Novi "reboot" ("novi početak") franšize o džinovskim auto-robotima, Transformersima, u isto vreme pokazuje šta Holivud treba i šta ne treba da radi ako želi da revitalizuje svoju popkulturnu dominaciju.
TRANSFORMERS: RISE OF THE BEASTS (2023, r. Steven Caple Jr.)
Zamišljen je kao neka vrsta „prequela“ („prethodnice“) postojećem serijalu (započetim sa Shiaom Labeoufom, a nastavljenim sa Markom Wahlbergom) i hronološki smešten između „spinofa“ „Bumblebee“ (2018) i prvog filma o Transformersima. Priča počinje u Bruklinu 1994, odakle kreće na svoju prekookeansku avanturu sve do Perua.
Ono što saznajemo na početku jeste da su u davna vremena, pre dolaska Transformersa, Zemlju branili Maximalsi, životinje-roboti koje je predovodio sjajno imenovani Optimus Primal. Njihov smrtni neprijatelj bio je Unicron, mega božanstvo koje hara svemirom i hrani se planetama. Da bi utolio svoju glad on traga za specijalnim ključem koji će mu otvoriti portal ka novim planetama i galaksijama što će dovesti do haosa, a možda i kraja poznatog kosmosa.
Taj ključ slučajno biva otkriven u jednom njujorškom muzeju. A noć pre toga jedan bivši marinac latino porekla da bi nabavio pare za lečenje svog brata, pokušava da ukrade jedan porše iz garaže. Za koji se potom ispostavlja da je Transformer Mirage…
„Transformers: Rise of the Beasts“, koji nije režirao Michael Bay, već Steven Caple Jr (od čijeg ste opusa možda jedino gledali „Creed II“) suštinski je reprizirao prvi film (onaj iz 2007), s tim što je umesto indie/rok saundtraka sada „pušten“ daleko superiorniji hip hop sredine devedesetih (Wu Tang Clan, Notorious BIG, Nas, Digible Planets, Black Sheep…) i glavni junaci, u skladu sa inkluzivnijim vremenima, više nisu (samo) beli, već latino i crni.
U isto vreme Transformersi su više kul, ne izgledaju hladno i „robotski“, interakcija između ljudi i njih je više kao između ortaka, a čak imamo i prvog latino transformera! Sve to upareno je sa jednostavnom i umereno eksplozivnom akcijom koja nije sama sebi (onanistički) cilj, već pre kreira iluziju jednog „Mission:Impossible“ filma ili nečeg sličnog i malčice „organskijeg“.
Uvođenje Maximalsa fino je proširilo tim robota i dalo scenama akcije na atraktivnosti, opet umanjujući osećaj da se roboti šibaju sa robotima, iako je to i dalje slučaj. Odlazak u Peru i instrumentalizacija tamošnjeg kulturnog setinga fino parira manje glamuroznom izdanju Bruklina i u kontekstu (uber-kosmičke opasnosti koja im preti) svi zajedno deluju kao pripadnici socijalno nižih slojeva koji i inače nemaju kuda, nego da se udružuju i tako menjaju stvarnost. Ili se bore za istu.
Anthony Ramos, kao Noa Diaz, nije Shia, niti je Dominique Fishback, kao arheološkinja Elena, ni prineti seksipilu Megan Fox, ali cenim da je ovaj „realističkiji“ kasting više u skladu sa post-kovid vremenima i željom da svet superheroja i pobeda koje se tamo odvijaju, ipak, potekne od „stvarnih ljudi“ i njihovih stvarnih potreba. Iako traje punih dva sata, „The Rise of the Beasts“, nije dosadan, tek povremeno davi melodramskim klišeima, sve vreme seva odličnom muzikom i, na izvestan način, ne glamurizuje Transformerse kao što je to Michael Bay radio. Oni su sada daleko ranjiviji, od metala koji reflektuje godine, a ne sija ispolirano.
S druge strane, nema ničega fundamentalno novog u režiji i načinu na koji nam je priča ispričana. Poznata formula vešto je ponovljena i izmenjena u relativno nebitnim detaljima i ovo je manje-više „transformacija“ kroz koju smo već prošli. Holivud nema ideju šta i kako dalje, ali, barem, poseže za formulom koja mu je jednom davala na kredibilitetu.
SELEKTAH: 6 PLUS / 10
Bonus video: Nasilje na ekranima i platnima: Koliko filmova za mlade je snimljeno dok su nam Maraš i ekipa bili uzor klincima?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar