4
Veliki župan Stefan Nemanja zaslužio je da ima spomenik, saglasni su istoričari, međutim istoričari umetnosti ocenjuju da je spomenik, čije postavljanje na Savskom trgu treba da počne 4. avgusta, predstavlja još jedno ruglo srpske prestonice.
– Smatram da je spomenik koji se podiže Stefanu Nemanji ispred zgrade nekadašnje Glavne železničke stanice ruglo za ceo Beograd iz više razloga. Najpre zato što, na tom mestu, spomenik unižava postojeći spomenik kulture iz 19. veka i jedan od najboljih znakova modernizacije Srbije toga vremena – Glavnu železničku stanicu. Ta zgrada je zaslužila da sama bude spomenik, a ne da ispred sebe ima grdosiju faraonskog tipa visoku 23 i više metara – kaže za Nova.rs istoričarka umetnosti Irina Subotić.
Irina Subotić: Taj spomenik će biti sramota za Beograd
Spomenik je, smatra ona, „recidiv, ne starih vremena nego neznanja, lošeg rada, mišljenja, koncepcije“.
– Apsolutno je bez ideje, simbolike. Ako i postoji simbolika, ona je, čini mi se, sasvim pogrešna. Tamo postoje neka krila koja padaju, kugla koja se razbija… Sve to bi moglo da se tumači sasvim suprotno od onoga što bismo želeli da vidimo kod Nemanje, a to je stvaranje države, srednjovekovne Srbije – naglašava Irina Subotić.
Spomenici u Beogradu, prema rečima Irine Subotić, pokazuju veliko neznanje aktuelne vlasti.
– Spomenik dolazi iz Rusije gde je uobičajna takozvana novokomponovana umetnost podređena Putinu i njegovim idejama o veličini Rusije. Sada se ona prenosi i kod nas. Ti spomenici se podižu na svakom kraju, poput „Mekdonaldsa“, kako se ranije govorilo. Nije dobra ni ideja, ni mesto, ni razlog, niti je dobra realizacija – ocenila je Subotić i dodala da će taj spomenik biti sramota za Beograd i da se stidi „što živi ove dane“.
Makuljević: Prepun nelogičnosti
Istoričar umetnosti i profesor Filozofskog fakulteta Nenad Makuljević navodi da je autor spomenika Aleksandar Rukavišnjikov veoma slobodno pristupio njegovom oblikovanju, ne sledeći utvrđene ikonografske obrasce.
– Njegovo idejno rešenje očigledno ne proizlazi iz srpske kulture, već je pod snažnim uticajem spomenika knezu Vladimiru. Međutim, dok je moskovski spomenik monumentalan i usklađen sa standardnim predstavama kijevskog kneza, beogradski je prepun nelogičnosti u detaljima. Stefan Nemanja u desnoj ruci drži ruski krst, kao da želi da rusifikuje Beograd i Srbiju. U levoj ruci drži svitak Hilandarskog tipika, koji je napisao Sveti Sava. Ikonografski je nelogično da Nemanja bude prikazan kao epski vladar koji drži tekst o pravilima monaškog života. Stefan Nemanja stoji na raspuklom vizantijskom šlemu koji bi trebalo da simbolizuje da su Srbija i srpska kultura nastavljači vizantijske. Ovakvo tumačenje pripada vizantijskom diskursu u srpskoj nacionalnoj ideologiji i svakako nije zasnovano na istorijskoj stvarnosti Nemanjinog doba – smatra Makuljević i dodaje da će svojim megalomanskih dimenzija u potpunosti narušiti izgled ovog dela grada i pretvoriti okolne objekte, poput istorijskog zdanja Glavne železničke stanice, podignute u poriodu od 1882. do 1885. godine, u njegove kulise.
– Spomenik ovakvih dimenzija je i inače neprimeren gradskom prostoru – ocenio je Makuljević.
Ristić: Nema dileme, Stefanu Nemanji je potrebno podići spomenik
Istoričar Dejan Ristić kaže da nema dileme da Stefan Nemanja treba da ima reprezentativan spomenik u Beogradu i da su u tome svi saglasni.
– Radi se o jednom od očeva nacije, tvorcu srpske države, srednjovekovne i samim tim i naše današnje države. Stefan Nemanje je ugrađen u temelje Srbije i našeg nacionalnog identiteta – podseća Ristić.
Postavljanje spomenika je, prema njegovim rečima, pitanje našeg odnosa prema sopstvenoj istoriji i memorijalizaciji određenih ličnosti, događaja i istorijskih procesa.
