Tara Manić: Torbica i Alisa su me formirali kao rediteljku 

Kultura 08. mar. 202109:17
Podeli:
Tara Manić Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Od profesorke Alise Stojanović i njenog asistenta Igora Vuka Torbice naučila sam mnogo, kao i od reditelja Aleksandra Popovskog, Jerneja Lorencija i Ane Đorđević, kaže Tara Manić za Nova.rs, koja je potpisala režiju predstave "Dan kada ja više nije bilo ja" po tekstu jednog od najizvođenijih savremenih nemačkih dramskih pisaca Rolanda Šimelpfeniga u Beogradskom dramskom pozorištu. 

Premijera je trebalo da bude preksinoć ali je pomerena za 3. april u 19 sati na Velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“.

Tara Manić jedna je od predvodnika nove generacije pozorišnih reditelja koji su bez rezerve zaljubljenici u svoju profesiju. Rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je 2017. na Katedri za pozorišnu i radio režiju, kao student generacije, u klasi prof. Alise Stojanović i Igora Vuka Torbice, predstavom „Fotografija 51“ En Zigler koaj je igrana u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“.

Iste godine počinje sa radom na FDU kao demonstrator, a 2018. postaje stručni saradnik.

Sa svojim predstavama je gostovala u desetak evropskih zemalja, a u okviru nagrade na Međunarodnom frankofonom festivalu u Poznanju, boravila je u prestižnom pariskom pozorištu „La Colline“ i 70. Avinjonskom festivalu.

Radila je kao asistent Aleksandru Popovskom („Hamlet“ JDP, „Čekajući tri sestre“, koprodukcija pozorišta Hayal Perdesi Istanbul i Kesselhaus Berlin), Jerneju Lorenciju („Carstvo nebesko – epika balkanika“ koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i BITEF-a) i Ani Đorđević („Na dnu“ Narodnog pozorišta u Beogradu).

Pamtimo je iz filma „Mrtav ladan“ Milorada Milinkovića Debelog gde je kao devojčica glumila i izgovorila čuvenu repliku „Neću da ti kažem, ćelavi“.

Ključno pitanje koje pisac komada „Dan kada ja više nije bilo ja“ postavlja jeste koliko daleko smo spremni da odemo od poznate „zone komfora“ da bi ostvarili samospoznaju.

– U ovoj predstavi postavlja se pitanje identiteta, odnosa sa sopstvenim očekivanjima, sa samim sobom u okviru jedne četvorčlane porodice koju čine roditelji i dvoje dece, sin i kćerka. A onda se u njihovom domu pojavljuju dvojnici roditelja. I u toj novoj šestočlanoj porodicu, dupliranom domaćinstvu, dešava se ova predstava u kojoj ima svakodnevnih i banalnih i trivijalnih situacija u kojoj se ispituje pitanje identiteta – rekla je na konferenciji za medije mlada rediteljka, i dodala da se raduje što je dobila priliku da režira u Beogradskom dramskom pozorištu ovaj bajkovit, nadrealistični komad.

Tara Manić Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Za naš portal je istakla da nas trenutni kontakt i situacija stalno dovodi do limita da naše biće prestane da bude ono što je bilo, sa različitih aspekata.

– Da ne govorim sada i da se ne referišem isključivo na ono što nam je život u pandemiji i novoj normlanosti doneo. Mislim da su stalni pritisci da se integritet našeg bića na neki način naruši – ističe mlada rediteljka.

U tom smislu ovaj komad, napominje, kroz neki precizan ključ, koji je njoj vrlo blizak u dramskom smislu, kroz specifičan sveden nemački jezik, otvara neka punokrvna pitanja.

– A to me se jako tiče i to je bilo nešto što mi je bilo jako uzbudljivo. Ova predstava je u poslednjim danima postala ono što sam želela da bude. Tako da se radujem, jer mislim da smo dosegli onaj nivo koji sam mislila da je neophodan uz neku veliku dužnost i odgovornost prema piscu, kao i jednih prema drugima. Takođe, tu je solidarnost i veliki posvećeni rad.

To što je bila najbolji student smatra da se ticalo nekog proseka i formalnih stvari, tako da joj to nije bio pritisak u daljoj karijeri.

– Ali, Nagrada Hugo Klajn koju sam dobila kao najbolji student pozorišne režije značila mi je mnogo jer su njeni dobitnici neke vrlo značajne moje starije kolege. I to je nešto što je stvarno privilegija – priča Manić.

U njenoj, iako kratkoj ali svakako primećenoj karijeri, poseban pečat su ostavili profesori i reditelji sa kojima je sarađivala.

– Od profesora sam naučila mnogo a i danas učim kao saradnica profesorke Alise Stojanović, radosna sam i ponosna na to jer me je rad sa njom i njenim asistentom Igorom Vukom Torbicom presudno odredilo kao reditelja. Mislim da se biološki desilo da baš pripadnem njima. Sa Vukom smo radili kratko, teško je u nekoliko reči opisati po čemu ću ga pamtiti. On je bio asistent tri godine ali su to bile vrlo važne ljudske i rediteljske lekcije.

Ističe da je imala sreće da radi sa vrhunskim rediteljima, da im bude asistent, i da je svaki od njih doneo nešto što ju je naučilo šta sve pozorište može da podrazumeva.

–  Te asistenture su posebno interesantne jer oplemene mlade studente. Nakon nekih striktnih studija, naučili su nas umeću i veštini, i to je neprocenjivo iskustvo u smislu razmenjivanja i upoznavanja drugih ljudi. Od Jereneja Lorencija sam naučila da je osnovno u pozorištu ljubav, od Aleksandra Popovskog da budem praktična, razumna i radna, a od Anje Đorđević naučila sam jednu nežnost u pristupu, da imam nežan ženski rukopis.

U predstavi „Dan kada ja više nije bilo ja“ igraju Nataša Marković, Ivana Nikolić, Filip Gajić, Ivan Zarić, Daniel Sič i Slađana Vlajović.

Ivana Nikolić, Tara Manić, Slađana Vlajović, Danijel Sič, Ivan Zarić, na konferenciji na kojoj je najavljena premijera predstave, „Dan kada ja nije vise bila ja“. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Prevod drame Rolanda Šimelpfeniga uradila je Bojana Denić, dramaturg je Vuk Bošković, scenograf i kostimograf Selena Org, kompozitor Vladimir Pejković, a koreograf Dejan Kolarov.

Komentari

Vaš komentar