0
Mark Tven, Džon Stajnbek i Harper Li klasici su američke i svetske književnosti, ali je sasvim moguće da se dogodi da čitaoci ne mogu da nađu njihove najpoznatije knjige na policama javnih biblioteka i škola u Americi. "Avanture Haklberija Fina", "O miševima i ljudima" i "Ubiti pticu rugalicu" na listi su 100 najčešće prijavljivanih i zabranjivanih knjiga prema izveštaju Udruženja američkih bibliotekara.
Šerman Aleksi je za „Apsolutno istiniti dnevnik privremenog Indijanca“ dobio Nacionalnu književnu nagradu 2007. i tada verovatno nije mogao da pretpostavi da će se naći na prvom mestu liste 100 knjiga koje su najviše puta prijavljivane zbog sadržaja, zabranjivane i sklanjane sa polica biblioteka u protekloj deceniji. A upravo to je pokazao izveštaj Udruženja američkih bibliotekara, urađen povodom Nedelje zabranjenih knjiga, koja se u Americi održava od 27. septembra do 3. oktobra. „Cenzura je ćorsokak, izbori se za svoju slobodu da čitaš“ slogan je ove akcije osmišljene da skrene pažnju da zabrane knjiga nisu stvar prošlosti i da se cenzura može naći i tamo gde se najmanje očekuje. Udruženje bibliotekara pregledalo je sve prijave sa zahtevima za cenzuru koje su dobili u poslednjih 10 godina i objavili su listu sa naslovima100 knjiga za koje su čitaoci i roditelji učenika tražili da budu sklonjene iz biblioteka i škola u Americi.
Aleksijev duhovito i toplo napisan roman o dečaku koji napušta indijanski rezervat Spokejn u kom je odrastao i upisuje se u belačku srednju školu u kojoj je jedini drugi Indijanac školska maskota našao se na meti zbog „referiranja na seksualnost, profanost, nasilje, kocku i maloletno opijanje, kao i zbog svojih religijskih pogleda“.
Na takvim listama su decenijama unazad, sa najrazličitijim „obrazloženjima“, čak i klasici kao što su „Avanture Haklberija Fina“ Marka Tvena, „O miševima i ljudima“ Džona Stajnbeka ili „Ubiti pticu rugalicu“ Harper Li. Za njih se nije mnogo šta promenilo, osim što su na najnovijoj listi nešto niže nego ranije. Roman Haper Li, briljantni opis života na američkom jugu u vreme Velike depresije, za koji je autorka nagrađena i Pulicerom, a po njemu je snimljen i film za koji je glumac Gregori Pek dobio Oskara, zasmetao je „cenzorima“ zbog korišćenja reči poput „crnac“.
Tvenov „Haklberi Fin“ je, recimo, iz sličnog razloga na 33. mestu, a iznad njega je Stajnbekov roman (na 28. mestu) zbog „uvredljivog jezika, rasizma i nasilja“. Po sličnom principu, na listi su se našle i „Najplavlje oko“ i „Voljena“ nobelovke Toni Morison (na 10. i 45. mestu) ili „Znam zašto ptica u kavezu peva“ Maje Angelou (na 88. mestu).
„Moćna knjiga, bez lažnih ukrasa, bez prenemaganja – samo žestoka, snažna proza… intimna povest o porodici i prijateljstvu, izdaji i spasenju kojoj nije potreban atlas i rečnik da bi nas zaokupila i prosvetlila. Pojedini delovi ‘Lovca na zmajeve’ su surovi i teški, a ipak je to knjiga koja odiše ljubavlju“, pisao je književni dodatak „Vašington posta“ kada se u Americi pojavio debitantski roman Haleda Hoseinija, a „Njujork tajms“ proglasio ga je „bestselerom broj jedan“. Međutim, da priča o prijateljstvu dva dečaka u Avganistanu bude sklonjena sa polica u Americi je tražilo dovoljno ljudi da se ona na listi iz izveštaja Udruženja bibliotekara nađe na 11. mestu.
Zanimljivo je da su na istoj listi i dve antiutopije koje se širom sveta preporučuju kao lektira: „Vrli novi svet“ Oldousa Hakslija (na 26. mestu) i Orvelova „1984“ (na 79. mestu). Prijave za nepodobnost bibliotekarima su stizale i za „Sluškinjinu priču“ Margaret Atvud napisanu iste te 1984. godine. Njen distopijski roman o društvu govori o totalitarnom režimu koji je ženama ukinuo sva prava, a plodne među njima prisilio da postanu „sluškinje“ koje rađaju decu za bogate muškarce i njihove supruge koje ne mogu da imaju decu, s tim što se i pri tome primenjuju segregacijska pravila. Ta knjiga, pisana kao upozorenje, nakon što je po njoj pre tri godine snimljena serija dospela je i u vrhove drugih lista, onih sa bestselerima. Na listi po zahtevima za zabranu je na 29. mestu.
Mnogi su se pobunili i zbog toga što je u bibliotekama „Paklena pomorandža“ Entonija Bardžiza (na 80. mestu) i nešto više „Lolita“ Vladimira Nabokova (na 73. mestu). Sudeći po prijavama, od ove dve knjige mnogo je „opasniji“ Selindžerov „Lovac u raži“, koji se nalazi na 49. mestu.
Na listi je i više knjiga u kojima su govori o homoseksualnoj ljubavi, pa čak i krajnje benigna dečja slikovnica Džastina Ričardsona i Pitera Parnela o dvojici pingvina koji zajedno odgajaju mladunče (na 6. mestu). Na listi su i planetarni hit „50 nijansi sive“ E. L. Džejmsa (na 8. mestu), „Igre gladi“ Suzane Kolins, „Buđenje“ Kejt Šopen, pa i „Kuća duhova“ Izabel Aljende…
Iz Udruženja američkih bibliotekara naveli su da su knjige prijavljivane zbog različitih razloga, poput LGBT tematike, seksualnih referenci, religijskih razloga, sadržaja koji je vezan za rasizam i policijsku brutalnost, kao i zbog profanosti. Umetničku vrednost i funkciju takvih opisa i dijaloga u knjigama niko ne spominje.
„Iako su razlozi različiti, cenzura knjiga u bibliotekama ima zajednički ishod: kršenje naših prava po prvom amandmanu“, naveli su u Udruženju, čija Kancelarija za intelektualne slobode dokumentuje pokušaje zabrana poslednjih 30 godina.
Ostaje, međutim, i dalje prilično nejasno kako su se na toj listi našli „Dnevnik Ane Frank“ (na 62. mestu) ili Biblija (na 52. mestu). To verovatno teško mogu da objasne i oni koji su tražili da se i te knjige sklone s polica.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
