka, tvoja suština, a danas se malo i podrazumeva.

- Prvi zbog svog posla ne odem da posetim širu rodbinu, viđamo se na rođendanima i nažalost tužnim povodima. Ali, ono što mislim da se nikad neće promeniti je to da su Balkanci topli ljudi. Nažalost, često nas neka nesreća ujedini i podseti na to. Morala je da se desi korona i maske da bismo se ponovo pogledali u oči.

“Nemam nameru da menjam svet”

Martinele komada o koje su se stalno naslanjali je činjenica koliko samo društvo, odnosno nezadovoljstvo građana u istom, utiču na tu porodicu i odnose u njoj.

- Otuđili smo se u našim nezadovoljstvima i umesto da razgovaramo, okrećemo se u sebe i u mobilni telefon. Tehnologija nam je omogućila da umesto da pričamo sa prijateljem, razgovaramo sa Siri. Iskren da budem, malo me plaši ta veštačka inteligencija i šta će ona doneti u budućnosti. Robot postaje čovek, a čovek robot i to mi se uopšte ne sviđa. A, to sve skupa otvara pitanje samoće. No, ja da menjam svet nemam nameru, niti imam vremena. Imam jedan, ovaj svoj život i mogu samo svojim primerom da ukažem na ono što ja smatram vrednim, a to je kada se čovek osloni na čoveka.

Pored pozorišta, Andrija Kuzmanović je nedavno završio film "Jugo florida" Vladimira Tagića, koji pred gledaoce stiže krajem ove ili početkom iduće godine. Igra momka od tridesetak godina koji iz Mladenovca dolazi u Beograd, završava montažu na FDU, počinje da radi kao kamerman...

- Naoko obična, a zapravo duboka i emotivna priča. Mislim da će publiku pozitivno iznenaditi. Isto je jedna vrlo intimna priča, familijarna, samo sam sada ja u ulozi deteta, a ne oca. Zanimljiva mi je ta promena u ulogama otac-sin. U “Jugo floridi” na kraju postajem otac svom ćaletu. Ali, iz pozicije deteta do ćaleta ja prelazim za dve nedelje. Tada shvatiš da su to iste muke. Mi smo naše roditelje gledali kroz prizmu nekih odraslih ljudi, od kojih nešto kriješ, pa apostrofiraš nešto što si uradio dobro, čekaš neku afirmaciju, podršku. Nismo svesni toga da su i oni deca.

Andrija, klinac iz kraja

Nedavno je Kuzmanović proslavio 40. rođendan, pre nekoliko mesici dobio je sina Ignjata, a kako kaže, i sada kada se pogleda u ogledalo vidi Andriju, jednog klinca iz kraja.

- Da li me je neko pitao da li to želim? Nije. Niko te nikad ne pita kako si i kako je dete u tebi kada se probudi i shvati da imaš 40. Ali ja tako opraštam starijim ljudima. Gledam ih kao ostarelu decu, nisu oni matorci, oni su klinci koji su biologijom došli tu gde jesu. Ljudima sudimo unapred iz naših nemoći, ali to su sve deca koja su ostarila, pustila stomak, prošla mnogo toga što je ostavilo neke ožiljke i na psihičkom i fizičkom nivou. Meni je lepo sada, sviđa mi se ovo što vidim. Što se tiče posla ulazim u neke "srednjake", nisam više mladi glumac i to nosi sa sobom određenu odgovornost. Drugačije se sada bavim ulogama. Dublje ih provlačim kroz sebe i mnogo je zanimljivije to traganje i kopanje nego kada sam bio mlađi. A, opet sam neki klinac koji čeka da mu malo poraste sin Ignjat da se zaigramo sa svim što nas očekuje.

Ističe da se skoro nije desilo da ga nešto vrati na fabrička podešavanja i na tu suštinu igre života, od filma "Za danas toliko".

- Navikli smo da dođemo u bioskop, stavimo kokice levo, naćose desno, vodu između nogu i očekujemo neku vožnju, nešto da te izmesti, da poletiš. A "Za danas toliko" je učinio nešto drugo, povukao ručnu, vratio nas unazad, pozvao nas da sednemo, da se ispričamo. Ja sam se tim filmom tako lepo ispričao, evo ježim se i sad kad pomislim. To mi je bilo toliko potrebno. Zvao sam Marka Đorđevića i rekao sam mu: "Dečko, ti si nacionalno blago". U ovom trenutku ludila, nebuloze, ničega, potrebno nam je da se vratimo suštini, da se vratimo nama. Poželeo sam da opet nemam isti par jastučnica u krevetu, da nemam mobilni, da vozim auto iz 1982, što zapravo i radim (smeh), ali mi je vratio ljubav prema sebi. Meni je vratio mene. To nam je neophodno. To je baza gde se vratiš na fabrička podešavanja. Nisu potrebna svetla, bilbordi, potrebna je ta nežna priča za koju smo se svi zauvek zakačili.

Bonus video: Milena Pavlović o premijeri komada "Ljudi bez grobova"