"Strance ne mami lekovita voda, ni lepi predeli, nego rulet": Kako je mladi Ljuba Nenadović u 19. veku doživeo kockanje u Švajcarskoj

Piše: Jovana Ristić

Na današnji dan pre 139 godina, preminuo je Ljubomir Ljuba Nenadović, srpski pisac, diplomata i političar. Nenadović je četrdesetih godina 19. veka bio nešto drugačiji nego što ga zamišljamo čitajući njegovu biografiju, gledajući fotografije i uopšte uživljavajući se u vreme u kom je živeo i stvarao. Možda je zgodno da se povodom godišnjice njegove smrti, osvrnemo baš na taj period, na njegove vedre studentske dane o kojima je pisao u „Pismima iz Švajcarske” (Portalibris, 2022), dokumentarnoj građi koja nam govori ne samo o mladom Nenadoviću već i o tada (mladoj?) tek oslobođenoj modernoj Srbiji i raskoraku koji je postojao između nje i već modernizacijom zahuktane Evrope na središtu devetnaestog veka.

Tih godina Ljubomir Nenadović bio je veseli hajlderberški student, koji je na svom putovanju pred rastanak od univerzitetskih kolega bio svedok evropskog raskalašnog stila života, koji nije mnogo drugačiji od današnjeg – u kome se bogati odmaraju, uživaju u izobilju hrane, pića i zabave, razuzdani su i nesvesni da ostatak sveta grca u siromaštvu, ratovima i borbi za opstanak. Redovi koje je na tu temu ispisao u svojim „Pismima iz Švajcarske“ predstavljaju neku vrstu koloritnog objašnjenja u kolikoj meri smo onda kasnili za svetom, ali i neku vrstu pokazatelja u kom smeru je zapadno društvo zapravo krenulo.

Nenadović, da podsetimo, potiče iz porodice znamenitih ličnosti koja je uživala izuzetno poštovanje i ugled – deda mu je bio Aleksa Nenadović, tamnavski knez, koji je tragično stradao u Seči knezova, otac veliki Prota Mateja Nenadović, vojvoda Prvog srpskog ustanka i predvodnik naše delegacije u komunikaciji sa stranim zvaničnicima, te za njega nije bilo neobično da se školuje u nekom od svetskih univerzitetskih centara i posledično bude među vodećim ličnostima našeg inelektualnog i kulturnog kruga.

Četrdesetih godina devetnaestog veka (tačnije 1847, kada Nenadović odlazi na studentsko putovanje), kod nas još nisu završene borbe za oslobođenje, Vuk se muči da se izvrši standardizacija jezika i uvede makar kakav red u pisanje i govor, više je nepismenih nego pismenih... A u Badenu, gde će Nenadović provesti neko vreme obilazeći Švajcarsku, cveta turizam, ne mnogo drugačiji od onog kakav je danas:

„Dosta ti je da ti samo kažem da je Baden ono mesto gde od maja do oktobra hiljadama gostiju iz Engleske, Francuske, Rusije, uopšte iz celog sveta, dođe i sedi. Ovde ima sumporovita banja, no veći deo stranaca dolazi ne da se leči, nego samo da veselo provede leto”, piše mladi Ljuba u svojim pismima.

Nenadović posebnu pažnju poklanja omiljenoj zabavi posetilaca, kockanju, nad kojim se ne zgražava, ali opisuje koliko se energije i umešnosti posvećuje tome da učesnici igre uživaju, a prikazuje i tipične posetioce:

„Ni lekovita vruća voda, ni ovi lepi predeli ne mame bogate strance toliko koliko javna igra na novce. Ima kao neka lutrija sa trideset i šest numera; zove se rulet. To je magnet što izdaleka privlači putnike koji imaju metala u džepu. Mnoštvo pri toj igri upropasti se, gdekoji se i pomognu. Sale, u kući gde je ta igra, velike su i raskošnim nameštajem ukrašene. U njima tamo-amo šetaju otmeni, to jest besposleni i bogati putnici iz celoga sveta. Neki od njih sede i stoje oko stola na kome su pobeležene numere do trideset i šest. Stol je dugačak koliko dva bilijara i postavljen je zelenom čohom. U sredini stoji mali jedan točak sreće, oko koga su male začkoljine sa naznačenim numerama.(…) Svakog minuta točak se nanovo okrene. Hiljadama dukata svakog toga obrtaja izgubi se i dobije. Čitav sto pokriven je talirima i dukatima. (…) Ova igra otvara se u jedanaest sati pre podne, a zatvara u jedanaest sati noću. Pod prozorima gotovo neprestano svira muzika. ”

Nenadović na sebi svojstven način analizira i karakter učesnika igre, definišiću im i osobine i na osnovu nacije:

„Najvećim sumama igraju Englezi i Rusi. Često i neki manji vladaoci dođu, preobučeni i nepoznati, pa igraju sa velikom strašću. Za ovu igru nema kakve osobite veštine, ovde samo sreća i slučaj pomažu.(…) Nemac, kad gubi, on se uplaši i svakome se tuži kako nema sreće; kad pak dobija, ne može se uzdržati da se ne smeje i da se ne hvali; pri tom svaki čas broji i odvaja zlato od srebra. Francuz kad gubi, on je onda grubijan, ljuti se i gotov je da se svađa; kad dobija, onda je ljubazan, galant, razgovoran i sve veće sume ulaže. Na Englezu ne možeš poznati nikakve promene: ili dobijao ili gubio – crte njegova lica ne menjaju se.”

Nenadović svedoči i o evropskoj ženskoj emancipaciji u bogatim evropskim krugovima. Dok se u patrijarhalnoj Srbiji muž ili svekar za sve pitaju, žene vreme provode u kuhinji i uz decu, Evropljanke su pred ruletom:

„Mlade žene, kad gube, one se svaki čas na sve strane osvrću da vide da li kogod njihovu nesreću s njima deli i da li ih kogod sažaljeva. Često su im oči pune suza. Stare žene, kad gube, one samo šmrču burmut i ćute.”

A da i naša srpska krv, ni tada pa ni danas, nije imuna na čari igara na sreću potvđuje i sam iskreni Ljubomir Nenadović, priznajući da je podlegao iracionalnom mladalačkom pozivu:

„Koliko god sam puta došao do ovakvih zabava, nikad se još nisam uzdržao da ne okušam svoju sreću, pa kad izgubim, ja se tešim tim što sam za taj gubitak kupio iskustva. (…) Ja te večeri nisam igrao, no sutradan jedva sam čekao kad će izbiti jedanaest sati, da se saloni otvore i igra započne. Opet su sve sobe bile pune, opet su se po onom zelenom stolu prosipali novci, opet se onaj mali točak okretao. Zdravi razum savetovao mi da ne igram…(…) Odredio sam samo trideset forinta da toga dana, zabave radi, izgubim.”

Bonus video: Jun Fose o Nobelovoj nagradi za književnost