Tirke je poljubio Milju i oduševio Berlin: Kako su se čuveni novinari pokazali kao glumci i ko je najveća filmska zvezda

"Dok sam studirala, radila sam kao garderoberka u pozorištu. Oblačila sam statiste. Provodila sate sređujući ih i prišivajući dugmiće na njihovim kostimima. U garderobama i hodnicima delovali su važno, ali onog momenta kada bi izašli na scenu, utapali su se i nestajali", objasnila je Sanaz Azari, rediteljka dokumentarnog filma "Statisti, akcija!" prikazanog na Beldoksu 2019. godine.

Poželjno je da dečaci i muškarci koji se prijavljuju nemaju moderne frizure ili da pristaju na to da budu ošišani na kratko, kao i da devojke i žene nemaju veštačke nokte, trajnu šminku, urađene obrve - bio je deo prošlogodišnjeg poziva lokalnih medija u Bečeju, kojim se tražilo 110 statista.

Postali su deo ekipe filma Lordana Zafranovića "Deca Kozare". Među njima najviše dece: 40 dečaka i 40 devojčica od sedam do 13 godina. Svim statistima bio je obezbeđen prevoz, obrok u toku snimanja i dnevnica u iznosu od 20 evra po danu snimanja, koja se, kako je najavljeno, isplaćuje na licu mesta.

Kolumnista i statista

Poznati američki glumac Harison Ford bio je konobar, radio na benzinskoj pumpi, bio kuvar na brodu. Sa brodske palube (do)skočio je na drugu, pozorišnu. Bio je statista pozorišta u Viskonsinu. Duško Bogdanović bio je novinar, hokejaš, urednik, fudbaler, publicista, vaterpolista, kolumnista i statista.

Kako se statiralo sredinom šezdesetih ne u „tamo nekom“, već Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu Bogdanović je razgrnuo u njegovim „Senkama sećanja“. „Nogu je povukao“ njegov gimnazijski drug Ćosa. U predstavi „Madam Baterflaj“ kostimirani, našminkani, „iskošenih“ očiju trebalo je da - kada im inspicijent javi - na scenu, u nosiljci, iznesu Ćo-Ćo-San, iliti gospođu Baterflaj. Nju, glavni lik opere, pevala je gošća iz Sarajeva Ljiljana Molnar Talajić.

- Žena moćnog glasa i upečatljivog stasa. Kada završi svoju ariju, po režiji, primadona se vraća u nosiljku i sluge je iznose sa scene. Avaj! Kada je Ćosa digao svoje ručke, Jerus nije, i obratno. Tako nekoliko puta, do prigušenog smeha u publici. Ali, led je probijen. Dobili smo među drugarima i dva pozorišna „umetnika“ - seća se Bogdanović.

Ćosa ubrzo dobija šira ovlašćenja. Preuzma brigu o angažovanju statista. Tako i tada Duško Bogdanović sa drugom Perom Mudrim uskače direktno u operu „Kavalerija Rustikana“.

- U Lebovićevoj drami „Haleluja“, hit predstavi onih godina, igrali smo logoraše. Sve vreme na sceni. Ozbiljna predstava. Gostovali smo u Subotici, Somboru, Beogradu... i Zagrebu. U HNK! Spavali smo u „Esplanadi“. Dugo je Pera Mudri čuvao ugovor za tu predstavu na kojem, uz naša imena, stoji: dramski umetnik, bez teksta - seća se Bogdanović

Zvezdanim trenutkom njihovih pozorišnih „karijera“ Bogdanović smatra saradanju sa Seržom Vafijadisom, poznatim atinskim rediteljem, francuskim đakom, znanom po spektakularnim predstavama - režiraće „Nabuko“. U alternacijama, velika imena jugoslovenske i italijanske opere uključujući Milku Stojanović, nadolazeću opersku vedetu.

„Kompletan hor, balet, orkestar dabome i... odabrani statisti. Nas osmoro. Počele su probe. Za nas, čist Holivud: atraktivni kostimi se šiju po meri, tu su šminkeri, asistent za scenski pokret. Novinari, foto-reporteri... Ogroman aplauz. Ko zna koliko puta smo se vraćali pred publiku. Uključujući i ’gospodu statiste’, kako nas je Serž zvao. I tako iz sedmice u sedmicu. Pozorišna sezona 1965/1966. bila je naša. Vreme za pamćenje, koje se, takvo jedinstveno, nikom od nas desetak, neće ponoviti“, zaključuje Duško Bogdanović u „Senkama sećanja“.

Novinar u ulozi urednika „Politike“

Novinar Vanja Bulić, scenarist Dragojevićevog filma „Lepa selo, lepo gore“, u filmu igra mirovnjaka. Nije to bila jedina Bulićeva uloga. Druga rola bila je u filmu Dinka Tucakovića „Doktor Rej i đavoli“.

