0
Racija i suđenje Kitu Ričardsa i Miku Džegeru iz 1967. godine izazvali su nacionalnu buru, delujući kao sukob starog protiv mladog, establišmenta protiv kontrakulture. Ali, da li je prava priča ostala zanemarena? Vraćamo se u 60-te, u njihovom najblistavijem izdanju kroz pozorišnu predstavu "Redlands", čija je premijera bila 20. septembra u Velikoj Britaniji.
Suđenje Miku Džegeru i Kitu Ričardsu iz 1967. godine zbog posedovanja droge jedno je od najpoznatijih incidenata u istoriji roka 60-ih. Svako ko ima i najmanje interesovanje za Stonse zna ključne detalje.
Međutim, kada je dramaturškinja Šarlot Džons istraživala raciju i suđenje u vezi sa aferom na Redlandsu, imanju Kita Ričardsa, usredsredila se na jedan drugi, često zanemaren aspekt događaja. Majkl Hejvers bio je intrigantan izbor za advokata odbrane Mika Džegera i Kita Ričardsa. On nije bio advokat koji je uživao u tome da se suprotstavlja establišmentu, Hejvers je bio sam establišment.
Štaviše, u vreme suđenja, Majkl Hejvers se suočavao sa veoma drugačijom vrstom pobune mladih od one koju su predstavljali Džeger i Ričards tokom svog vikenda prepunog LSD-a na selu. Njegov sin Najdžel, nakon što je već odbio da pohađa koledž „Iton“, što je bila porodična tradicija, objavio je da neće slediti korake svog oca, dede i starijeg brata i započeti pravnu karijeru, već da želi da postane glumac.
„Kada sam shvatila da je sin Majkla Hejversa zapravo Najdžel Hejvers – svi znaju ko je on! – pomislila sam: tu se krije priča o ocu i sinu, priča o porodičnoj pobuni koju publika može da razume, čak i ako su im strane šire političke ili globalne priče vezane za Rolingstonse,” objašnjava Džons. „Oni su bili simbol pobune, ali želela sam da to reflektujem i prikažem kako ta manja, lična pobuna može biti pod uticajem onoga što rade Stonsi.“
Na njeno oduševljenje, otkrila je da ne samo da je Najdžel Hejvers bio prisutan tokom suđenja, već se i zbližio sa Marijanom Fejtful, koja je, kako Džons primećuje, na neki način bila najveća žrtva kontroverze u Redlandsu, uprkos tome što nije bila na suđenju niti je davala izjave. „Posetila sam Marijanu u Parizu pre nekoliko godina i bila je stvarno besna zbog Redlandsa. Osećala je da joj je to uništilo život. Zaista sam saosećala s tom ženom koja tada nije smela da govori, dok su tabloidi pisali o njoj kao o ‘Gospođici X’.“
Ona dodaje: „Znate, pisali su o njoj na isti način na koji su nedavno pisali o voditeljki Karolini Flek. Bila je zaista, zaista oduševljena što će neko ispričati njenu stranu priče. Rekla mi je da joj je Najdžel bio ‘kao mlađi brat’. U sredini svega ovoga postoji tako dirljiva, lepa, nepoznata priča o slavnim ličnostima. Ona je pomogla Najdželu na njegovom putu, ali je na neki način zgažena suđenjem i isključena – sedamdesete su bile užasne za nju. Fejtful je završila kao anoreksična heroinska zavisnica, u jednom trenutku živeći na ulicama Sohoa i ona sve to povezuje sa Redlandsom.“
Predstava “Redlands”, je naručena od strane pozorišta “Chichester Festival”. „Logičan izbor“, prema rečima reditelja Džastina Odibera, s obzirom na mesto radnje. Ljudi se i dalje sećaju kako su bežali iz škole kako bi pokušali da bace pogled na Stonse na sudu, kaže on, a Ričards – koji i dalje poseduje imanje Redlands – ostao je neka vrsta lokalnog heroja.
„Postoje mnoge neverovatne priče o tome kako je Kit činio lepe stvari za zajednicu: donirao novac za popravku krova kapele, pridružio se protestima kada su planirali da zatvore bolnicu u Čičesteru. Vole ga, svako ima priču o njemu jer je često išao u pab i slično. Stupili smo u kontakt sa njegovim sinom Marlonom, koji je bio sjajan. On još uvek živi u Čičesteru, ima zaista lokalne korene, veoma je omiljen.“
Kada su probe ponovo počele, postalo je jasno da “Redlands” nije standardna sudska drama, ne samo zato što se radnja prekida kada Džeger i Ričards – koje igraju Džasper Talbot i Brenok O’Konor – iznenada počnu da izvode pesmu „Mercy, Mercy“, numeru Dona Koveja koju su Stonsi obradili na svom albumu iz 1965. godine „Out of Our Heads“. Džons kaže da je oduvek želela da predstava sadrži muziku – „Pisala sam tokom lokdauna i pomislila: ‘Želim ogroman ansambl, veliku scenu, muziku, želim da bude smešno, jer trenutno nemamo teatar’“ – ali ne smatra je mjuziklom, „iako u njoj ima osam pesama“, za čiju je upotrebu menadžment Stonsa dao odobrenje.
„Poslali smo tekst njihovim ljudima, nismo znali da li ćemo dobiti prava. Bilo je to kao jedno putovanje, ali uspeli smo“, kaže Odiber, dodajući da su pesme koje koriste sve iz perioda „pre 1967. godine“, sa ciljem da se naglasi ono što je zaista pokretalo Stonse, iza svih senzacionalnih naslova. „Bilo mi je jako važno da odamo počast činjenici da su ova dva klinca zaista bila zainteresovana za R&B, za taj bluz, korene. Pokušavamo i tu priču da ispričamo.“
Sudeći po probama, uspeli su da izbegnu ono što bi mogla biti najveća zamka u prikazivanju Džegera i Ričardsa na sceni. Obojica imaju javne slike koje su gotovo karikaturalne – Ričards je čak tvrdio da je njegov piratski odmetnički imidž rođen tokom saslušanja u vezi sa Redlandsom, gde je „sudija uspeo da me preko noći pretvori u nekog narodnog heroja – i od tada se igram s tim.“ Kada neko provede decenije gradeći fasadu, kako probiti kroz nju i otkriti osobu ispod?
„Ono što pokušavate da postignete je da uhvatite suštinu osobe, izbegavajući direktno oponašanje“, kaže Odiber. „Morate se zapitati o 24-godišnjem Miku Džegeru: možda je pomalo uplašen zbog suđenja, ali ga u početku možda i ne shvata ozbiljno? Ako bi to bilo samo kao neka vrsta imitacije, publici ne bi bilo stalo, a cilj je da im bude stalo do njih.“
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu