3
Mi, i niko drugi, imamo mogućnost da širimo život. Hajde da ga širimo zajedno zarad jednog sveta i jednog čovečanstva, poručila je egipatska glumica Samiha Ajub, autorka globalne poruke za Svetski dan pozorišta.
Svetski dan pozorišta se obeležava u svim teatarskim kućama širom sveta još od 1962. godine, na dan kada je osnovan Teatar nacija u Parizu.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom kongresu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta, što je jednoglasno prihvaćeno. Od tada se svakog 27. marta obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije. A najvažnija je tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv Instituta, piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Poruka se prevodi na više desetina jezika, čita pred hiljadama gledalaca u pozorištima pred izvođenje predstave te večeri, objavljuje i emituje u svim svetskim medijima.
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. godine. Ove godine ta čast je pripala 91-godišnjoj egipatskoj glumici Samihi Ajub, koja je igrala u oko 170 predstava, a ima i mnoge uloge na televiziji i na filmu. Ona je pozvala sve prijatelje i pozorišne umetnike širom sveta da budu u prvim redovima suprotstavljanja svemu što je ružno, krvavo i neljudsko u današnje nestabilno vreme konflikta i prirodnih katastrofa.
– Nestabilnost je direktan proizvod onoga kroz šta naš svet prolazi na planu konflikta, ratova i prirodnih katastrofa koje su imale razarajuće efekte, ne samo na naš materijalni svet, već i na naš duhovni svet i naš unutrašnji mir – poručila je Ajub i dodala da svaki deo njenog tela drhti pod težinom onoga zbog čega svi umetnici u pozorištu i van njega pate, odnosno zbog ogromnog pritiska i pomešanih osećanja povodom stanja u kojem se svet danas nalazi.
Ona je ocenila da je ceo svet postao grupa izolovanih ostrva, ili kao brodovi koji plove po horizontu punom magle, dok svaki od njih diže jedra i plovi bez navođenja, ne videvši ništa na horizontu što bi moglo da ga navodi.
– Ali, uprkos tome, nastavlja da plovi, nadajući se da će pronaći sigurnu luku u kojoj će se moći skrasiti nakon dugog lutanja usred zaglušujućeg mora. Mi nikada nismo bili bolje povezani nego što smo danas ali, u isto vreme, nikada nismo bili nesložniji i udaljeniji. Tu leži dramski paradoks koji nam nameće savremeni svet. Uprkos tome, čemu svi svedočimo, na polju pripajanja u protoku informacija i modernoj komunikaciji koja je srušile sve barijere geografskih granica, konflikti i tenzije kojima svet svedoči, prelaze granicu logičke percepcije i stvaraju, unutar tog prividnog pripajanja, fundamentalno odstupanje koje nas udaljava da istinske suštine ljudskosti u svom najjednostavnijem obliku – navela je Samiha Ajub.
Pozorište je u svojoj prvobitnoj suštini, kako je istakla, čisto ljudski čin koji se zasniva na istinskoj suštini ljudskosti, a to je sam život.
– Kao što je rekao Konstantin Stanislavski, veliki pionir pozorišta, ‘nikada nemoj dolaziti u pozorište u prljavim cipelama. Skinite prašinu i blato napolju. Ostavite sve svoje male brige, razmirice, sitne teškoće – sve stvari koje uništavaju vaš život i odvlače vam pažnju od umetnosti – zajedno sa svojom odećom, na ulazu u pozorište’. Kada se popnemo na binu, penjemo se živeći samo jedan život, život jednog živog bića, ali taj život može da se podeli i umnoži u mnogo drugih života koje iznosimo u svet tako da i on oživi, napreduje i širi svoj miris drugima – navela je Ajub i nastavila:
– To što radimo u svetu pozorišta kao dramaturzi, reditelji, glumci, scenografi, pevači, muzičari, koreografi i tehnička podrška, odnosno to što svi mi radimo bez izuzetka, čin je stvaranja života koji nije postojao pre no što smo mi stupili na scenu. Taj život zaslužuje da ga vodi brižna ruka, da ga zagrle grudi pune ljubavi, da ga razume toplo srce, i da mu zdrav razum da razloge zbog kojih treba da nastavi napred i da preživi.
Egipatska glumica je naglasila da misli da ne preteruje kada kaže da je to što ono pozorišni ljudi rade na bini čin samog života i stvaranja života ni iz čega, kao sjaj u tami koji obasjava mrak noći i daje mu toplinu.
– Mi smo ti koji dajemo životu raskoš. Mi smo ti koji ga oličavamo. Mi smo ti koji ga činimo životnim i smislenim. I mi smo ti koji mu dajemo razloge da ga razumemo. Mi smo ti koji koristimo svetlost umetnosti da bismo se suprotstavili tami neznanja i ekstremizma. Mi smo ti koji prihvatamo doktrinu života kako bi se taj život širio po svetu. Zbog toga, mi ulažemo trud, vreme, znoj, suze, krv i lepotu, iskreno verujući da je život vredan življenja – naglasila je, između ostalog, Samiha Ajub.
Ona je pozvala sve da se ujedine, držeći se za ruke, rame uz rame, i da viknu iz sveg glasa, kao što su navikli na scenama svojih pozorišnih kuća – da njihove reči probude savest celog sveta i da potraže izgubljenu suštinu čoveka unutar nas samih.
– Misija nas dramaturga, čuvara vatre prosvetiteljstva, još od pojavljivanja prvog glumca na prvoj bini, jeste da budemo u prvim redovima suprotstavljanja svemu što je ružno, krvavo i neljudsko. Mi se borimo protiv toga sa svime što je lepo, čisto i ljudsko. Mi, i niko drugi, imamo mogućnost da širimo život. Hajde da ga širimo zajedno zarad jednog sveta i jednog čovečanstva – poručila je Samiha Ajub.
Bonus video: Kompozitorka Irena Popović Dragović o operi „Deca“