I gore potpisani imao je „zavidnu filmsku karijeru“”. Pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da imam „dve mame i dve tate.“ Mamu svi znate: Olivera Marković, a verujem i tatu Slobodana Cicu Perovića. Film, šta drugo nego „Muškarci“, u režiji Mila Đukanovića - ne političkog, već Mila filmskog. Među „Muškarcima“ i Borislav Pekić – igra lekara.

Istim filmskim stopama krenuo je i glavni urednik „Danasa“ Dragoljub Draža Petrović, koji ulogom u „Senkama nad Balkanom“ ostaje u novinarskom serklu.

- U pitanju je bukvalno ulogica. Mnogi je neće ni primetiti ako tokom emitovanja prve epizode „Senki 2“ odu da sipaju piće. Trebalo je da budemo statisti sa zadatkom i da napravimo foru, jer u našoj zemlji sloboda medija nikada nije bila na nekom zavidnom nivou. Ni sada, ni 1934. Po toj zamisli „postao“ sam nekadašnji urednik „Politike“ Vladislav S. Ribnikar. Ali, kao što nijedan glumac nije postao novinar, osim Olje Bećković, tako nijedan novinar neće postati glumac. Sem možda mene - objasnio je Petrović.

Tirketovi rani radovi

Filmski debi jednog od najpoznatijih srpskih novinara Bogdana Tirnanića bio je više nego uspešan. Igrao je u filmu koji je u Berlinu ’69. dobio „Zlatnog medveda“, „Ranim radovima“. Poljubio je Bogdan Tirnanić Milju Vujanović u Žilnikovom filmu.

Tirketovo ime pojavljuje se i na špici filmova: „Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet “, „ Zbog jedne divne crne žene “, kao i u seriji „Otpisani “. Najveća filmska zvezda među novinarima bio je i ostao tako Bogdan Tirnanić sa pet snimljenih filmova.

Među pozorišnim statistima Ateljea 212 i JDP-a bio je lociran, navodno, još jedan novinar - Aleksandar D. Mihajlović Babica.

- Poznavao sam Acu Babicu. Bio je statista, prvi put kod Mađelija, davne 1983. u „Pričama iz Bečke šume“. Zatim u predstavi Dejana Mijača „Kola mudrosti dvoja ludosti“ kao i u „Školi za žene“ (1994.). Aca je bio statista u predstavi „Šrafekser i autoklav“ kao i drami „Boris Godunov“ - precizno je objasnio glumac Milan Caci Mihailović, pouzdani hroničar istorije Ateljea 212.

Moj sagovornik nije, međutim, znao šta je Aca bio po profesiji. Pričalo se da je bio novinar – rekao mi je. Od starijeg kolege saznajem da je Aca Babica zaista bio novinar, ali kratko i to u „Večernjim novostima“.

Iz tog perioda zapratila ga je anegdota da je izveštaj o saobraćajnoj nesreći počeo rečima: „ U Ulici koja nosi ime velikog ruskog književnika Lava Tolstoja, dogodio se sudar u kome su nastradala dva lica”. Kažu da je to bila rečenica kojom je završena njegova novinarska karijera.

Aca Babica

Aleksandar je, pričalo se, poticao iz stare beogradske građanske porodice, o čemu je svedočila porodična grobnica tik do ulaza u Novo groblje, opasana teškim gvozdenim lancima. Acu Babicu poznavao je i Slobodan Novaković, dramaturg, režiser, filmski kritičar. Aca se našao u Novakovićevoj knjizi „Mrtvi“, svojevrsnoj galeriji portreta ljudi iz sveta umetnosti i kulture, sa kojima je Novaković drugovao.

Gde god se nešto dešavalo, tu je bio i Aca Babica, posećivao je pozorišne premijere, predavanja i koncerte na Kolarcu, martovske festivale dokumentarnog filma.

Novaković posle Acine smrti iskazuje i zabrinutost.

- Da li će iko posle njega privesti kraju veliku anketu sa pitanjima skrojenim od stihova iz Šekspirovih dela. Odgovore je na licu mesta Aca zapisivao olovkom u raskupusanu svesku - svedoči Novaković.

Ja sam priznajem odustao već posle prvog njegovog pitanja. Nisam znao šta da kažem na ponuđenu repliku sa početka Hamleta: Stoj!! Ko ide? I danas razmišljam kako bi trebalo da glasi odgovor.

Smrt se našalila i sa Acom Babicom. Umro je kao čuvar mačaka gospođe Milankov, svedoči Novaković, istog dana kao i veliki Robespjer, Stevo Žigon. Alejama Novog groblja prošle su gotovo istovremeno dve sahrane, jedna velika, a druga mala.

Bonus video: Žilnik na otvaranju Festa