0
Kao što kaže sam naslov teme, naš grad se nalazi na ušću Save u Dunav, na prekrasnom geografskom i strateškom mestu. To ga je, međutim, oduvek činilo veoma interesantnim za mnoge osvajače i zavojevače pa je Beograd bio stalno sa nekim u ratu i rušen je hiljadu puta.
Moja druga baka (mamina mama) kaže da je rat nešto najstrašnije što čovek može da doživi. Ona je jednom, pred kraj rata, dok je vladala velika glad, krenula u selo Resnik sa mamom i mojim ujacima, koji su još bili deca, da trampi svoju bundu za kukuruzno brašno. Seljaci tada nisu hteli ni za šta na svetu da prodaju hranu građanima pa je baka tek predveče uspela da umoli jednog da im proda vreću brašna, priloživši pored bunde i venčani prsten. Taj seljak je bio bolji od ostalih, neka dobra duša, pa je, kad je video da će dve žene i decu uhvatiti policijski čas, rešio da ih kolima odveze u Beograd. Dok su ulazili u grad, sve je bilo tiho i pusto, samo su s vremena na vreme prolazile nemačke patrole. Mama i ujaci su spavali a baka je pokazivala put preplašenom seljaku, koji se već sto puta pokajao zbog svog dobročinstva.
Šunjajući se sporednim ulicama, da ne bi bili primećeni, najzad su stigli u Gospodar Jovanovu pa je baka počela da budi svoju pospanu decu i da istovara onaj džak sa brašnom. Bio je mrkli mrak, deca su plakala bunovno, seljak se osvrtao uplašeno oko sebe, očekujući svakoga časa nemačku patrolu, a baka je sve vreme šaputala:
– Samo kada smo stigli kući… Kućica – slobodica… Svuda pođi, kući dođi…
Natovarena džakom i vukući za sobom decu, zakoračila je ka kapiji a onda zastala kao ukopana: kuće nije bilo! Umesto nje, iza kapije koja je nekim čudom ostala netaknuta, zjapila je crna rupa iz koje se još uvek pušio dim. Bomba je pala na to mesto valjda sat posle njihovog odlaska u Resnik i niko od ukućana koji su se zatekli u kući nije preživeo. Nažalost, jedan od njih je bio i bakin muž Spasa, koji tog jutra nije mogao da ustane jer je, po njenom svedočenju. “po celu noć jurio SOJKE“. Ko su te “sojke“, da li je to karakterna crta ili možda neka funkcija, nisam uspeo da saznam, ali sam shvatio da zbog njih nikada nisam upoznao svog drugog dedu.
Prodrmane iz osnova i držeći se na labavim temeljima neko vreme, kuće su se u Beogradu rušile i posle rata. Tako je jednom teča Stole, stojeći pored prozora i premotavajući film u svome predratnom foto-aparatu, snimio tri fotosa rušenja zgrade preko puta naše. Bilo je stvarno čudesno: mi smo igrali lopte baš ispred te kuće kada se začulo krckanje. Velika dvospratnica je od jednom počela da se po sredini ugiba i da se polako naginje napred. Mi smo stajali kao ukopani a kuća je plovila prema nama, kao šećer koji curi iz pocepane kese. Najzad se stropoštala, pred našim nogama, a da se niko nije pomerio ni za pedalj. Sve je obavio veliki oblak prašine a kada se stvar slegla bili smo potpuno beli, kao pekari. Videvši na šta ličim i tek naknadno shvativši šta je moglo da mi se desi, mama je dobila histerični napad, pa mi je jedno vreme bilo zabranjeno da igram fudbal (kakva glupost – kao da se kuća srušila od naše lopte)!
Sutradan, gotovo sve novine su objavile Stoletove fotografije pa je teča jedno vreme bio stvarno priznat i cenjen. No, kao što znamo, slava je prolazna pa je taj njegov podvig ubrzo zaboravljen. Teča, međutim, povremeno iz devojačke sobice donosi požutele novine sa njegovim fotografijama na prvim stranama, istresa sa njih prašinu i, prelistavajući ih, setno uzdiše nad svojim nepravedno zapostavljenim delom.
Ali, sada je situacija znatno bolja: grad se ubrzano raščišćava od posledica ovog poslednjeg, najstrašnijeg rata i izrasta u moderni velegrad. Da Beograd postaje jedna od najvažnijih evropskih metropola dokaz je, na primer, i to što je u Prizrenskoj, kod hotela Balkan, otvorena taksi stanica. Prvih dana, narod se samo okupljao oko novih novcijatih “pobeda“ sa svetlećim oznakama TAXI, koje su, uglancane, stajale u dugačkom redu i čekale da se neko od nepoverljivih građana odvaži i sedne u njih, “pa šta košta da košta“. A onda, valjda da bi nekako izgladio onu neprijatnu epizodu sa “oplavljivanjem“ svoje žene, Đurin tata je izveo svoju suprugu i sina, a Đura je pozvao mene, u šetnju limuzinom.
Našao sam se tako, po prvi put u mome životu, u automobilu. Ja sam sedeo pozadi, pored mene je bila Đurina mama, koja se sve vreme zbunjeno cerekala, pored nje Đura, koji nije skidao oka sa taksimetra, a napred Đurin tata, koji je vozaču naredio da nas vozi neodređenim pravcem, “po celom Beogradu“. Tek tada sam shvatio koliko je Beograd veliki, trebalo najmanje četrdeset minuta da ga obiđemo celog. Moram reći da je ta vožnja bila apsolutno najuzbudljiviji događaj u mome dotadašnjem životu. Pored mene su užasnom brzinom promicali ljudi, drveće i kuće; uopšte, sve je izgledalo kao da ja stojim a da se, u stvari, kreće grad. Jedina smetnja bila je stalno tikatakanje taksimetra (Đura je buljio u njega kao da je ta naprava glavom iluzionista Bora Tri, onaj što hipnotiše razne ženske a posle, po Pidinom uveravanju, sa njima radi ONO). Ali, kada sam zapušio uši, sve je bilo kao da ploviš u nekom snu.
Nažalost, nije se sve tako lepo završilo kao što je počelo jer je taksista, pošto smo već po treći put prošli Terazijama, odbio da nas dalje vozi. To je toliko razbesnelo Đurinog tatu da je jadnog čoveka ščepao za grkljan, išutirao napolje iz automobila i prislonio mu cev pištolja uz slepoočnicu, urlajući:
– Oćeš da te uapsim, da te oteram na robiju, đubre jedno reakcionarno!!!
(Iz knjige “Tito i ja” Gorana Markovića u izdanju Lagune)
Sutra: Moji roditelji
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
