0
Ceo sam život ratovao, oko mene sve je rat, govorio je slikar, književnik i intelektualac Miro Glavurtić.
Jedan od najznačajnijih umetnika i intelektualaca s ovog podneblja Miro Glavurtić, kum Mediale, preminuo je juče u 91. godini u Pobrđu kraj Kotora.
Slikar, književnik, izdavač rođen je 1932. godine u Kotoru u pravoslavno-katoličkoj porodici, od majke Srpkinje iz Paštrovića i oca Vicka žandarmerijskog oficira Kraljevine Jugoslavije. Srednju geodetsku školu završio je u Titogradu, a u Beograd se doselio 1953. godine i zaposlio na Šumarskom fakultetu koji je kasnije i završio.
Pričao da je su gotovo svi iz rodnog mu Kotora gravitirali prema Beogradu, koji je bio „metropola države, dok Zagreb gotovo i nije postojao u njihovoj svesti“. I kada je kao klinac došao u Beograd, video ga je kao otvoreni kulturni centar, gde se upoznao s ljudima koji su imali isti stav.
– Bio je to antikomunistički stav. Najviše se iz detinjstva sećam leševa koje su proizvodili komunisti. Prvo što sam video kada su komunisti došli na vlast bilo je klanje. Mediala nije bila ništa drugo nego prikriveni pokret protiv komunizma.
Bio je samouk slikar, a isticao je kako je u Beogradu mogao da uspe svako ko je imao talenta.
– Nije bilo predrasuda, ljudi su hteli novo i dobro. Zato su prepoznali dobre slikare, prepoznali su moje crteže, pisanje, prepoznali su Medialu, koja se obraćala i evropskoj tradiciji – sećao se.
Dok se Dom omladine nalazio na Obilićevom vencu na izložbu o Le Korbizijeu studenata arhitekture Leonida Šejke i Siniše Vukovića 1953. godine došli su slikari Dado Đurić i Uroš Tošković. Bio je to prvi kontakt članova buduće grupe Mediala jer oni su, baš tu, na samoj izložbi odmah našli zajednički jezik. Grupa se širi kada se, 1957. godine formira društvo prijatelja „Baltazar“, koje pored Đurića čine i Leonid Šejka, Siniša Vuković, Miro Glavurtić, Mišel Kontić, Uroš Tošković, Vukota Vukotić, Peđa Ristić, Vladan Radovanović i Olja Ivanjicki. Priključuju se i Milić od Mačve, Ljubo Popović, Vlada Veličković…
MEDIALA
— Misko Misko (@todDM53izjASpRe) December 5, 2018
Gore – Milić od Mačve, Siniša Vuković, Milovan Vidak
Sede – Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić
Dole – Kosta Bradić. pic.twitter.com/xVXHqLMUBY
Okupili su se na jednom mestu „daroviti, genijalni ljudi“, kazivao je, a samo ime Mediala smislio je baš Glavurtić, kum značajnog umetničkog pokreta. Spojio je reči „med“ i „ala“, ne slučajno, jer prva je sinonim za lek, eliksir, a druga destrukcije, mraka.
– Prigodno smo smislili ime koje je trebalo zavesti, ali je ono i te kako proizlazilo iz našega antikomunizma. Med je značio najbolju hranu, a svi znamo da je ala zmaj kojeg svako u sebi ima koji uništava. Med je sladak, a ala je gorčina. Ja sam se hranio gorčinom.
I sam je govorio kako se vrlo mlad, s 23 godine, proslavio. Sedeo je u hotelu „Mažestik“ i crtao, no prišao mu je jedan čovek i prorekao mu uspeh:
– Najavio je da ću biti „slavno ime“, i to je zapisao u svom dnevniku u Krležinom časopisu „Literatura“, a taj akademik bio je tadašnji predsjednik SANU Ljubomir Nedić. Dok sam crtao, prišao mi je, pogledao moje crteže i rekao: Vi ste genijalni, vi ćete uspeti odmah. To je bilo sredinom pedesetih godina, neposredno posle mog dolaska u Beograd, tek što sam nacrtao prve crteže. Od tada sam u Beogradu prodao između tri i četiri hiljade slika i crteža.
Estetiku Mediale, jednog od najvažnijih umetničkih poduhvata 20. veka na ovom tlu, po Glavurtiću, stvarali su u hodu:
– Pre svega smo nastojali da okupimo različite stvaraoce, s različitih pozicija, i usmerimo ih prema središnjoj tački, koju smo zvali mediala… To moderno koje smo stvarali i koje je bilo oko nas nastojali smo sintetizovati u neko buduće integralno slikarstvo koje će biti nova renesansa. Zapravo smo to najavili i tako se to manje-više događalo u jednoj sferi našeg stvaralaštva.
Pričao je kako su Borislav Pekić, Filip David, Danilo Kiš, Mirko Kovač jedno vreme bili s njima na istoj talasnoj dužini, no…
– Ali je među nama izbio sukob, zbog kojeg smo obostrano trpeli – kazivao je, ne želeći da ulazi u detalje sukoba.
Iako je bio žestok protivnik komunizma, opet se družio s njima. Primera radi, s Milovanom Đilasom, nakon što je izašao iz zatvora.
