0
Roman „Svetli tračak tame“ proslavljenog holivudskog glumca Itana Hoka, prvo je njegovo književno delo prevedeno na srpski jezik. Ovu knjigu o čudesnom svetu pozorišta i patnji koja ostaje nakon kraja ljubavi, objavila je izdavačka kuća Geopoetika.
Uzbudljiva priča o mladom glumcu koji debituje na Brodveju u Šekspirovom “Henriju Četvrtom”, dok mu istovremeno brak doživljava krah – ovo je očaravajuća knjiga o umetnosti i ljubavi, o slavi i ljubavnim jadima, iz pera najpre poznatog glumca, a potom pisca i reditelja. Inspirativno promišljanje sveta slave i poznatih, kao i spasonosne, isceliteljske moći koju nosi umetnost, jedak i sirov „Svetli tračak tame“ je roman o sramu, lepoti, veri; priča o praznini koja ostaje posle razočaranja i razvoda; pronicljivo razmišljanje o tome šta znači biti otac i muškarac; roman prožet gnevom i seksom, žudnjom i očajem i strastvena oda svetu pozorišta.
Tokom svoje dosadašnje karijere, Itan Hok je neprestano stremio svom maksimumu. Igrao je role u više od osamdeset filmova, pretežno nezavisnih, ali i u nezanemarljivom broju holivudskih blokbastera. Režirao je četiri filma i napisao isto toliko romana. Suosnivač je pozorišne kuće. Na tom putu, nominovan je u četiri navrata za nagradu Oskar (čak dva puta za najbolji adaptirani scenario) i nagradu Toni za ulogu revolucionarnog ruskog anarhiste Mihaila Bakunjina u trilogiji Toma Stoparda „Obala utopije“.
Dijapazon Hokovih uloga koji se kreće u rasponu od romantičnog šarmera (u trilogiji „Pre“), preko džez božanstva i heroinskog zavisnika Četa Bejkera (u „Born to Be Blue“), do samoubilački nastrojenog sveštenika opterećenog krivicom (u „Iskušeniku“), odraz je njegove rastuće empatije. „Gluma je, u najboljem slučaju, poput muzike“, kaže Hok. „Morate da uđete unutar pesme lika koji tumačite.“
Hokovi preobražaji imaju poreklo u njegovoj snažnoj želji da očara svoju prvu publiku: roditelje. Njegova majka Lesli imala je osamnaest godina kada ga je donela na svet, a otac Džim dvadeset. Hok je imao četiri godine kada su se razveli. Džim se nakon toga vratio u rodni Teksas, dok su Lesli i Itan život nastavili u Vermontu, a kasnije u Prinstonu. Još kao dete, Itan je bio izverziran glumac. Za svoju majku, koja je oduvek bila inspirisana „intelektualnim potragama“, Hok kaže da je „igrao ulogu umetničkog, književnog, savesnog političkog mislioca“. Tokom susreta sa svojim ocem, skromnim, konzervativnim i duboko religioznim čovekom, forsirao je „južnjački akcenat“, pazio na manire, pričao o fudbalu i bivao „mnogo religiozniji“ nego što je to zaista bio.
„Toliko sam ga voleo“, rekao je Hok. „Želeo sam da mu se dopadnem. Bio sam svestan da igram ulogu samo za njega. Mrzeo sam sebe zbog toga.”
Neizostavne glumačke veštine – empatiju, bogatu maštu, šarm, posvećenost, stekao je živeći s majkom. Ceo svoj život Lesli je podredila tome da njegov život bude izuzetan i na njega je projektovala svoju strast prema umetnosti. „Očekivala sam da će biti bolji od većine ljudi, da će postići više“, rekla je ona. Čak je i ime dobio jer je mislila „da bi dobro
izgledalo na omotu knjige“. Otkrivala mu je muziku i literaturu (uključujući Džejmsa Boldvina, Alena Ginsberga i Tomasa Mertona). Odlazak na bioskopsku projekciju filma „Let iznad kukavičjeg gnezda” bio mu je poklon za peti rođendan.
