0
I u tim dugim šetnjama, u kojima sam uživao da ga slušam, tek pokatkad bih mu postavio neko pitanje koje ga ne bi povredilo ni u čemu. Tako, na primer, mnogi Andrićevi poznanici su, uoči njegovog ulaska u brak sa Milicom, bili grubi, prosti, pa i neukusni. Ja sam se, međutim, sreo sa Ivom na nekom prijemu, i tada ga diskretno upitam: „Kada ćete menjati stan?“
U izdanju novosadske Akademske knjige nedavno je izašla knjiga “Ko je bio Ivo Andrić – sećanja savremenika”, koju je priredila Žaneta Đukić Perišić. Ovo delo je izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara i poznanika.
Nakon sećanja Andrićevog prvog komšije Dimitrija Diška Marića, kućne pomoćnice Milosave Puzić, glumice Mire Stupice i Dobrice Ćosića, završavamo ovaj mali feljton sa jednim segmentom iz zapisa pisca i slikara Zuka Džumhura, dugogodišnjeg prijatelja čuvenog nobelovca.
Andrića znam od najmanjih nogu, od valjda četvrte svoje godine. Znate, u Beograd je posle Prvog svetskog rata došla i grupa Bosanaca i Hercegovaca, a među njima bili su i Andrić, i moj otac, i mnogi drugi. Stanovali smo u Jevremovoj ulici, a ona je u ono vreme imala jake elemente balkanske palanke. Jedna grupa Bosanaca i Hercegovaca skupljala se na akšamluk, na rakiju i meze u našoj kući. Živo se sećam dr Tugomira Alaupovića, Pere Slijepčevića, Vasilja Popovića, Hasana Repca i, naravno, Ive Andrića, koji je uvek donosio po čokoladu ili bombone, a o praznicima i po neku igračku. Jedan od razloga njihovog dolaska je i zato što je moja majka Vasvija, Vasvihanuma ili majka Asa, kako je zove unuka i svo njeno društvo, bila vješta u spravljanju bosanskih specijaliteta,
raznih mezeluka.
Godinama nisam Andrića viđao. On je otišao po svetu, meni je otac umro. A onda, posle toliko godina, ponovo ga srećem i često odlazim kod njega u skromnu sobicu u Prizrenskoj ulici. To je, naravno, opet bila prilika da ponekad moja majka spremi neko omiljeno jelo koje je Ivo voleo, nekad sogandolmu, musaku od plavih patlidžana, bosanski lonac, pilav sa bravetinom, urmašice, kadaif, hošaf, razne pite sirnice, krompirače, zeljanice… Nekako tih prvih posleratnih godina Andrić je putovao u inostranstvo i sa puta mi je doneo pravi kineski tuš, a mojoj majci, po starinskom adetu – sapun mirišljavi.
Toga čoveka sam tako poštovao i voleo da sam se ustručavao da preterano sa njim drugujem – da to prijateljstvo ne bih ,,potrošio“ i bilo čim okrnjio. A, kažem, sretali smo se često – i u Klubu pisaca, i na ulici, i na Kalemegdanu, koji je on neverovatno voleo. I u tim dugim šetnjama, u kojima sam uživao da ga slušam, tek pokatkad bih mu postavio neko pitanje koje ga ne bi povredilo ni u čemu. Tako, na primer, mnogi Andrićevi poznanici su, uoči njegovog ulaska u brak sa Milicom, bili grubi, prosti, pa i neukusni. Ja sam se, međutim, sreo sa Ivom na nekom prijemu, i tada ga diskretno upitam: „Kada ćete menjati stan?“ On se silno obradova tom nenametljivom pitanju, nasmeši se, zagrli i odmah odgovori: „Mislim iduće nedelje, oko četvrtka.“
Pošto sam od ranije bio prijatelj i sa Milicom, sada sam bio čest gost u njihovom domu koji se razlikovao od one Ivine samačke, skromne sobe u Prizrenskoj ulici. Setih se, jednom prilikom mi je, dok je stanovao u toj ulici, rekao:
„Zuko, nekako sam najsigurniji kada živim kao softa (učenik medrese) i kada za tili čas mogu pokupiti svoje zavežljaje i otići.“ Sada se ta nova životna sredina Andrićeva razlikovala i po tome što ju je zaista krasila lepota, duh i šarm žene njegovog života.
Dolazio sam u tu kuću i posle Miličine smrti, ali sada je to bio ipak tužan i nekako samotan dom. Moja je majka nastavila da sprema sogandolmu, kadunbutiće, urmašice i ja bih ih ponekad odnosio Andriću. Jednom prilikom mi je pravdajući se da njegova tašta više pripada onoj generaciji nekad mladih Bosanki koje su pripadale više Tolstoju i Balzaku, nego šporetu i varjači.
Voleo je muziku i slikarstvo. Već je poznato koliko je bio zaljubljen u Goju. Vratio sam se iz Španije i pričam mu kako su Španci gordi i gospodstveni ljudi, a Ivo kaže da je najgospodstveniji čovek koga je sreo u svom životu pesnik Milan Rakić. Govorio mi je da je uživao kada je bio u Beogradu na sastancima PEN kluba, koji su održavani, čini mi se svakog utornika, u nekada čuvenom restoranu ,,Kolarac“, mogao da sretne Rakića, koji, pak, nije ništa krupno, naročito značajno govorio, ali je njegovo sedenje za stolom ozarivalo čitavo društvo. Rakić je, kaže, bio prava blagodet, prava vrlina samim svojim postojanjem. A to je osobina i Andrićeva – ,,ne prosipati pamet u društvu“. Jednom mi je pričao o prvom susretu sa Jovanom Dučićem – bio je, kaže, mlad pisac, ali već glasovit, a inače skroman pisar Ministarstva inostranih dela.
Dučić, koji se tada već ponašao kao knez naše poezije, pozvao ga je u stari, čuveni hotel „Srpski kralj“, koji je bio kod Kalemegdana i koji je srušen u bombardovanju Beograda, na razgovor. Tada mu je skrenuo pažnju da sarađuje sa Politikom, jer je Politika velika kuća i kulturna institucija koja će mu uvek i u dobru i u nevolji pomoći. Dučić mu je, veli, tada govorio da mu je žao što jedan tako darovit mlad čovek piše o nekakvim fratrima i efendijama i njihovim životima i priključenijima po bosanskim kasabama i šeherima. Rekao mu je, da se trgne iz tog začaranog balkanskog i palanačkog blata i da se otvori prema Evropi, modernom svetu, da postane kosmopolita. Cenio je, inače, Dučićevo izuzetno obrazovanje, živi duh i briljantnu konverzaciju…
(Januar 1976)
Bonus video: Andrićevi znakovi u Beogradu
