0
Zadužbina neće dozvoliti da iko ko nema pravni osnov izdaje albume EKV odnosno zarađuje od bilo čega što ima veze sa Milanom, kaže u intervjuu za Nova.rs Maja Maričić iz Zadužbine Milan Mladenović.
Jedna od najprepoznatljivijih zadužbina danas u Srbiji je i ona koja nosi naziv po Milanu Mladenoviću (1958-1994), nekadašnjem frontmenu nikad prežaljene grupe Ekatarina Velika. Zadužbina je osnovana je 2019. godine prema želji koju je u svom testamentu izrazila njegova majka Danica Mladenović. Namera je bila da se autorska i lična zaostavština frontmena Ekatarine Velike sačuvaju kao celina i da se namene za kulturne i humanitarne svrhe.
Pored različitih projekata koje osmišljava, Zadužbina čuva memorijabiliju vezanu za Milana, od fotografija iz ranog detinjstva i tinejdžerskog doba, gitara, ličnih stvari, razglednica sa ekskurzija, beležnica sa stihovima, skica pesama, ali se bavi i održavanjem njegovog nadgrobnog spomenika. Milan Mladenović je definitivno jedna od najvažnijih figura u srpskom i jugoslovenskom rokenrolu, ali i u našoj kulturi, i zato je važno da ga se često setimo i da njegov duh i poruka budu prisutni.
Danas se na YouTube kanalu Ekatarina Velika Official premijerno pojavio spot za čuveni hit “Ti si sav moj bol”, verziju pesme sa jedinog unplugged koncerta EKV-a iz novembra 1992 u Skoplju, koji je kompletno remasterizovan, a na masteringu snimka je radio Dragiša Uskoković Ćima. Za realizaciju spota je zaslužan autorski tim Jana Oršolić, Darko Arsić i Igor Oršolić.
– Taj koncert je održan u kamernom Studiju M1 Makedonske TV, u sklopu mini turneje po Makedoniji kojom je promovisan album “Dum Dum”. Poseban je jer Ekatarina Velika u kompletnom sastavu nije svirala unplugged koncerte. Koncert je uživo prenošen na radiju i traje samo 47 minuta, a repertoar je većinski sa “Dum Duma”. Bend je svirao u sastavu Magi, Milan, Marko i Ćima. Mislim da će objavljivanje ovog koncertnog albuma biti prava poslastica za sve poštovaoce Ekatarine Velike. Album će biti objavljen na digitalnim platformama 7. oktobra, u saradnji sa Universal Music, a za nekoliko meseci će biti objavljen i vinil. Ideja je da na YouTube kanalu vremenom objavljujemo remasterizovane i restaurirane spotove i koncerte, kao i svu EKV VHS arhivu koju posedujemo i prikupljamo. Trenutno na YouTubeu vlada haos kada je EKV u pitanju – kaže u intervjuu za Nova.rs Maja Maričić, nekadašnja Milanova devojka i predsednica Upravnog odbora Zadužbine, koja aktivnim radom ne dozvoljava da se zaboravi sve što je napisao i komponovao “dečak iz vode”.
Za 5. novembar se sprema postavljanje spomen ploče (rad umetnice Lane Vasiljević) na zgradi gde je živeo Milan na Novom Beogradu. Kako je došlo do toga?
– ZMM je pokrenula inicijativu za postavljanje spomen ploče još 2019. godine. Vreme je pokazalo da je Milanova zaostavština nesumnjivo postala sastavni deo kulturne baštine celokupnog prostora bivše Jugoslavije i da je utkana u DNK mnogih generacija. U skladu sa tradicijom i praksom, takav jedan umetnik apsolutno zaslužuje da zgrada u kojoj je živeo i stvarao bude obeležena tom informacijom. Prošle godine su dobijene sve dozvole od nadležnih institucija a onda je nastupio period izrade samog reljefa, što je jedan vrlo zahtevan i dugotrajan proces. Lana Vasiljević, naša priznata vajarka, je veliki Milanov poštovalac, ujedno i prijatelj i saradnik Zadužbine od samog njenog nastanka i nekako smo u tom kreativnom druženju spontano došle do ideje da baš ona uradi ploču. Ploča je trenutno u fazi livenja i plan je da bude postavljena 5. novembra, na dan kada nas je Milan pre 28 godina napustio.
Zadužbina je na dan Milanovog rođenja 21. septembra tradicionalno organizovala dodelu Nagrade Milan Mladenović, a ovog puta pobednica konkursa je mlada pevačica iz Skoplja, Dina Jashari sa pesmom „Doma“. Koliko je komplikovano organizovati jedan takav konkurs?
