0
Roman "Atopija" beogradskog novinara i pisca Ivana Đurđevića biće predstavljen u četvrtak 12. oktobra s početkom od 18 časova u klubu galeriji "Polet" u Cetinjskoj 15.
Pored Đurđevića, kojem je „Atopija“ druga knjiga (izdanje „Presinga“) na predstavljanju romana govoriće psiholog, publicista i radio voditelj Žikica Simić, novinarka i publicistkinja Tatjana Nježić, književnik, dramaturg i istoričar iz izdavačke kuće „Presing“ Aleksandar Novaković, uz moderiranje pisca i novinara Dejana Kataline, s tim što će o dizajnu korica romana govoriće autori Zoran Stojković i Aleksa Vasović iz studija „Origami“.
Posredi je priča o bliskoj budućnosti koja nam se već događa. Autor traži odgovore na pitanja u kakvom ćemo svetu živeti kada nam na naplatu dođu posledice toksične sadašnjosti. „Atopija“ je istovremeno i emotivna saga o traganju za slobodom i srećom i o njihovom odnosu, o ljubavi, porodici, prijateljstvu, idealima…
Pre „Atopije“, Ivan Đurđević je objavio i roman „Plastelin“ (Portalibris, 2020), a u oba dela bavi se probemima modernog doba i mestom „malog čoveka“ u njemu, zadirući u sve pore ove tematike, od dubina duše do dubina (geo)politike, centara moći i korporativnog sveta.
„Atopija“ je, po sudu Žikice Simića, „retka zver“ u srpskoj književnosti, jer donosi „zastrašujuću diskrepancu između tehnološkog napretka i civilizacijskog sunovrata“.
– Umesto morala, filozofskih i vrednosnih sistema zasnovanih na višemilenijumskoj tradiciji, umesto humanizma, empatije i ljubavi, svetom će vladati algoritmi, veštačka inteligencija i statistika. Konzumerizam će postati sveopšte prihvaćena religija. „Gramzivi, beskrupulozni akcionari globalnih konglomerata“ gospodariće ljudskim životima. Njihovi profiti biće mera svih stvari. U tom distopijskom ambijentu živi glavni junak romana. Đurđevićev roman je egzemplar negativne utopije – piše u recenziji Žikica Simić i zaključuje da bi i „Radoje Domanović i Borislav Pekić s poštovanjem i odobravanjem podigli svoje šešire za mladog kolegu“.
Tatjana Nježić vidi „Atopiju“ kao roman koji se hvata u koštac s avetima današnjice, „od onih koje svakodnevno iskrsavaju pred nas u vidu najraznovrsnijih prepreka i muka koje (ne) uspevamo da zaobiđemo i rešimo, preko onih koje ne percipiramo jasno već samo osećamo njihov zadah i omču oko vrata“.
Aleksandar Novaković smatra da je Đurđevićev roman „jedinstveno delo na našoj književnoj sceni i predstavlja britku, satiričnu ali istovremeno i duboko emotivnu priču o budućnosti koja je tu, iza ugla“:
– Orvelovska, hakslijevska vizura korporativnog sveta suprotstavljena je želji mnogih da pobegnu iz sveta omeđenog banalnim uživanjima i prisilom posla koja proždire one koji žele da se od tog istog posla hrane. Valja nam zato čitati „Atopiju“, da bismo znali šta se iza brda valja i kakvim iskušenjima ćemo pogledati u oči. Ostaje nada da nas ta iskušenja neće, kao Meduzino lice, zaslepiti.
Sam autor objašnjava da se u knjizi bavi pitanjem da li nam je sloboda bez sreće potrebna i da li je sreća bez slobode samo iluzija, dok je naslov romana „nesvesno definisao jedan od junaka govoreći o frontalnom i kontinuiranom protivljenju svetu u kojem živimo i sistemu vrednosti zasnovanom na nepostojanju sistema vrednosti“:
-Ta borba nije laka i uglavnom je osuđena na propast, ali ključna poruka glasi: „Ako ne možeš da ih pobediš, ni slučajno im se ne pridužuj“.
Bonus video: Ko je Jun Fose
