"Treba nam hleb, gde je vlada, gde su spasilačke ekipe": Potresan tekst Orhana Pamuka o zemljotresima u Turskoj

Piše: Orhan PamukDevojčica tužnog pogleda imala je možda deset-dvanaest godina. Zagledana u kameru mobilnog telefona, skoro da se uopšte nije pomerala.Kad se i pomeri, pokreti su joj bili nekako teški. Čovek koji snima video, u trenutku kad je ugledao devojčicu radosno i uzbuđeno je povikao: "Ovde ima nekog! Ovde imaaaaa nekog!"Ali na krik čoveka s telefonom i uključenom kamerom nema ko da odgovori… Tu su samo tišina snega i olovna svetlost. Oni su u jednom mestu na jugoistoku Turske koje su dva zemljotresa jačine 7.7 i 7.6 stepeni sravnile sa zemljom.Čovek sa kamerom sada prilazi devojčici koja je od grudi na dole pritisnuta hrpom betona. Očigledno se ne poznaju."Možeš li da se pomeraš?"Devojčica slabašnim glasom reče: "Ne!" Ipak, u njenim očima tinjala je nada, jer je glas koji je polako gubila ipak neko uspeo da čuje. Prošlo je pola dana od kada je prvi zemljotres u 4 sata ujutru udario. Uskoro će pasti veče."Možeš li da pomeraš noge?"Devojčica ne odgovara na ovo pitanje. Na licu joj se pojavljuje izraz kao da nešto krije, da se stidi svoje krivice ili nedostatka. Ni čovek s mobilnim telefonom ne ponavlja svoje pitanje."Jesi li žedna?""Hladno mi je…" reče devojčica i ućuta.

Sneg koji je povremeno padao u toku noći i jutra prekriva ruševine zgrada od po petnaest-šesnaest spratova kao i onih od dva-tri sprata koje su se srušile za tri do pet sekundi, skriva sav bol zemljotresa, one koji su poginuli kao i one koji trenutno umiru.Razume se da je čovek koji je snimao video mobilnim telefonom u toj tišini bio neodlučan. Ne može sam da izvuče devojčicu tužnih očiju i tužnog pogleda iz te strašne, uske gomile betona. Oboje su sada zaćutali.Pogled devojčice je otupeo, na licu joj se vide umor i bol."Čekaj sad tu, idem odmah da ti dovedem pomoć. Izvući ćemo te odavde."Ali glas čoveka s mobilnim telefonom je nesiguran. Najverovatnije je u pitanju predgrađe potpuno uništenog grada. Nikakva pomoć nije stigla jer su putevi i mostovi uništeni. Najverovatnije neće ni stići u dogledno vreme.

Ljudi koji su tu živeli, oni koji su se spasili iz svojih domova uništenih u snežnoj i tamnoj noći i ostali preživeli srećnici verovatno su otišli negde drugde da se sklone od hladnoće. Nema nikog ni da traži ni da se raspituje, verovatno zato što nema drugih preživelih iz ove kuće."Ne idi!" kaže na kraju devojčica zaglavljena u hrpi betona."Otići ću, ali ću se vratiti", kaže čovek sa telefonom, "neću te zaboraviti, dovešću pomoć".Jasno je da je devojčica koja je više od pola dana provela zaglavljena pod hrpom betona spremna da umre, nema snage ni da se žali.Ipak, još jednom šapatom ponovi: "Ne idi!"."Idem i dovešću ti pomoć", kaže čovek ovog puta glasnije, ali ipak nedovoljno ubedljivo.Nakon toga se video snimljen telefonom završava. Ne znamo da li je čovek doveo pomoć ili nije. Ali on je prosto postavio snimke na Tviter bez ikakvog komentara.Dovesti pomoć nije tako lako kao što je mislio čovek s mobilnim telefonom. Prema podacima koje je država objavila, u regionu je uništeno ili oštećeno oko sedam hiljada objekata. Kao što se objavljuje manji broj poginulih, krije se i broj uništenih objekata. Nema informacija o tome šta se dešavalo u manjim gradovima i mestima pošto je struja isključena, mobilni telefoni nisu radili zbog prekomernog opterećenja, a putevi su zatvoreni. Čitamo na Tviteru da su neki manji gradovi potpuno uništeni, ali da li je to istina?

