0
Sandens je moćna platforma. Srećni smo što imamo tu pozornicu da pokažemo na čemu smo radili više od sedam godina, kažu za Nova.rs Biljana Tutorov i Petar Glomazić autori filma "Planina" uoči premijere na čuvenom američkom festivalu.
Srpsko-crnogorski dokumentarni film „Planina“ reditelja Biljane Tutorov i Petra Glomazića svet će prvi put videti večeras na čuvenom američkom festivalu Sandens.
Na udaljenim visovima Sinjajevine, najvećem pašnjačkom području na Balkanu, majka i ćerka ponosno brane svoju planinu i nomadsku stočarsku tradiciju od formiranja vojnog poligona NATO-a. Majku i ćerku povezuje nesvakidašnja ljubav, ali i gorke uspomene, siže je ostvarenja pod originalnim naslovom „To Hold a Mountain“. Film će premijerno biti prikazan na festivalu koji je svojevremeno osnovao legendarni Robert Redford, u okviru prestižne Sandensove takmičarske selekcije „World Cinema Documentary Competition“. Ovaj program namenjen je najhrabrijim i najizuzetnijim ostvarenjima savremenog dokumentarnog stvaralaštva iz celog sveta, a osim što je, uz Glomazića rediteljka, Biljana Tutorov (i Wake Up Films) glavna je producentkinja „Planine“.
U septembru 2019. održana je prva međunarodna vojna vežba na Sinjajevini, na severu Crne Gore. Započeti su vojni manevri u srcu pašnjaka, bez ikakve prethodne konsultacije sa stočarskim zajednicama koje ovaj pašnjak koriste vekovima. Gara (59), majka šestoro dece, predvodnica lokalne zajednice u borbi za zaštitu planine, i njena najmlađa ćerka Nada (13) vode dve važne životne bitke – ekološku, za očuvanje prirode, i ličnu, porodičnu – suočavanje sa patrijarhatom i nasiljem nad ženama.
Film je sniman sedam godina na planini Sinjajevini, a glavne protagonistkinje su Mileva Gara Jovanović i Nada Stanišić. Uoči večerašnje svetske premijere „Planine“ autori Biljana Tutorov i Petar Glomazić u razgovoru za Nova.rs najpre se osvrću na važnost prikazivanja njihovog ostvarenja na Sandensu, u svetlu značaja koji ovaj festival ima, naročito u polju autorskog, nezavisnog filma:
– Sandens je moćna platforma, posebno za dokumentarni film. Srećni smo što imamo tu pozornicu da pokažemo na čemu smo radili više od sedam godina. Biti među samo deset filmova u takmičarskoj selekciji „World Cinema Documentary Competition“ je velika stvar, a imati posle celu festivalsku godinu ispred sebe je posebno uzbudljivo. Drugi festivali širom sveta i te kako prate Sandens, a ove godine je istorijsko, poslednje izdanje u Park Sitiju u Juti pre nego što se festival preseli u Kolorado.
Za nas je bitno i da selektori razumeju i vole naš film, za koji su rekli da je prevazišao očekivanja koja su izgradili prateći razvoj projekta kroz godine. Imamo već puno poziva za druge važne festivale i to je moć Sandensa – da ceo svet čuje za film.
Pominjete globalnu vidljivost koju Sandens ima. Mislite li da će nakon projekcije u Americi svet saznati za važne teme ovog tla?
– Verujemo da je značajno da je film iz našeg regiona u programu. Ovaj film nije ni etnološki niti ekološko-aktivistički, već dramski, tako da će junakinje kroz emocije povezati publiku sa našim tlom. Puno je detalja ugrađeno u priču koja je veoma slojevita, to će nadam se svako osetiti i zapamtiti – mislim na boje, tipične zlatne, zelene, tamno roze boje, oblik predela, minimalističke zvuke, lica – a priča koja ih vodi kroz iskustvo je ispričana jednostavno, iako je veoma kompleksna.
Mi smo ovo tlo kroz priču povezali, na neki način, i sa Starom Grčkom, pa film govori o talogu svega što planina kroz vekove i milenijume pamti – od ratova, do tragičnih i izuzetnih sudbina, kao što je Garina.
Više od sedam godina radili ste na stvaranju filma „Planina“. Da li to znači da je bilo teško „izgurati“ ovu priču koja zaista otvara bitna pitanja, ona aktivizma, skrajnutosti žena, borbe protiv militarizacije, bitke za ekologiju, prave porodične vrednosti…?
– Nije nam bilo teško, znali smo u svakom trenutku šta radimo ali nam je trebalo vreme da sakupimo elemente na prirodan način – ne forsirajući ništa napredovali smo u ritmu poverenja sa junakinjama. Puno smo posmatrali, promišljali, istraživali kontekst, učestvovali u svakodnevnom životu, borili se da sačuvamo planinu od konačne militarizacije. Naravno, trebalo je puno strpljenja i umeća celog tima da se shvati geometrija prostora, esencijalni elementi priče, sačeka da se oni pojave, da se izgradi precizna i čista forma filma, ali tako je sa svakim filmom. Snimali smo sedam godina, ali je film izmontiran za nekoliko meseci.
Kako ste uopšte došli do glavnih junakinja dokumentarca Mileve Gare Jovanović i Nade Stanišić koje su, utisak je, herojski izgurale ovaj film, i čija životna priča zaista nadahnjuje?