– Bilo je malo komplikovano u početku iz prostog razloga što nam je svima to bio potpuno novi teren. Sada smo se već uhodali i trudimo se da svake godine ispravimo nedostatke koje uočimo na prethodnom konkursu. Zadovoljni smo jer je prepoznat od strane novih autora kao platforma koja može da im omogući veću vidljivost u javnosti. Do sada se pokazalo da i sam ulazak u finale ima pozitivan ishod za karijere izvođača. Svakako da kredibilitet nagradi, pored samog imena Milana Mladenovića, daju i članovi stručnog žirija. Trudimo se da svake godine u žiriju budu muzičari sa ozbiljnim karijerama ili profesionalci koji se muzikom bave u nekom drugom obliku. Zapravo su oni ti koji imaju najteži i najkomplikovaniji zadatak.
Nije lako sa punom pažnjom preslušati 219 pesama, koliko je zadovoljilo uslove konkursa ove godine, suziti izbor na 12 finalista i na kraju odabrati samo jednu pesmu koja dobija nagradu. Mi u Zadužbini smo zadovoljni ovogodišnjim ishodom i smatramo da ko god da je dobio nagradu od 12 finalista, ona bi otišla u prave ruke. Takođe, drago nam je da se kroz ovu priču mladi iz regiona povezuju i stvaraju neka nova prijateljstva. A meni lično je najdraže što se na ovaj plemenit način čuva sećanje na Milanovo stvaralaštvo i njegove poruke prenose novim generacijama.
Neko je rekao da je mlada Dina Jashari sjajna, ali da se postavlja pitanje da li je njena muzika u duhu onoga što je radio Milan. Kako vi to komentarište?
– Ako je zaključak da je Dina sjajna, ne vidim gde je problem. Dina Jashari je i prošle godine bila u finalu sa pesmom “Boi”, dospela je na visoko drugo mesto, a u žiriju je tada bilo drugih pet ljudi. To znači da je neosporno veliki talenat u pitanju i da je jednoj mladoj sjajnoj muzičarki dat vetar u leđa. Poenta ove priče nije da prijavljene pesme budu u duhu Milanove muzike. Kada se kaže da je namera da se podstiče muzičko stvaralaštvo koje odlikuju vrednosti svоjstvene Milanovoj umetničkoj zaostavštini tu se prvenstveno misli na Milanov odnos prema stvaranju muzike. Pesma treba da bude originalna i da ima dobar tekst. Namera je da se podstakne savremena alternativna scena i autorska muzika u vremenu kada je takve muzike sve manje što je sigurno rezultat činjenice da se toj vrsti muzike ne daje dovoljno prostora i podrške.
Stekla sam utisak da ovakva vrsta kritike uglavnom dolazi od starijih generacija koje nerado prihvataju činjenicu da se muzika u odnosu na pre 30 godina promenila i otišla u potpuno novim pravcima, da više ne postoje stroge žanrovske podele, te stalno porede savremenu muziku sa onim što je bilo nekada. Nekada je dominirao rock’n’roll, sada više nije tako ali to ne znači da to nije dobro i da danas nema dobre muzike. Konkurs za Nagradu Milan Mladenović namerno nije žanrovski određen jer je i sam Milan u svom stvaralaštvu prošao kroz različite žanrove i menjao svoj umetnički izraz – od tvrđeg zvuka u Šarlu, preko rok i pop pesama u Ekatarini pa do Angel’s Breatha koji je potpuno drugačiji od svega što je do tada radio.
Ono što karakteriše sve njegove faze je da je bio svoj i originalan i da nikada nije podilazio trendovima niti se vodio idejom da stvara muziku koja će zadovoljiti ukuse širokih narodnih masa i ostvariti komercijalni uspeh. Biti otvoren ka novim iskustvima, boriti se za svoj izraz i slobodu, sve je to nešto što je Milanova umetnička zaostavština. Kako je to Saša Žikić lepo rekao: “Milanova karijera dragocen je dokaz da istinski vredan čovek, ako to zaista želi i ima dovoljno istrajnosti i energije, uspeva da nametne svoje uslove i, nijednog trenutka ne stavljajući oportunizam iznad integriteta, dospe na sam vrh.” Ono što znam i što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da bi Milan, da je danas sa nama, i sam davao podršku novim autorima. Uostalom, to je radio i dok je bio živ. S te strane, uopšte nemam dilemu da li je ispravno ovo što radimo.
Zadužbina je imala problema sa izdavačkom kućom Mascom oko autorskih prava Milana Mladenovića. Šta se trenutno dešava po tom pitanju?