Ima povređenih i onih koji umiru na hladnoći, zarobljenih pod ruševinama i gomilom betona kao devojčica tužnih očiju. Ako je u svakoj srušenoj zgradi bilo troje koji su čekali da ih neko spase dok su oplakivali mrtve i zatrpane članove porodice, možemo zaključiti da je blizu dvadeset hiljada ljudi čekalo pomoć ispod i u gomilama betona na koje je napadao sneg. Stručnjaci i obučene osobe koje su trebale da stignu do njih, žale se na nedostatak prevoza na aerodromima i putevima.Čak su i najveće medijske, novinske i televizijske kuće tek nakon pola dana uspele da stignu do velikih gradova koji su se posle zemljotresa pretvorili u pakao zbog srušenih aerodroma i zatvorenih puteva. Pola dana nakon katastrofe milioni ljudi su na snežnim, kišnim i vetrovitim ulicama, uplašeni i ljuti, čekali pomoć.

Prema podacima koje je iznela država, zemljotres je pogodio oko 13.5 miliona ljudi. Ono što ovu katastrofu čini još strašnijom (apokaliptičnom) jeste drugi zemljotres jačine 7.7 stepeni koji je udario devet sati nakon prvog, noćnog zemljotresa od 7.8 stepeni.Ovaj drugi zemljotres, čiji je epicentar bio udaljen oko sto pedeset do četiri stotine kilometara od epicentra prvog, priredio je horor scene milionima ljudi koji su već bili na ulicama zbog naknadnih potresa od prvog zemljotresa. Masa koja je na ulicama tražila pomoć ili parče hleba, koja se vratila na ruševine šesnaestospratnica da golim rukama skuplja ostatke, i koja je tražila toplo, zatvoreno mesto za sklonište, snimala je mobilnim telefonima zgrade koje su se od drugog zemljotresa brzo, u oblaku prašine, rušile kao kule od karata, uzvikujući povremeno: "Bože, Bože!" Mnogo je ljudi objavilo ove groteskne horor slike na društvenim mrežama bez komentara, bez jedne rečenice, čak i bez ijedne reči.

Primetio sam da te scene zemljotresa proizašle iz katastrofe ne samo da otkrivaju jedan osećaj solidarnosti i uzajamne pomoći koji tera suze na oči, već podstiče njihove instinkte da dele, traže druge svedoke, ostave trag i da se oglase. U centru svakog velikog grada pod ruševinama svi kojima je pružen mikrofon da nešto kažu vikali su: "Snimaj, snimaj, treba nam pomoć, treba nam hleb, gde je vlada, gde su spasilačke ekipe?!"Pomoć je poslata, ali kamioni s njom su na stotine kilometara od regija koje je zadesio zemljotres, satima čekaju pod snegom na zakrčenim putevima. Oni koji su izgubili svoj dom, porodicu, svoje voljene, sve što su imali, vide da niko ne interveniše na požare koji su izbili u njihovim gradovima i zaustavljaju vladina vozila, policiju, službenike koje spaze, pa počinju da se bune. Nikada ranije nisam video da je narod toliko besan.U nekom drugom videu koji sam gledao u više navrata "građani" su zaustavili policijsko vozilo koje ide u neki drugi grad i u poluispitivačkoj polumolbenoj atmosferi su izvukli službenike iz vozila. Srećnici koji su se živi i zdravi, ali ostavši bez doma, izvukli iz zemljotresa i koji lutaju ulicama po glasovima shvataju da se u ruševinama i pod šutom velikih stambenih zgrada nalaze ljudi koji su još živi. Ali sami nemaju snage, znanja i opreme da ih spasu. Nema nikoga ko će uskoro da dođe.Dok drugo veče pada, glasovi koji dolaze iz ruševina i šuta jenjavaju, narod na ulicama se navikava na stravičan prizor na ulicama, a masa ljudi se skuplja oko vozila iz kojih se dele hleb i hrana. Ali bes, žalbe, očajanje zbog nespremnosti ne jenjavaju.

