0
Kad su Amerikanci u krugu dahauskog krematorijuma našli preko pet hiljada leševa, koje Nemci nisu uspeli da spale, izdali su naredbu da se ubije svaki uniformisani Nemac. A sahranu nespaljenih lešava takođe su iskoristili za svirepu predstavu: naterali su seljake iz okoline da na svoja velika kola, koja su vukli debeli bavarski konji, natovare leševe, a posle u tužnoj povorci da prođu kroz čitav Dahau, piše u svojim memoarima naš legendarni glumac Stevo Žigon, koji je bio zatočen u zloglasnom logoru.
Zahvaljujući sajtu poreklo.rs donosimo vam priču o boravku našeg legendarnog glumca Steve Žigona u zloglasnom nacističkom koncetracionom logoru Dahau. On je u Dahau proveo celu 1944, dočekavši oslobođenje 30. aprila 1945. godine. Ironijom sudbine, danas ga generacije pamte po tumačenju uloge zloglasnog Krigera, majora Gestapoa u okupiranom Beogradu (u seriji “Otpisani” i “Povratak otpisanih”). Iz dokumenata se saznaje da je Žigon uhapšen u Ljubljani 9. oktobra 1943. godine. Inače, u dokumentima koji su pronađeni je naveden tačan datum njegovog rođenja (8. decembar 1926. godine), kao i mesto (Ljubljana – Laibach). Takođe, navodi se i da je u to vreme bio student, a iz dokumenta se vidi i broj koji mu je dodeljen – 61185. Stevo Žigon je u svojim memoarskim zapisima, opisao dane provedene u logoru Dahau, koje ovde prenosimo.
„Amerikanci su 30. aprila 1945. godine oslobodili koncentracioni logor Dahau. Već sam taj čin je bio predstava svoje vrste. Zamislite s jedne strane oko 30.000 preživelih logoraša, a s druge, između dvostrukih žičanih ograda, pod strujom visokog napona – kule. Na svakoj kuli po 12 nemačkih soldata i svakoj od tih kula, sa mašinkom u ruci, gotovo kao na filmu, približavaju se tek po jedan, dva američka vojnika. Bili su to specijalci, jer je glavnina vojske Minhen osvojila okružujući ga, a Dahau je bio u sredini tog okruženja. Stiglo je desetak džipova i, dobro se sećam, iz prvog džipa prva je iskočila lepa žena u uniformi. Ratni dopisnik, pričalo se posle.
Kulu, koja je bila najbliže mestu gde sam ja stajao u gomili izbezumljenih kostura, napao je visok, snažan crnac. Još uvek ne mogu da verujem, međutim, drugovi koji su bili pored mene uveravali su me da sam dobro zapamtio: stao je na nasip, okrenuo se prema masi s druge strane žice i pozdravio nas stisnutom pesnicom, komunistički!
Nemci na kuli izvesili su belu zastavu, sišli, postrojili se i crnac je počeo da ih razoružava. S ove strane rulja je tražila, na svim jezicima, da ih pobije. Crnac je ćutke radio svoj posao. Međutim, kad mu je poslednji soldat, a svi su oni bili stariji ljudi, trećepozivci, predavao revolver, nešto se desilo među njima dvojicom i crnac je, brzo reagujući, opalio. Nemac je pao. Ostalo ih je jedanaest, nenaoružanih.
Masa gladnih „gledalaca“, kao u nekom rimskom cirkusu, tražila je, urlajući, smrt i za preostale Nemce. Crnac se dvoumio. Međutim, pod pritiskom tih izbezumljenih ljudi – senki popustio je i pobio ih jednog po jednog. Bila je to tužna ratna predstava sa „hepiendom“.
Kad su Amerikanci u krugu dahauskog krematorijuma našli preko pet hiljada leševa, koje Nemci nisu uspeli da spale, izdali su naredbu da se ubije svaki uniformisani Nemac. A sahranu nespaljenih lešava takođe su iskoristili za svirepu predstavu: naterali su seljake iz okoline da na svoja velika kola, koja su vukli debeli bavarski konji, natovare leševe, a posle u tužnoj povorci da prođu kroz čitav Dahau. Dahau je bio ulickan, ratom nedirnut barokni gradić. Kola su u tišini prošla kroz špalir stanovnika koje su Amerikanci pod pretnjom isterali na trotoare da bi bili svedoci te tužne procesije. Zamislite taj prizor: leševi, koji su u krematoriju dugo ležali na dnu gomile, već su počeli da se raspadaju pa su se sa poslednjih kola u povorci, cedili kao gnoj iz rane rata. I grad, pun anđelčića, heruvima sa trubama, pun kamenih venaca i elegantnih balkona, zavio se u takav smrad da je ono što se dešavalo u srednjem veku, za vreme epidemije kuge, sigurno bilo nešto što se sa ovim prolaskom kuge rata prema zajedničkoj grobnici, ni izdaleka nije moglo uporediti.