– Priključio nam se i Svetozar Vukmanović Tempo, koji je ubio brata sveštenika, da bi bio primljen u ekskluzivno društvo velikih komunista. Komunisti su se morali odreći svoje svesti i savesti, tradicije, zavičaja, vere, a često i rođenoga brata. Tempo je počeo da skuplja slike, osobito se družio sa slikarom Ljubom Popovićem, od kojeg je kupio mnogo slika.
Predstavio se kao likovni umetnik premijerno na prvoj izložbi Mediale – „Medijalna istraživanja“ 1958, a potom bio učesnik svih izložbi ove umetničke grupe. Samostalno je počeo da izlaže 1964. i imao više od 15 postavki u Beogradu, Valjevu, Zagrebu, Kotoru, Podgorici, Novom Sadu, Minhenu, Strombergu, Ženevi. A jedna od njih bila je u avionu DC-10 na letu Beograd – Njujork.
– Mediala s borila protiv pseudoviteštva koje je vladalo svim strukturama društva. Na svoj način smo se borili protiv toga objašnjavajući šta je inverzija, šta crni proroci, šta opasne jednačine…
I dok je vlast zabranjivala njihove izložbe opet su u tom i takvom društvu, kako se sećao, delovali i uspevali da izraze svoje misli:
– Ali ako govorimo o umetničkim slobodama, sasvim je jasno da je danas došlo gore vreme: veće su kontrole. Radi se, naime, o definitivnom porobljavanju.
Bez obzira na to što su tada bili ugroženi, članovima Mediale bilo je važno učenje koje su hteli da izraze slikarstvom, poezijom, esejima.
– Ali naša pobuna, sasvim sigurno, nije bila pobuna potlačenih. Kao što nijedna pobuna nije bila pobuna siromašnih, kako se uvek prikazuje, čak ni Francuska ni Oktobarska revolucija. Sve su one bile finansirane – kazivao je u razgovoru za „Baštu Balkana“ pre nekoliko godina.
Iako bi ga neki opisivali kao „incidentnu ličnost“, a on na to odgovarao da su ekscesi bili čin lične pobune „protiv uniformisanosti svih vrsta“, danas se radovi umetnika čuvaju u Narodnom muzeju, u Legatu Jakova Smodlake, Muzeju savremene umetnosti, Istorijskom muzeju, Modernoj galeriji u Valjevu i mnogim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.
Bez dlake na jeziku za Titovu Jugoslaviju govorio je da je bila država protiv hrišćanstva i desnice, za samog Josipa Broza da je „jedan od deset najvećih zločinaca u istoriji ljudskog roda, s kojim nikada nećemo raskrstiti“, a za Krležu da je bio pod uticajem komunizma. Iako „veliki, nije imao duhovnu dimenziju, jer je bio određen komunističkom doktrinom, Titov pion“. Matiju Bećkovića je okarakterisao kao osobu čiji je „ugled veći od dela, zbog čega je rano ušao u Akademiju“, ali i kako je „jedan od izdanaka srpskoga četništva“. Za Kiša je govorio da u Beogradu nije mnogo značio, već da je odlaskom u Pariz stekao važnost:
– Bilo je mnogo većih pesnika i pisaca od njega. Među velikim pesnicima spomenuću Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića…
Glavurtić se, osim slikarstvom, bavio i teorijom umetnosti, izdavaštvom, ezoterijom, demonologijom. Objavio je knjige: „Glad“, „Zvekir“, „Romski car“, „Psine“… Pokrenuo je nekoliko časopisa: „Mediala“, „Ovdje“, „Zapis“, „Stilos“, a pisao za „Vidike“, „Delo“, „Književne novine“, „Savremenik“…
Nakon početka rata u bivšoj Jugoslaviji, Glavurtić se 1991. seli u Hrvatsku. Iz Beograda je, kako je isticao, morao da ode „zbog raznih ucena i stalnih pretnji smrću“:
– Ne samo meni nego i pokojnoj supruzi i kćeri. Prva je otišla kći u London, a supruga i ja na nesreću došli smo u Hrvatsku. I iste stvari su mi se događale u Hrvatskoj, gde sam zapravo već nestao. Pre svega nestao sam iz javnoga života, a to meni znači i da me nema. Mučno mi je živeti u takvoj državi, ali sam na to prisiljen. Ne mogu se u ovom dobu seljakati kao mladić…
Želeo je, još za vakta Borisa Tadića da se vrati u Beograd. Komentarisao je da ako se Hrvatska trudi da vrati hrvatske Srbe, onda bi i Srbija trebalo da se potrudi da vrati srpske Hrvate. Ili barem njega!
– Ali da me i pozovu, ne verujem da bih se vratio. Zato što pored svih prijatelja koje tamo imam i bez obzira što postoji Beograd koji je kosmopolitski, postoji mnogo veći, neslobodni i četnički Beograd – govorio je, ali se pre desetak godina ipak vratio, bar zbog prijatelja iz Fondacije Plavo i izložbe „Kvadratura kruga“ u galeriji „Heksalab“.
Ipak je skončao kraj rodnog Kotora, a govoreći o mučnom životu na relaciji Rovinj-Zagreb istakao je kako „ima razloga da urliče“:
– Zato bih najviše voleo da me likvidiraju. To mi jedino nedostaje u biografiji.
I dok je konstatovao da smrt svakoga stiže kad mu je vreme, ipak je primetio jednu razliku:
– Nije svejedno umreti kukavički ili umreti ratujući sa zlim silama kao što sam radio. Ceo sam život ratovao, oko mene sve je rat…
Bonus video: Priča o Mileni Pavlović Barili