Ovaj zemljotres je najveći koji je zadesio Tursku u poslednjih osamdeset godina. Što se tiče velikih zemljotresa koje sam ja doživeo iz bliza ili iz daleka još od mog detinjstva, to je četvrti. Nakon zemljotresa koji je zadesio Mramorno more 1999-te, ispunjen osećanjem odgovornosti i krivice otišao sam u Jalovu, jedan od gradova koji je bio sravnjen sa zemljom.Satima sam hodao među ruševinama govoreći da ću možda moći da podignem neki kamen, a vratio sam se ne mogavši nikome da pomognem. Iz poruka postavljenih na društvenim mrežama saznajem i da u najvećim gradovima uništenim zemljotresom ima doktora koji su samoinicijativno došli iz daleka da pomognu, međutim ne postoji autoritet, niko zadužen da ih usmeri. Još jedna stvar koju narod ne može da prihvati je i da su neke od državnih bolnica srušene.Dve su poruke koje šalju oni koji na društvene mreže, ne ostavljajući nikakav komentar, kače video klipove snimljenih apokaliptičnih scena katastrofe i užasa zemljotresa koji su doživeli u svojoj kući. Prva je ona koja se izražava čuđenjem i njihovim pozivom Bogu: zapanjujuća, šokantna veličina katastrofe. Veoma je teško da čovek sačuva hladnokrvnost, sposobnost da doživi svoja uobičajena svakodnevna osećanja, te da logično postupa pred ovakvim užasom. Zbog toga je prisutan spontani osećaj solidarnosti i uzajamnog pomaganja. Ali zato je druga poruka, osećanje napuštenosti, očajanja i nespremnosti koje je osetila cela država, zastrašujuća koliko i zemljotres.Narod zaskakuje spasilačke ekipe koje prve stižu, sa "Gde ste do sada!". Ali, u dosta regija još uvek nije stigla nikakva pomoć. Na kraju drugog dana u centre velikih gradova malo pomoći stiže, ali sasvim nedovoljno, a i ta pomoć je veoma zakasnela.Vladislav Bajac, pisac i osnivač Geopoetike, izdavač Pamukovih knjiga na srpskom kazao je za "Danas":

- Posle prvih vesti o zemljotresu u Turskoj i Siriji, poslao sam Orhanu Pamuku imejl izražavajući mu u ime Geopoetike i u svoje lično ime saučešće zbog nesreće koje je doživeo njegov narod na jugoistoku zemlje. Pitajući ga kako je on, zapravo sam pitao kako su svi. Pokušavajući da budem intiman u meri u kojoj to situacija nalaže i trpi, napisao sam mu kako se sećam svog gostovanja na Univerzitetu Adana pre više godina i divnog sveta koji sam tamo upoznao, od studenata i profesora do onih na ulici koji su imali potrebu da razgovaraju sa strancem. Iako ogroman grad, Adana je veoma udaljena od evropskog i azijskog centra Turske. Takoreći je njen obod oslonjen o tragični Alepo u Siriji. Posle katastrofe, kao da je još udaljeniji. Pamuku je trebalo nekih pet sati da mi odgovori. Cedio je reči i kada je video da mu ne idu, sve je suzio u sledeće: "Vlad, hvala ti na svemu… Bio sam tako tužan… Poslušno sam napisao jedan tekst uprkos toj tuzi." (Da, upotrebio je reč poslušno. Mislim da je ona povezana sa devojčicom o kojoj piše.)Bonus video: Spašavanje dečaka iz Sirije 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apsirijaspasavanjedetetads-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5307819"]