Čudno je doći iz Bosne i govoriti o zločinima dok se kod nas ponovo zvecka oružjem kao da je 1992. godina. Mi govorimo o suočavanju sa nekim zločinima od prije 30 godina u trenutku kada se zapravo opet maše oružjem da bi se razni lopovi spasili zatvora, rekao je u Užicu glumac Ermin Bravo, koji u predstavi “Sedam strahova”, koja je podigla festivalsku zavesu JPF, igra glavnu ulogu Besima.
Predstava “Sedam strahova” Bosanskog narodnog pozorišta Zenica, prva je od sedam najboljih pozorišnih komada u regionu, koja je izvedena pred užičkom publikom na 26. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda”. Ova predstava govori o Zenici, na način suočavanja sa prošlošću i zločinima koji su se dešavali u Muzičkoj školi u tom gradu, suočavanje sa “đubretom” koje je ostalo iza svega onoga što se dešavalo tokom rata. Priča govori o traženju kroz to suočavanje, o novinaru Besimu, koji traži samog sebe ali i jednog čoveka po imenu Aleksa, poznanika, kome se u ratnom vrtlogu izgubio trag.
“ Potraga za dva čovjeka je zadatak koji je dobio Besim, da pored sebe nađe i tog čovjeka. U Muzičkoj školi u Zenici, tokom rata, mučili su nemuslimansko stanovništvo, Srbe i Hrvate. Ono što je lijepo jeste da taj čovjek koga traži nije njegov prijatelj, on je njegov saradnik sa posla, otac Mirne koju tek da poznaje iz škole. Pitanje je, da li nam je važan jedan ljudski život? To je suočavanje sa prošlošću, a Bosna je i sada ušla u jedno ozbiljno suočavanje. Suočavanje bošnjačke strane sa vlastitim zločinima je užasno važno. U Zenici je to Muzička škola, u Sarajevu su to Kazani gde su sada ozbiljne polemike kako to označiti, pitanje je te šutnje koja još uvjek traje. Čudno je doći iz zemlje i govoriti o zločinima dok se kod nas ponovo zvecka oružjem kao da je 1992. Mi govorimo o suočavanju sa nekim zločinima od prije 30 godina u trenutku kada se zapravo opet maše oružjem da bi se ti lopovi spasili zatvora”, kazao je posle predstave glumac Ermin Bravo.
Predstava je nastala na osnovu istoimenog romana Selvedina Avdića. s Emina Omerović je sa rediteljkom Selmom Spahić, pre ove, radila i predstavu “Fabrika” koja govori o Železari u Zenici, o usponu grada i njegovoj krizi. “Sedam strahova” ponovo govori o Zenici ali na drugačiji način.
“Čini mi se da je potreba da se govori o svom gradu, zapravo kao potreba da se stalno vraćamo porodici. To je potraga za svojim identitetom, odnosno identitetima. Mi u svojoj sredini preispitujemo sebe. Tu je i potreba da se uvjek vraćamo predivnim Salvedinovim delima, jer je on pisac koji ne samo da nudi sjajan materijal, već pruža potpunu podršku i poverenje. Konsultovali smo se sa njim, ali on nam ništa nije nametao”rekla je, govoreći o nastajanju predstave, Emina Omerović.
“ Stalno imamo prelaske iz sveta u svet, a Selma je tražila da cjela predstava bude jako fluidna, da nema ni rediteljskih ni glumačkih rezova. Igram lika kome se zaista počelo mešati racionalno i iracionalno, tako da ni ja više i ne znam šta je realno. Mislim da sve jeste, a taj drugi svet osetim kao metafizičku jezu”, dodao je Ermin Bravo.
Iza zločina koji su se dešavali u Muzičkoj školi, u kojoj je muzika često pojačavana kako se ne bi čuli jauci žrtava, stoje brća Pegaz, koji su u komadu predstavljeni kao đavoli. Posebna, nema scena, objašnjava njihovo odrastanje uz oca koji maltretira majku i zlostavlja do smrti.
“Meni je priča o braći Pegaz bila najupečatljivija i najdraža u čitavom romanu i jako mi je drago što sam imao priliku da tumačim baš ovaj lik. Oni jesu đavoli, a neverbalna scena odlično pokazuje kako su to postali. Selma je odlučila da se na kraju obratimo publici, jer govorimo o Muzičkoj školi, koja je tabu tema u našem gradu. Kroz Pegaze smo pokušali da osvestimo ljude, da ne ćute. Publika u Zenici je dobro prihvatila predstavu, jer svi smo mi svesni problema”, kaže glumac Zlatan Školjić o ulozi Aldina Pegaza.
Ono što je bilo i pitanje publike jeste: Kako je selektor Bojan Munjin ovu predstavu povezao sa sloganom ovogodišnjeg festival “Pričaj mi o nežnosti”?
“Mi se stalno nalazimo u drami, ljudski život je neprestana drama. Poslednje dve godine su nas samo podsetile da je uobičajeni tok zapravo paralelni život, a stvarnost je drama. Od nje pokušavamo, svim mogućim tehnikama i oružjem, da pobegnemo. Svet oko nas se ruši, ali to ne želimo da priznamo, ponašamo se kao da stvari, uprkos svemu idu. Problem je u tome što ne idu, odnosno, idu loše. Ova predstava dobro deluje ako ljudi hoće da se upuste u rešavanje tog problema.Suočavanje je lekovito, ali moramo sve đubre pomirisati, da bismo bili bolji. Nema skoka u dobrotu bez vlastitog pokajanja”, objasnio je selektor Bojan Munjin.
Bonus video: Katarina Kaja Žutić – Predstava je vreme i svet za sebe
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar