"Eh, da sam znao za trikove da se namame žutokljunci": Kako je srpski pisac video Njujork 30-tih

Kako je Amerika izgledala tridesetih godina prošlog veka i to iz perspektive našeg čoveka? Beogradski "Portalibris" nedavno je objavio dokumentarni spis Aleksandra Vidakovića (1896-1940), srpskog književnika i novinara: „Pisma iz Amerike“ (1938).Vidaković je zanimljiva pojava u našoj kulturi, jer je nakon prelaska preko Albanije  tokom povlačenja srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata, dobio priliku da se školuje u inostranstvu i to na najpoznatijim britanskim univerzitetima: Oksfordu i Kembridžu. Taj njegov odnos sa Evropom i težnja da se prate novosti koje se pojavljuju na Zapadu od njega je stvorio sjajnog novinskog izveštača. Pored novinarstva, Vidaković se bavio i književnošću. Objavio je više originalnih pregleda i osvrta na savremena zbivanja u engleskoj književnosti (u Srpskom književnom glasniku i Letopisu Matice srpske), nekoliko pripovedaka i roman iz dubrovačke prošlosti "Marin Sorgo"  (1936) s tematikom iz života Dubrovnika u 16. veku.Polovinom 30-ih prošlog veka, Vidaković prelazi okean kao dopisnik „Politike“ i beleži u „Pismima iz Amerike“ utiske koji prikazuju koliki je jaz postojao između života u Srbiji, čak i u Evropi, u poređenju sa onim na novom kontinentu.

Njujork, Njujork

Verovatno najinteresantnija zapažanja su o Njujorku koji se danas u mnogim aspektima može smatrati prestonicom sveta, a i tada je bio grad sa modernim tendencijama, živim kapitalističkim duhom, multikulturalno mesto u kome Vidaković po prvi put posmatra crnce i njihov položaj.„Kroz pola veka Njujorka, koji vidimo danas, neće više biti, kao što ni današnji Njujork nije onaj od pre pola veka. Tamo gde se živi skoncentrisanom energijom, gde današnjica bez predaha proždire jučerašnjicu, a sutrašnjica današnjicu, nema i ne može biti onog vekovnog koje pripada kako Himalajima tako i onom najmanjem selu, koje leži daleko u planinama, užljebljeno međ njegove vrhove u svojoj nepokretnosti.”

Zamislite tridesete u Beogradu, i zamislite ih u Njujorku, gde već tada postoji strašno precizna podela posla koju naš autor zapaža, i uviđa da ona omogućava efikasnost i uslovljava brži tempo života:„Svako lice vrši samo svoj posao i ništa više, jer se mnogo više može obaviti ako za svaki posao postoji zasebno lice. Gost samo ima da digne slušalicu i saopšti telefonistkinji koje lice želi. Ona ga zatim vezuje sa direktorom, sekretarom, portirom, poštarkom, sobaricom, hotelskim lekarem, berberinom, čistačem cipela, mesendžerom, novinarskim kioskom, perionicom ili restoranom.”

Rasprodaje, popusti, reklame

Najupadljiviji u „Pismima iz Amerike“ su oni odlomci koji govore o vrlo razvijenom kapitalističkom marketingu u prodaju. Njujork tridesetih liči na centralne ulice današnjih gradova svuda u svetu gde se na sve strane reklamiraju popusti, rasprodaje i drugi raznorodni oblici namamljivanja mušterija. Vidaković, nenaviknut na takve reklamne „prevare“, kakve mi danas poznajemo, reaguje naivno:„’Ala sam batlija’, rezonujem ja. ’Baš da naiđem u Njujork u sezoni rasprodaja. Bar ću se jevtino sortirati.‘ Da sam znao Njujork, drukčije bih ja rezonovao. Znao bih onda da su sve te rasprodaje samo trikovi da se namame stranci i žutokljunci i da bi cedulje koje glase: ranije tri dolara, sada dolar i po trebalo tačnije da glase: ranije dolar i po, sada tri.”Spominje Vidaković i lažne licitacije na kojima se prodaje jeftina roba predstavljena kao elitna, što danas viđamo u različitim emisijama televizijske i internet prodaje, gde osoba koja nešto kupi ne može potom to da vrati, jedino može da robu zameni.Vidaković beleži i koliko je već tada, tridesetih godina 20. veka u Americi marketing od suštinskog značaja:„Pričao mi je jedan prodavac mleka kako je jednom pronašao bolju reklamnu lozinku nego njegov konkurent u istome kvartu. Za mesec ili dva oteo mu je veliki broj mušterija. Seo je, potom, i njegov konkurent, pa i on izmislio lozinku, još veću, bržu i bolju i povratio ne samo stare, nego osvojio i nove mušterije. I sada moj prijatelj ni o čem drugom ne ume da misli nego čak i noću isključivo sanja nove lozinke. I ako je nađe, ko zna dokle će ta njihova uzajamna borba na opštu polzu čovečanstva da traje!”

Crnci u Harlemu

Poseban utisak na srpskog novinara ostaviće svet Afroamerikanaca u Njujorku.„Jedan dan u njujorškom crnačkom kvartu, Harlemu, za Evropljanina je pravo otkriće. Svako lice koje tamo srećete – crno je. Crne žene guraju crna kolica sa crnčićima, koji na belim jastucima, podsećaju na muve u mleku. Debele matore crnkinje, nalik na velike pudinge od čokolade, sede na stepenicama ispred kuća i drže žur sa komšilukom.(...) U Harlemu ceo svet živi na ulici. Nema tu uzdržljivosti manhatanskih belaca koji se godinama sreću u istom liftu i ne izmenjaju reč. Svako ovde živi i svojim i životom celoga komšiluka u isti mah. Kada padne veče i sobe otežavaju omorinom, iznose se stolice na ulicu, seda po stepenicama i pločnicima, priča se, dovikuje, prepire, bacaju se hartije, ljuske i otpaci svuda po asfaltu, stavljaju radio-aparati da se dernjaju kraj otvorenih prozora, a deca se jure i nadvikuju u igri.(...) Crnci, iako ih ima oko tri četvrti miliona u Njujorku, malo su doprineli njegovoj materijalnoj kulturi. Ali su zato dali Njujorku svirku, igru i pesmu. Dali mu ritma i boja. Dali mu jednu neposrednu svesrdnu radost, koju on bez njih možda ne bi imao. Njujorška pozorišta, mjuzik-holovi i kabareti puni su crnaca, koji u njima predstavljaju neke od najomiljenijih tačaka.”Autor ne zatvara oči pred rasnom diskriminacijom, opisuje opsežno položaj crnaca i vidi se da je dosta toga stigao da zapazi, ali i da istraži jer spominje i razlike koje postoje širom Amerike, osobito opisujuću kakav su položaj pripadnici tamne rase imali na Jugu.

Iscrpljujući rad u kapitalizmu i laka zabava

Ono najvrednije je jedan upadljiv zaključak koji Vidaković donosi o Americi. On uviđa da je to svet napretka, mehanizacije, budućnosti, progresa, organizacije koja donosi boljitak i sve kvalitetniji život u pogledu komfora. Pa ipak on vidi ono što je i glavna problematika te kapitalističke filozofije koja se zahuktala tih tridesetih godina u Americi. On uviđa da ljudi puno rade i da im posao zauzima centralni deo dana, nakon čega su umorni i jedino imaju potrebu za nekom lakom zabavom. Ali Vidaković to ne govori iz kompleksa osobe iz kraja gde nema novca ali ima druženja i beskonačnog besplosličarskog sedenja uz kafu. On objektivno posmatra kako izgleda život tamošnjih ljudi a danas i naš:„Svuda danas u Americi ljudi rade od devet do pet. Svuda rade na isti, brzi, mehanizovani način. Svuda su isto zamoreni kada posao završe. Svuda osećaju istu potrebu za lakom razonodom i svuda im Holivud, radio, stripovi na isti način tu potrebnu zabavu pružaju.”

„Pozorište je, uopšte, tako retko u Americi, da se pod rečju „teater” podrazumeva bioskop. Ako se misli na pozorište u evropskom smislu, valja to naročito naglasiti. A u nekim manjim gradovima na srednjem zapadu čak je i pojam pozorišta tako nepoznat da, kada je jedno putujuće pozorište naišlo u jedan gradić od trideset hiljada stanovnika, ono se moralo reklamirati kao pozorište sa živim ljudima.“Pošto poznaje dobro evropsku kulturu svog vremena on uviđa različit odnos prema materijalnom i duhovnom.”Prosečan Amerikanac kada dođe u Evropu, ono što instinktivno vidi to je razliku u materijalnom bogatstvu između Amerike i Evrope, poređenje koje neminovno ispada na štetu Evrope, i koje kod njega potvrđuje osećanje da je u Americi sve veće i bolje. Kod najnaprednijih, najobdarenijih Amerikanaca ogleda se ono u većem interesovanju, u većoj prirodnoj sposobnosti za one grane ljudskog napretka – za nauku, za fiziku, za mehaniku – koje su fizički opipljive, nego za one koje se u Evropi nazivaju duhovna kultura.”

Money makes the world go round

Vidaković, kao svaki školovan i intelektualan čovek pita se i šta je suština ili smisao američkog stila života. On pre svega uviđa da se raspored, organizacija, zakon, pravila i svi detalji tog kapitalističkog sveta usmereni ka uštedi vremena, a cilj uštede vremena je u stvari omogućavanje da se uradi još poslova, zaradi još dolara, bude još bogatiji, uspešniji i ugledniji. To Vidaković još bolje iznosi:

„’A dobro, šta radite s tim tolikim ušteđenim vremenom?’, zapitao sam jednog Amerikanca. Za trenutak nije umeo da mi odgovori. Ali da je umeo, tačan odgovor bio bi: ’Tim ušteđenim vremenom štedimo još više vremena.’ Jer Amerikanac ušteđeno vreme ne troši na odmor, na čitanje ili na kulturno usavršavanje. Njemu je ono kao neki interes na interes, koji služi povećanju kapitala radi još većeg obrta. Amerikanac, koji je stekao mašinu kojom štedi dvadeset procenata vremena, ne radi zato dvadeset procenata manje, nego radi isto vreme i samo sebe cedi za dvadeset procenata više. U glavi prosečnog Amerikanca logičan red rezonovanja ovakav je: što više ušteđenog vremena – to više poslova. Što više poslova – to više dolara. A što više dolara – to više uspeha i ugleda. Ništa za pravog Amerikanca nije tako impresivno kao uspeh izražen u dolarima“, piše Vidaković.I dok je tih tridesetih Evropa razvijala svoju industrijalizaciju na svoj način i pripremala se za novi rat, dok je kod nas većina stanovnika i dalje živela na selu, ručno obrađujući zemlju i živeći onako kako su i njihovi dedovi, sa izuzetkom građanskog sloja koji je pratio modu, običaje, bioskop, fudbal, radio i druge novosti sa modernog Zapada – u Americi su vrtoglavo išli liftovi gore-dole po Empajer stejt bildingu, koristili se telefoni, žurilo se, radilo, sticalo bogatstvo, izmišljali novi izumi, a crnci pevali su i svirali neku drugačiju muziku...Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=donatanfrenzenkompletanintervjuzanovars-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3099472"]