4
U novom dokumentarcu "Have You Got It Yet?" Dejvid Gilmor, Nik Mejson, Rodžer Voters i drugi pričaju o korenima Pink Flojda, odajući počast Sidu Baretu, vizionaru i originalnom pevaču i gitaristi benda.
Sid Baret je bio zvezda vodilja originalnog Pink Flojda, pevač, glavni tekstopisac i gitarista benda od njihovog prvog dana do njihovog debitantskog albuma iz 1967. koji je definisao psihodeliju, „Piper at the Gates of Dawn“. Njegove svetlucave, detinjaste melodije i tekstovi su od tada izvršili ogroman uticaj na rok i pop muziku. Dejvid Bouvi ga je naveo kao ključan uticaj, i čitavi žanrovi muzike, posebno neo-psihodelični talasi ranih 80-ih u SAD i Velikoj Britaniji, nose njegove otiske prstiju.
Ipak, on je takođe bio jedna od prvih rok „žrtvi kiseline“ – ljudi koji su uzimali previše droga, ili barem pogrešnih, i više nikada nisu bili isti. Njegove kolege iz benda i prijatelji kažu da je jednog dana jednostavno “otišao”. Nestala je prepoznatljiva iskra u njegovim očima i razdraganost u koraku. Postao je nekomunikativan i povučen, izlazio bi na scenu i samo stajao tamo, svirajući jedan akord ili ne radeći ništa, dok bi se ostali članovi benda mučili da drže stvari na okupu. Doneo je bendu pesmu i neprestano je menjao dok su pokušavali da ga prate. Novi dokumentarac “Have You Got It Yet?” o njegovom životu je dobio naslov od jedne takve pesme.
Na kraju grupa nije imala drugog izbora nego da ga otpusti, i iako su smislili kako da uspeju bez njega, Pink Flojd je, na kraju krajeva, jedna od najuticajnijih i komercijalno najuspešnijih rok grupa svih vremena, emocionalna previranja koja su usledila uvek su ih pratila. Pomogli su Sidu da izda dva solo albuma 1970. godine, ali je tada u suštini postao samotnjak, izbegavajući većinu društvenih kontakata i odbijajući novinare koji bi se sporadično pojavljivali na njegovom pragu ili ga fotografisali. „Sid ne živi ovde“, rekao bi.
Preminuo je 2006. godine u 60. godini.
Njegova priča je ispričana mnogo puta, ali nikada na ovaj način. “Have You Got It Yet?” okuplja većinu preživelih ljudi koji su mu bili najbliži, putem intervjua koje je vodio njegov prijatelj iz detinjstva Storm Torgerson, koji je ne samo ko-režirao i koproducirao ovaj film, već je bio i suosnivač čuvenog studija “Hipgnosis”, koji je dizajnirao mnoge Pink Flojdove najlegendarnije omote albuma i stotine drugih. Umro je 2013. godine, ali ne pre snimanja većine razgovora u ovom filmu.
Torgerson i ko-direktor Rodi Bogava okupili su ne samo trojicu preživelih članova benda, već i originalne menadžere grupe, Sidove devojke, kolege i uticajne ljude – Pit Tauzend iz benda Who i Grejem Kokson iz Blura su pričali – i prijatelje iz njegovog detinjstva. Većina ovih ljudi u suštini je odrasla zajedno, a njihova sećanja 50 i više godina unazad stvaraju ono što mora da bude definitivna slika ovog jedinstvenog i prekratkog talenta.
Inspirisana Bitlsima i LSD-om, koje je Baret prvi put uzeo sa Torgersonom, grupa je ubrzo razvila sopstveni zvuk, divljim ukrštanjem naivnog popa, hard roka i improvizacije inspirisane džezom. Njihovi rani koncerti definisali su rastući psihodelični pokret, a bili su isprekidani vrtoglavim lajtšouom, stroboskopima i dugim džemingom. Iznenađujuće, takođe su postigli hit singlove sa pesmama koje je napisao Baret, kao što su „Arnold Laine“ (o čoveku zatvorenom zbog krađe ženskog donjeg odeća) i „See Emily Play”, a vrhunac su doživeli sa „Piper at the Gates of Dawn” u leto 1967.
„Sid je definisao ceo taj trenutak 60-ih godina“, kaže Tauzend u filmu.
Međutim, u vreme kada je album objavljen, Baretov pad je već počeo. „U Londonu su svi u to vreme uzimali esid – ali niko nije uzeo toliko kao on“, kaže Torgerson. Da li je to izazvalo njegov slom samo po sebi ili je pogoršalo već postojeće probleme, nejasno je i, na kraju krajeva, irelevantno. „Samo je odlučio da više ne želi da bude pop zvezda“, kaže jedan sagovornik, i postepeno je to bilo to.
Najemotivnija tačka filma dolazi kada se članovi benda prisećaju kako se Baret iznenada pojavio u studiju Abbey Road jednog dana 1975. godine, nudeći “pomoć”. Bizarno, dok su snimali „Shine On You Crazy Diamond“, omaž njemu: „Kad si bio mlad, sijao bi kao sunce / Sada imaš pogled u očima, kao crne rupe na nebu”. U početku ga niko od njih nije prepoznao: imao je višak kilograma i obrijao je ne samo glavu već i obrve. Ostao je nekoliko sati, jedan od inženjera je snimio nekoliko fotografija, koje se pojavljuju u dokumentu, i onda ga više nisu videli. Voters je briznuo u plač nakon što je otišao.
„Njegova priča je priča o mnogim umetnicima i kreativnim ljudima: Brajanu Džonsu iz Rolingstonsa, Brajanu Vilsonu, Danijelu Džonstonu, čak i Kurtu Kobejnu na neki način“, kaže Bogava. „To su ljudi koji su našli kreativan izlaz da izraze stvari koje su bile u njima, a onda je kombinacija spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka stvorila te lomove. Jedna od stvari koja Sida čini jedinstvenim u ovoj grupi je to što on nije umro. On je zapravo postao pustinjak, živeo je još 22 godine nakon što je snimio svoju poslednju ploču. Vratio se slikarstvu. Niko zaista nije znao šta mu se dogodilo… Jedna od stvari koje su izgradile Sidov imidž su ljudi koji projektuju svoja osećanja i misli ili čak brige na njegovu priču. On nije bio u centru pažnje, tako da su ljudi mogli da popunjavaju tu nerazjašnjenu misteriju kako žele. To je neodoljivo za ljude”, kaže Bogava.
Ljudi o njemu misle da je bio pustinjak, dodaje Bogava, ali postoje priče o tome kako su ga videli kako se vozi biciklom do prodavnica, ide u radnju sa umetničkim delima, vozi se u lokalni pab.
“Funkcionisao je sam, živeći prvo sa majkom, a potom i sam nakon što je ona preminula. Njegova sestra bi dolazila da ga proveri i brine o njemu, ali on je funkcionisao. Neki novinari su pokušavali da ga zaustave tokom godina, tako da dobijete ove fotografije na kojima izgleda izbezumljeno, ali to je zato što su mu ljudi odjednom na pragu vikali: „Hej! Ti si Sid Baret!“ Fotografije koje postoje, navele su ljude da pomisle da je poludeo, neke od njih jednostavno izgledaju kao da je umoran ili malo naduvan ili jednostavno zatečen. Svi smo videli svoje loše fotografije. Ako vidite čitav niz fotografija snimljenih tokom njegovih kasnijih sesija, na nekima od njih izgleda sjajno!“
Bonus video: Kit Ričards – Neuništivi buntovnik