– Garu i Nadu smo sreli na jednom od prvih protesta u katunu gde se čitava zajednica okupila da izrazi protivljenje tome da se njihova planina gađa minobacačima i tamo testira ko zna kakvo oružje. Petar je prethodno već godinu dana istraživao i snimao na Sinjajevini. Sa Garom smo se međusobno odmah prepoznali, tako da su one došle do nas baš kako smo i mi došli do njih. Mi čak verujemo da su one nas „pronašle“ i izabrale da ispričamo njihovu priču kroz film.
Priča filma praktično započinje s pokušajem da se lokalna zajednica odbrani od međunarodnih vojnih vežbi na Sinjajevini. No, prati je i druga, veoma bitna priča o majci s šestoro dece. Nazvali ste je egzistencijalističkom bajkom i feminističkom vestern operom. Ali, osim bajkovitih prizora, u filmu se odvija zaista dramatična borba na dva nivoa. Ima li na ovom tlu mnogo takvih storija?
– Za nas je Garin slučaj zaista neka vrsta egzistencijalističke bajke. To smo shvatili kroz scenu koja na kraju nije ušla u film, iako nam je pojedinačno oboma najomiljenija scena. Tu Gara čita naglas iz sinovljeve knjige da bi shvatila šta to njega zanima – sa polupanim naočarima ona čita Kjerkegardova „Djela ljubavi“. U jednom trenutku je shvatila to o čemu Kjerkegard govori, da zapravo čita filozofiju svog životnog puta. Njoj su tada zasijale oči od uzbuđenja, dok sestriću prepričava Kjerkegardovu filozofiju ljubavi. To je delovalo kao da je izrežirano ali smo zapravo tek u montaži shvatili čemu smo prisustvovali i šta ona zapravo čita i misli. Vestern opera označava naš fantazam i želju da istaknemo slobodu kretanja u širokim pejzažima i lirsku dimenziju filma.
Ovaj film, nažalost, nije bajka nego drama, jer prikazuje posledice nasilja, svetove koji nestaju – ali ipak sa nadom u mogući smisao kroz borbu za istinu i pravdu.
Verujem da ima puno takvih priča, a i ponovo živimo u doba borbe Davida protiv Golijata, na sve strane se nalaze takve priče. Sigurno ima još puno izuzetnih žena i sudbina. A da li ima puno hrabrih i pametnih bića kao što je Gara nisam baš sigurna. Jer svet bi inače bio pametniji i hrabriji, a ne u sunovratu u kojem je.
Gara, odlučna žena izlazi u filmu na crtu političarima, proziva ih, ne samo zbog dozvole da se NATO vežbe odvijaju na Sinjajevini, već i zbog izjava da se može živeti od 300 evra, te nerazumevanja značaja najlepše planine na Balkanu vekovima unazad. Da li je, u tom smislu, Gara iznimka u jednom, još uvek veoma patrijarhalnom društvu? I da li je njen primer način kako se odupreti nakaradnoj tradiciji?
– Gara je svakako jedinstvena pojava u javnom prostoru i mogla bi nam svima biti inspiracija. Ona se odlučila za slobodu a ne komoditet, da razmišlja svojom glavom, da živi u skladu sa svojim principima i da se rukovodi istinom. Njena snaga je tim jača što se manifestuje u patrijahalnoj sredini, jer ženama nije uvek lako da na vreme shvate šta ne moraju a šta mogu, naučene su da budu podređene, da ne uzimaju glavnu reč, da daju novac koji su zaradile drugima i trpe nasilje. Naučena nevoljama, Gara je sama shvatila da se mora emancipovati kroz autentičnost i hrabrost koju nosi u sebi.
Gara planinu naziva majkom. A koliko su danas retke takve hrabre, stamene žene poput Gare, žene koje su simbol veze čoveka s prirodom koju neki žele da unište?
– Gara planinu naziva svojom majkom, kaže da drugu majku nije imala. Verujem da ima puno hrabrih, stamenih žena, ali problem je što su žene, a posebno te koje pominjete najčešće nevidljive i na marginama našeg društva. Zna se da su žene najefikasniji agent u zaštiti prirode, one su te koje najčešće obrađuju zemlju – nauka a i svetske organizacije koje se bave zaštitom to znaju. Ujedinjene nacije su 2026. proglasile godinom žena poljoprivrednica.
Apsurdno je da su istovremeno žene te od kojih se kod nas još uvek najčešće očekuje da se odreknu svog prava na nasledstvo zemlje u ime braće…
I sami ste, na neki način, povukli paraelu između vaše priče i antičkih tragedija. I koliko je zaista ona druga drama koja se odvija u filmu, lična, porodična, intimna, ona koja se tiče tragedije koju je preživela ta porodica nalik antičkim dramama?
– Zaplet Garinog života i njena moralna dilema imaju jačinu grčke drame. Mi smo to osetili i veoma pažljivo smo radili sa elementima koji su nam bili na raspolaganju, vodeći se željom da istražimo univerzalno i filozofsko u slučaju Mileve Gare Jovanović.
Mislite li, posle iskustva s ovim filmom, da ljubav, solidarnost, skromnost, i rad uvek trijumfuju?
– Nažalost, ne. Svedoci smo nečuvenih nepravdi, pohlepe i zločina za koje niko ne odgovara. Ipak, ljubav, solidarnost, skromnost i rad trijumfuju u smislu da su atributi humanosti. Pitanje je da li smo mi spremni da kratkoročni komoditet podredimo vrednostima koje nas čine ljudima? Nažalost, ne.
Šta film čeka nakon Sandensa?
– Čeka nas evropska premijera koja je još uvek pod embargom, pa vam ne možemo sad otkriti, a zatim i mnogi drugi festivali za koje već imamo poziv, regionalna premijera i, nadamo se, distribucija u bioskopima.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