– Dešava se to da Zadužbina Milana Mladenovića protiv pomenute izdavačke kuće i drugih kompanija istog vlasnika trenutno vodi 19 postupaka pred sudom (parničnih i izvršnih), 4 postupka pred Upravnim sudom i, zajedno sa Dušanom Kojićem i bratom Ivana Vdovića, koji je nosilac njegovih prava, jedan postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu. Sadržina predmeta ovih sudskih sporova je šarenolika, navešću samo neke. Zbog toga što su nelegalno objavili 4 studijska i 2 live albuma i povredili Milanova autorska i interpretatorska prava, nakon neuspelih pregovora, pokrenut je naš glavni spor.
Zatim je usledio niz pritisaka sa druge strane: krivične prijave protiv članova UO ZMM, kontratužba kojom pokušavaju da obore legitimitet ZMM (u ovom sporu je pre više od godinu i po dana donesena prvostepena presuda u našu korist, nedavno je potvrđena u bitnom delu da je Zadužbina zakonito osnovana), onda su podigli tužbu protiv Milanove tetke koja je osnivač ZMM a u cilju obaranja testamenta Milanove mame, preko bizarnog spora u kom su nas tužili za objavu fotografije koja je u našem vlasništvu (fotografija Margite koja se nalazi na omotu albuma “Ljubav”) na Fejsbuku i Instagramu, do osporavanja naših registrovanih žigova Ekatarina Velika i EKV, pri čemu traže da oni budu nosioci tih žigova, a dodatno pokušavaju, kao da ni mi ni Koja ni Vdov brat ne postojimo, da zaštite žig Šarlo Akrobata na ime Mascoma i Tin Drum Musica.
Ovo je segment rada ZMM koji nam, normalno, najmanje prija jer nam oduzima puno energije, nerava i vremena, u krajnjoj liniji predstavlja i ne mali finansijski teret, ali to je nešto od čega nemamo ni pravo ni nameru da odustanemo. Jedna od svrha postojanja ZMM je briga o Milanovim autorskim, interpretatorskim i moralnim pravima. Zadužbina neće dozvoliti da iko ko nema pravni osnov izdaje albume EKV odnosno zarađuje od bilo čega što ima veze sa Milanom.“ Nažalost, fanovi su ti koji koji su najviše oštećeni ovom situacijom. Već skoro godinu dana se na digitalnim platformama ne mogu naći poslednja četiri albuma Ekatarine Velike (Ljubav, Samo par godina za nas, Dum Dum i Neko nas posmatra) jer su prethodno bili postavljeni neovlašćeno. No, verujemo da ćemo uskoro rešiti ovu pravnu situaciju i da će PGP RTS, kao stvarni vlasnik ovih fonograma, postaviti remasterizovane albume na internet servise. Inače, albumi su već remasterizovani i zvuče sjajno.
Pozvali ste ljude da šalju privatnu arhivu vezanu za Milana i EKV koja će se skupljati kod vas. Ideja je da se u jednom trenutku sve to objavi?
– Ideja je da prikupimo što više arhivskog materijala koji će biti baza za neke buduće ili već započete projekte. Iskoristila bih priliku da pozovem vaše čitaoce koji poseduju VHS snimke televizijskih nastupa, neobjavljene fotografije, ulaznice, plakate i slično, da nas kontaktiraju na [email protected] i doniraju materijal. Naravno, znamo da je fanovima teško da se odvoje od originala tako da nam mogu slati i digitalizovan materijal odnosno mogu nam privremeno ustupiti originale kako bismo ih mi digitalizovali.
Šta Zadužbina još planira u predstojećem periodu?
– U planu za sledeću godinu je početak objavljivanja remasterizovanih reizdanja svih albuma Ekatarine Velike, na digitalnim platformama i na luksuzno opremljenim vinilima. Ugovori o saradnji sa vlasnicima fonograma, a to su RTV Slovenija i PGP RTS, su već potpisani ili su pred samim zaključivanjem. Pošto je pravna situacija sa prva četiri albuma čista (RTV Slovenija), verujem da će sledeće godine sigurno biti reizdat prvi album, a možda i još koji.
Izložbena postavka Milanovog legata u Narodnoj biblioteci Srbije, a koji smo najavili davnih dana, se nalazi u onoj najtežoj fazi, a to je traženje partnera i prikupljanje novčanih sredstava jer, nažalost, zadužbina ne raspolaže sredstvima koja su neophodna za realizaciju ovog projekta. Sve dozvole imamo, koncept postavke je osmišljen, projekat je u pripremi i biće uskoro spreman za produkciju. Ukoliko sve bude išlo kako se mi nadamo, otvaranje može da se očekuje tokom 2023. godine.