Stanovnici Dahaua posle su bili dužni da operu grad, a njihova deca prisiljena da im donose vodu.
U komandi logora, bar u vreme poslednje dve godine kad sam ja tamo bio pod brojem 61185, komandanti su se često menjali. Svaki od njih zaveo je neku svoju „specijalnost“. Jedan je, na primer, dozvolio da se otvori biblioteka! Zahvaljujući otimačini od uhapšenika, kažu, bila je to jedna od najbogatijih biblioteka u Bavarskoj. Mnogi koji su dolazili mislili su, znači, da će u logoru čitati! Knjige su mogli da podižu robijaši, a i njihovi stražari. I ja sam uzimao knjige, pa sam u nekoj nemačkoj istoriji literature (Geschichte der Russischen Literatur), sećam se, pročitao, kako je Dostojevski „poznati ruski pisac kriminalnih romana“! Drugi komandant se, opet, dosetio da za robijaše otvori javnu kuću. Radnu snagu su sačinjavale dobrovoljke iz ženskog logora Ravensbrik. Taj komandant imao je očigledno voajerske sklonosti. Jugoslovenska ilegalna logorska organizacija, odmah je, naravno, zabranila Jugoslovenima posetu toj „nedostojnoj“ baraci, na samom kraju Lagerštrase.
Opet, neki treći komandant dosetio se da osnuje logorski simfonijski orkestar. U logoru se nalazilo mnogo odličnih instrumentalista; na primer – prvi klarinet Praške opere, pa violinisti opera i orkestara iz čitave Evrope, dirigenti, među kojima i jedan Krips! (Do danas nisam mogao da saznam da li je to bio onaj veliki Krips iz Bečke filharmonije. Ali, svirajući na poslednjem, šestom pultu druge violine, mogao sam da se ubedim da se radi o prvoklasnom dirigentu.)
Da bi koncert što bolje uspeo, nama orkestrašima podelili su iz logorskog fundusa razna odela. Da bismo više ličili na ljude, valjda. Bilo je tu zaplenjenih diplomatskih svečanih uniformi, uniformi liftboja, oberkelnera, našao se i poneki husarski kostim iz neke operete i slično. U svakom slučaju, iza svakog od tih „kostima“ krila se nečija tužna i svirepa sudbina nestanka. Gospoda iz komandature, koja su na koncertu sedela, naravno, u prvom redu, hteli su da uživaju ne samo u muzici, nego su htela da koncert dožive i kao lepu predstavu. Svirali smo, između ostalog, potpuri iz Bizeove opere „Karmen“.
Ovo uživanje, međutim, nije dugo trajalo, jer je novi komandant ukinuo orkestar. Ali meni je taj orkestar možda spasao život. Dodelili su mi, naime, uniformu nekog ambasadora. Bila je od vunenog crnog štofa, sva izvezena srebrnim maslinovim grančicama i ja sam tu uniformu, februara 1944. koji je bio izuzetno hladan, oblačio ispod tankog, platnenog robijaškog odela. To je, naravno, bilo strogo zabranjeno. Kad sam uniformu morao da vratim, zima je već popuštala.
Eto, u tu „srećnu“ radnu komandu stigao sam zahvaljujući violini. Vlasnik je naumio da osnuje mali „šramel“ sastav koji je trebalo da podiže radni elan. Tako smo, između dve smene ili nedeljom, održavali kratke koncerte, na kojim asmo svirali više-manje glupe nemačke marševe i melodije kakva je, na primer, Per aspera ad astra… Možda nije bitno, ali imam dokaze da je pored moje mašine, obilazeći fabriku, prišao Erih fon Braun, konstruktor FAU-1 i 2 i potonji konstruktor američke rakete „Saturn“ i šef projekta osvajanja Meseca.
Bila je to, takođe, svojevrsna predstava: buljuk elegantnih, u belo obučenih ljudi i lepih žena – bio je jul 1944. – namirisanih, veselih, koji su s trudom izbegavali da delovima masnih mašina ne zaprljaju svoju belu blistavost, prolazio je pored mršavih, neobrijanih, prljavih i smrdljivih radnika sa brojevima na robijaškim, zebrastim odelima. Ne znam ko je tu bio publika, a ko izvođač. Znam samo da je kroz pakao prolazila grupa „zalutalih anđela“ i da je to bilo veoma atraktivno…“
Sutra: Stevo Žigon u Dahau: Čovečanstvo bez predstave ne može ni u paklu (2)
Bonus video: Kako je privatna poseta Hrvatskoj i kršenje procedure postalo pretnja po Srbiju?