– Nije bilo logično očekivati da spomenik Stefanu Nemanji bude podignut u periodu Jugoslavije, od 1918. do 2006. Mogao je biti podignut pre 1918. međutim Srbija je postala nezavisna tek 1878. i kao takva funkcionisala svega 30 godina kroz brojne ratove i untrašnje krize. Tokom tih 30 godina nezavisnosti Srbije nemate nijedan reprezentativan javni spomenik, sem spomenika kosovskim junacima u Kruševcu i Karađorđu u okviru Beogradske tvrđave na čijem mestu je danas Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Prosto je neophodno da se stvore i politički i društveni i svaki drugi kapaciteti da bi jedno društvo iznedrilo jedan velelepan spomenik. Zašto su Ajfelova kula i Luvr nastali kada jesu? Takva obeležja su svedočanstva vremena u kome su nastala – ističe Dejan Ristić za portal Nova.rs.
Irina Subotić napominje da već pola veka spomenici su mnogo više ideja o značenju onoga što je čovek ostavio za sobom, a manje prikaz kako je ta osoba izgledala.
– Mi ne znamo kako je Stefan Nemanja izgledao. Imamo njegov lik na freskama, ali nemamo u tri dimenzije, ni u pravom liku. To su sve mogle biti sofisticirani simboli njegovog izgleda, a ne pravi izgled. Nemamo portrete da bismo mogli da se oslonimo na to. Praviti nešto u tri dimenzije, a da ne znamo ni kako je izgledao, apsolutno je deplasirano – naglašava Subotić.
Ona skreće pažnju da je umetnost spomenika odavno zaboravila figurativne spomenike.
– Devetnaesti vek je bio glorifikatorski vek i tada su se i podizali i najlepši spomenici, da bi naredni 20. vek zloupotrebio sve te spomenike u cilju valorizacije velikih totalitarizama – nacizma, fašizma, frankizma i socrealizma. U to vreme ovakvih spomenici sa figurama značili su ideološku matricu kojom su se svi ljudi zgražavali. Sada te matrice više nema, a spomenci ostaju – primećuje Subotić.
Današnji spomenici, kaže, treba da govore o idejama i značenjima, onome što nam je ostavio Nemanja.
– On je ostavio ogromnu savremenu srednjovekovnu državu i nikada se ne bih složila da jedan spomenik može da predstavlja sve što je uradio Stefan Nemanja. Bilo bi mnogo bolje da zamo gde su naše granice, da znamo istoriju, da učimo iz te istorije, da znamo kojim se vrednostima rukovodio kada je hteo da primi krunu sa zapada ili istoka ili kada je hteo osvajanja ili nije želeo, kada je želeo da proganja bogumile. Sve te vrednosti koje je imao morale da budu znaci po kojima prepozanajemo njegovu ličnost. Ova figura je neka vrsta ideopoklonstva koja apsolutno ne odgovara modernom trenutku života – objašnjava Irina Subotić.
Nenad Makuljević zapaža da je politika spomenika u Beogradu jedna od oblasti u kojima se aktuelna vlast SNS-a izuzetno angažovala i „sastavni je deo agresivnog preinačavanja urbanog identiteta srpske prestonice“.
– Sa megalomanskim ambicijama i izrazitim nepoznavanjem gradske i spomeničke kulture preduzimaju se aktivnosti koje negiraju životne potrebe stanovnika Beograda, kao i istorijsku i kulturnu mapu srpske prestonice. Osnovne karakteristike ovih aktivnosti su radikalne izmene uslova života građana, narušavanje svih zakonskih, stručnih i etičkih normi i njihova netransparentost. Izgradnja Beograda na vodi, uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću i postavljanje kič raspevane fontane na Slaviji, podizanje pasarele od Savskog pristaništa do Kalemegdana, devastacija kalemegdanske tvrđave zbog gondole za prevoz sa jedne na drugu savsku obalu, kao i pretvaranje Avale u skijalište predstavljaju bitne elemente SNS-ovske vizije Beograda, u čijem će se centru naći spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu – konstatovao je Makuljević u tekstu koji je objavio “Peščanik”.
Mijač: Ovo je nešto pompezno i odvratno
I reditelj Dejan Mijač je, gostujući u jutarnjem program televizije Nova S, rekao je da je spomenik Stefanu Nemanji grdoba.
– Dizanje spomenika ne pripada kulturi. Musolini je digao najveći broj spomenika u Italiji, kao i Hitler. Vrlo su pompezni, odvratni. Ovde nema drugog isticanja vrednosti nacionalne kuture. Za kulturu se iz budžeta izdvaja nula i onda nema priče o kulturi. A ovo je neki Rus napravio neku grdobu… Blago nama. Stefan Nemanja je jedna pozitivna stvar naše istorije, lepota uspomene. To treba da bude nešto delikatno, a ovo je nešto pompezno, odvratno, jako zaostalo što se tiče umetničkog izraza – ocenio je Mijač.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