Započeli smo rad na monografiji o Milanu, u saradnji sa Nebojšom Krivokućom. Smatramo da je jedna takva knjiga neophodna jer osim odlične profesionalne biografije “Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića, ne postoji ozbiljna i sveobuhvatna knjiga o Milanu. Takođe, neke druge knjige u kojima se pominje Milan, kao i jedni te isti tabloidni članci koji se godinama recikliraju i objavljuju, doveli su do toga da je u široj javnosti stvoren jedan ružan i uvredljiv narativ koji apsolutno ne odgovara istini, bar kada je Milan u pitanju. Ta senzacionalistička štiva su pisali ljudi koji Milana ili nisu poznavali ili su ga poznavali veoma površno a koji su sebi dali za pravo da iznose i tumače niz neistina i poluinformacija i da na osnovu njih donose zaključke o Milanovom privatnom životu. Za potrebe monografije će biti, ili već jesu, intervjuisani ljudi koji su zaista činili Milanovo okruženje – bliski prijatelji, saradnici, članovi familije, a u njoj će se naći i dosta fotografija i drugih artefakata iz Milanove lične zaostavštine koji nikada do sada nisu objavljeni.
Vi ste boravili u Brazilu jako dugo, to vam je faktički bila paralelna adresa. Kada poredite Brazil i Srbiju, gde smo tu mi? Koliko su to generalno dva različita sveta?
– Boravila sam deset godina, vratila sam se ponovo u Beograd pre dva meseca usled nekih privatnih okolnosti, a svakako je i angažman u Zadužbini doprineo takvoj mojoj odluci. Brazil je zemlja u koju sam se zaljubila davne 1994. godine i još tada su postojali planovi za neki duži boravak tamo, koji se nisu ostvarili usled tragičnih okolnosti koje su usledile. Brazilci i mi smo veoma slični po mentalitetu, čak su mi i mnogi Brazilci koji su putovali po Evropi za nas rekli da smo evropski Brazilci. Ali razlike definitivno postoje, ne samo u odnosu na Srbiju već i na ostatak sveta. Ljudi su tamo bezbrižniji i srećniji, bez obzira što i u Brazilu ima dosta ozbiljnih problema. Pitomi su, nasmejani, srdačni, žive za muziku, plažu, fudbal i dobar provod. Ono što mi tamo posebno prija je što ljudi žive u sadašnjosti, nisu opterećeni istorijom niti osećajem posebnosti u odnosu na druge narode.
Za deset godina nijednom nisam čula običan svet da se svađa oko događaja iz istorije, to su teme koje su rezervisane za stručnu zajednicu. A ovde u maltene svakom od nas čuči jedan mali istoričar koji je spreman da galami i ispravlja istorijske nepravde, a pritom zatvara oči i ćuti pred nepravdama koje mu se svakodnevno dešavaju pred nosom i koje mu direktno utiču na kvalitet života. Volim kod Brazilaca i što su veoma povezani sa prirodom. Brazil će zauvek ostati moj happy place i moja druga kuća.
Kako vam izgleda Beograd danas? Kakav je duh u gradu? Kakvi su mladi ljudi? Kakva je muzika?
– Beograd je neosporno postao velegrad. Raduje me činjenica da se na ulici mogu čuti razni jezici i sresti ljudi sa različitih strana planete, da je otvoreno puno novih galerija i prostora za kulturne događaje, novih restorana i kafića. S druge strane, užasno sam tužna što je grad zapušten, što se već godinama nadležni ponašaju prema njemu kao prema nevoljenom detetu. Beograd nikada nije bio prljaviji, đubre se preliva iz kontejnera i kanti, ulice su u katastrofalnom stanju, prolazi smrde, ne investira se u obnovu fasada, seče se drveće i ruše stare vile, dešava se jedan stravičan investitorski urbicid, od kog čak ni Kalemegdan nije pošteđen, što je van svake pameti.
A beogradski duh, uprkos svemu, opstaje i živ je, iako je malo izmučen. Mladi ljudi su onakvi kakvim smo ih kao društvo odgajali poslednjih 30 godina i njima ne zameram ništa. Nažalost, primećujem jednu opštu nekulturu, nedostatak empatije, nedostatak osećaja za zajednicu, previše je agresije prisutno, lepi maniri su postali retkost. Dobra muzika definitivno postoji, što pokazuje i naš konkurs, ali je problem što je skrajnuta u ćošak i što se prostor daje nekim po meni potpuno pogrešnim vrednostima, kako u muzici, tako i u svakodnevnom životu.
Bonus video: 24 minuta Muzička gošća Dina Jashari