Hokov ulazak u filmski svet bio je veoma uzbudljiv. Prvu ulogu ostvario je 1985. godine u ostvarenju Džoa Dantea „Istraživači“ (Explorers) zajedno s Riverom Feniksom.
„Bili smo ubeđeni da ćemo postati filmske zvezde“, rekao je Hok. „Za sebe sam mislio da sam, u najmanju ruku, Džek Nikolson.“
Film je doživeo fijasko, a Hokovo pouzdanje je bilo narušeno. Krivio je sebe za neuspeh filma. Dodatno poniženje je doživeo nakon što je Feniks uskoro postao prava holivudska zvezda zahvaljujući brojnim novim ulogama. „Zavist je bila intenzivna“, rekao je Hok, koji je u tom periodu prestao da ide na audicije za nove uloge.
Nekoliko godina kasnije, dok je bio apsolvent u školi Hun u Prinstonu, igrajući lik Toma Vingfilda u „Staklenoj menažeriji“ Tenesija Vilijamsa, ponovo je otkrio uzbuđenje glumačkog poziva. „Bio sam svestan bremena koje nose uloge u Tenesijevim komadima“, rekao je. „Imao sam osećaj da potpuno nestajem – kao da me je usisao vetar koji sam i sam postao. Mogao sam da osetim kako cela sala diše u jednom dahu. . . Bilo je opojno kao droga koju probate po prvi put.“
Ulogu koja mu je zauvek promenila život i katapultirala ga u zvezde ostvario je u filmu „Društvo mrtvih pesnika“ Pitera Vira u kojem glumi Toda Andersona. Nakon toga slede uloge u filmovima „Beli očnjak“ i „Stvarnost grize“ koje su učinile da preko noći postane idol pripadnika Generacije X. Zbunjen postignutim uspehom i iznenadnom slavom, Hok, koji u tom trenutku ima 18 godina, seli se iz Los Anđelesa u Njujork, gde će par godina kasnije (1991), osnovati Malaparte teatar, of-Brodvej grupu koja će u budućnosti stajati iza njegovih glumačkih angažmana. Hok je krajem 90-tih igrao glavne uloge u naučnofantastičnom trileru „Gataka“ i modernizacijama Dikensovih „Velikih očekivanja“ i Šekspirovog Hamleta. Uloga mladog policajca Džejka Hojta u kriminalističkoj drami Dan obuke iz 2001. donela mu je nominaciju za Oskara i Nagradu Udruženja glumaca za najbolju sporednu mušku ulogu.
Svoje najveće glumačke bravure ostvario je u filmovima snimljenim pod režiserskom palicom Ričarda Linklejtera. Pored trilogije „Pre“, glumio je i u njegovim filmovima „Njutonovi momci“ (1998), „Probuđeni život“ (2001), „Kaseta“ (2001), „Nacija brze hrane“ (2006) i „Odrastanje“ (2014). Uloga u potonjem donela mu je nominaciju za brojne prestižne nagrade, uključujući Oskara, Zlatni globus, BAFTU i Nagradu Udruženja glumaca za najbolju sporednu mušku ulogu.
Sredinom 2000-tih, Hok se povlači u pozorište i posvećuje se ulogama u Šekspirovim dramama(„Henri IV“, „Magbet“, „Zimska priča“), ali i u drugim pozorišnim klasicima. „Disciplinovano sam vežbao da budem pozorišni glumac“, rekao je on.
„Na snimanju filma gotovo je nemoguće biti prepušten samom sebi. Ima toliko ljudi koji će vam pomoći — montažeri, snimatelji, inženjeri zvuka. Ali kada ste na sceni, publika čuje drhtaj u vašem glasu, oseti kada vam koncentracija pada. Scena te cepa. Ona te potpuno razotkriva”, kaže Hok.
Na književnoj sceni Itan Hok se pojavio s romanom „Najvrelija država“ (The Hottest State, 1996), da bi usledili: „Čista sreda“ (Ash Wednesday, 2002), „Pravila za viteza“ (Rules for a Knight, 2015), kao i „Svetli tračak tame“ (A Bright Ray of Darkness, 2021).
Bonus video: Sergej Trifunovic, promocija knjige „Stovarište“
