Tara Manić: Torbica i Alisa su me formirali kao rediteljku 

Premijera je trebalo da bude preksinoć ali je pomerena za 3. april u 19 sati na Velikoj sceni "Olivera i Rade Marković".Tara Manić jedna je od predvodnika nove generacije pozorišnih reditelja koji su bez rezerve zaljubljenici u svoju profesiju. Rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je 2017. na Katedri za pozorišnu i radio režiju, kao student generacije, u klasi prof. Alise Stojanović i Igora Vuka Torbice, predstavom "Fotografija 51" En Zigler koaj je igrana u Ustanovi kulture "Vuk Karadžić".Iste godine počinje sa radom na FDU kao demonstrator, a 2018. postaje stručni saradnik.Sa svojim predstavama je gostovala u desetak evropskih zemalja, a u okviru nagrade na Međunarodnom frankofonom festivalu u Poznanju, boravila je u prestižnom pariskom pozorištu "La Colline" i 70. Avinjonskom festivalu.Radila je kao asistent Aleksandru Popovskom ("Hamlet" JDP, "Čekajući tri sestre", koprodukcija pozorišta Hayal Perdesi Istanbul i Kesselhaus Berlin), Jerneju Lorenciju ("Carstvo nebesko - epika balkanika" koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i BITEF-a) i Ani Đorđević ("Na dnu" Narodnog pozorišta u Beogradu).Pamtimo je iz filma "Mrtav ladan" Milorada Milinkovića Debelog gde je kao devojčica glumila i izgovorila čuvenu repliku "Neću da ti kažem, ćelavi".https://www.youtube.com/watch?v=Yv0cDz-5j2wKljučno pitanje koje pisac komada "Dan kada ja više nije bilo ja" postavlja jeste koliko daleko smo spremni da odemo od poznate "zone komfora" da bi ostvarili samospoznaju.- U ovoj predstavi postavlja se pitanje identiteta, odnosa sa sopstvenim očekivanjima, sa samim sobom u okviru jedne četvorčlane porodice koju čine roditelji i dvoje dece, sin i kćerka. A onda se u njihovom domu pojavljuju dvojnici roditelja. I u toj novoj šestočlanoj porodicu, dupliranom domaćinstvu, dešava se ova predstava u kojoj ima svakodnevnih i banalnih i trivijalnih situacija u kojoj se ispituje pitanje identiteta - rekla je na konferenciji za medije mlada rediteljka, i dodala da se raduje što je dobila priliku da režira u Beogradskom dramskom pozorištu ovaj bajkovit, nadrealistični komad.

Za naš portal je istakla da nas trenutni kontakt i situacija stalno dovodi do limita da naše biće prestane da bude ono što je bilo, sa različitih aspekata.- Da ne govorim sada i da se ne referišem isključivo na ono što nam je život u pandemiji i novoj normlanosti doneo. Mislim da su stalni pritisci da se integritet našeg bića na neki način naruši - ističe mlada rediteljka.U tom smislu ovaj komad, napominje, kroz neki precizan ključ, koji je njoj vrlo blizak u dramskom smislu, kroz specifičan sveden nemački jezik, otvara neka punokrvna pitanja.- A to me se jako tiče i to je bilo nešto što mi je bilo jako uzbudljivo. Ova predstava je u poslednjim danima postala ono što sam želela da bude. Tako da se radujem, jer mislim da smo dosegli onaj nivo koji sam mislila da je neophodan uz neku veliku dužnost i odgovornost prema piscu, kao i jednih prema drugima. Takođe, tu je solidarnost i veliki posvećeni rad.To što je bila najbolji student smatra da se ticalo nekog proseka i formalnih stvari, tako da joj to nije bio pritisak u daljoj karijeri.- Ali, Nagrada Hugo Klajn koju sam dobila kao najbolji student pozorišne režije značila mi je mnogo jer su njeni dobitnici neke vrlo značajne moje starije kolege. I to je nešto što je stvarno privilegija - priča Manić.U njenoj, iako kratkoj ali svakako primećenoj karijeri, poseban pečat su ostavili profesori i reditelji sa kojima je sarađivala.- Od profesora sam naučila mnogo a i danas učim kao saradnica profesorke Alise Stojanović, radosna sam i ponosna na to jer me je rad sa njom i njenim asistentom Igorom Vukom Torbicom presudno odredilo kao reditelja. Mislim da se biološki desilo da baš pripadnem njima. Sa Vukom smo radili kratko, teško je u nekoliko reči opisati po čemu ću ga pamtiti. On je bio asistent tri godine ali su to bile vrlo važne ljudske i rediteljske lekcije.Ističe da je imala sreće da radi sa vrhunskim rediteljima, da im bude asistent, i da je svaki od njih doneo nešto što ju je naučilo šta sve pozorište može da podrazumeva.-  Te asistenture su posebno interesantne jer oplemene mlade studente. Nakon nekih striktnih studija, naučili su nas umeću i veštini, i to je neprocenjivo iskustvo u smislu razmenjivanja i upoznavanja drugih ljudi. Od Jereneja Lorencija sam naučila da je osnovno u pozorištu ljubav, od Aleksandra Popovskog da budem praktična, razumna i radna, a od Anje Đorđević naučila sam jednu nežnost u pristupu, da imam nežan ženski rukopis.U predstavi "Dan kada ja više nije bilo ja" igraju Nataša Marković, Ivana Nikolić, Filip Gajić, Ivan Zarić, Daniel Sič i Slađana Vlajović.

Prevod drame Rolanda Šimelpfeniga uradila je Bojana Denić, dramaturg je Vuk Bošković, scenograf i kostimograf Selena Org, kompozitor Vladimir Pejković, a koreograf Dejan Kolarov.