Jugoslavija je jedinstvena u svetu. U njoj publika na koridi navija za bika, izjavio je Luis Migel Domingin posle beogardske koride 1971.
Da bi nas, kao i ove prostore, ne samo Bilčik, Siarto, Lajčak već i mnogi drugi međunarodni posrednici bolje upoznali i razumeli ne moraju da (pro)čitaju Rajsa, Nušića, Steriju, Dvornikovića… Na strpljenje bi ih naterala izjava Luisa Migela Domingina. Ova zemlja (Jugoslavija) je jedinstvena u svetu. U njoj publika na koridi navija za bika – izjavio je Domingin, sa Manoletom i El Kordobesom,jedan od najboljih španskih matadora posle oktobarske koride ’71. u Beogradu.
Domingin je imao 14 godina kada je ubio prvog bika. Do 29 godine likvidirao je oko 2.300. Umeo sa bikovima ali mu matadorska veština nije pomogla u sudaru s Jarcem. Ava Gardner, u horoskopu Jarac, posle razvoda s Frenkom Sinatrom, i dolaska u Španiju postala je fatalna i za Domingina. Hemfri Bogart toj vezi nije mogao da se načudi: “Kako je moguće da milion žena sanja o Sinatri, a da Ava luduje sa frajerom u baletankama!?”.
Prva borba sa bikovima, ne samo iza ”gvozdene zavese”, organizovana je na stadionu Tašmajdan. O tom nesvakidašnjem spektaklu pričao mi je davno Jovan Sretenović. Bio je direktor Tašmajdana 22 godine (1956-1978). Nije to bio jedini spektakl na stadionu u epicentru Beograda. Na Tašu je potonuo i Bitefov “Titanik” uz 300 izvođača iz Nemačke. Bila je pripravna i beogradska vatrogasna brigada.
Gostovala je Milanska skala i Moskovski državni teatar baš kao i Sinan Sakić. Pamti se i fudbalska utakmica “fića”, letnje revije kečera, bokserski mečevi i pretnja Branka Pešića Nebojši Prokiću, treneru boksera “Zvezde”, koji ga je sa ringa, u pauzama između rundi, osvežavajući boksere prskao sunđerom punim vode. Taš mesto “švalerskog”, rekreativnog klizanja ali i žestokih hokejakših utakmica. Na tom ledu godinama su drsali i, nedavno preminuli, Branislav Popović Taba, sportski novinar i urednik više “Politikinih” izdanja kao i Zvonko Mihajlovski, sportski novinar RTS-a…
BIKOVI NA TORLAKU
Španska korida stigla je sa četiri broda u Rijeku odakle su šleperima dovezli opremu na Tašmajdan, u paketu sa dvanaest bikova iz poznatog odgajališta u Galiciji. Bikovi su po dolasku smešteni pored Instituta za virusologiju i serume na Torlaku. Redovno su dobijali i vitaminske injekcije. Na Tašmajdanu su bili u posebno ograđeno prostoru tzv koralima, ispred mesta na kome se nalazila tek otvorena diskoteka “Cepelin”.
Karte su prodavane na biletarnicma “Beograd filma”, za tada skupih 100 i 200 dinara. Beograd je bio pretapaciran promo plakatima, dok su – to je nekada bio običaj – nad gradom leteli avioni iz kojih su bacani leci. Koridu je pratio plakat poznatog španskog književnika i pesnika Rafaela Albertija. Bio je i daroviti slikar.
Dok su španski bikovi bili na putu, Beograd potresaju dve afere. Mogle su da spreče održavanje koride. Prvu je otkrio Momčilo Škoro, novinar “Politike Ekspres”. Skandal sa naduvanim računima “Montenegro-prometa”, glavnog organizatora koride. Ko sve tu nije bio…Škoro, inače otac Srđana, takođe novinara, bio je poznat po otkrivanju raznih srpskih marifetluka i afera od gročanskih do zlatiborskih vila i puteva – što ga je koštalo karijere.
Među reklamnim panoima na stadionu pored “Beka”, “Koštane” i “Centroprom” čiji je dugogišnji direktor Filip Marijanović demonstrativno napustio to preduzeće, kada je mimo njegovog upozorenja, odlukom Radničkog saveta, zaposlenima podeljena 13 plata – u oktobru. Marijanovića spominjem iz “španskog razloga”. Sredinom 50-tih bio je trgovinski predstavnik Jugoslavije u Frankovoj Španiji.
Protiv koride u našoj avliji pobunilo se i Društvo za zaštitu životinja koji su zahtevali da se spreči „klanica bikova“. Izjava Dimitrija Kovačevića, tada upravnika SC-a „Tašmajdan“,da će od svih onih koji traže zabranu koride tražiti da mu donesu uverenje da su vegetarijanci dolilo je ulje na vatru. Ali, i dodatno poslužilo reklami ovog spektakla. Naravno da je tek ovo razbesnelo uvređene aktiviste pa je možda upravo zbog ove rasprave Beogradom kružio trač da je posle koride jedan od ubijenih bikova završio na ražnju u Skadarliji na svečanoj večeri, seća se Vladislav Bajac. Tačno ili ne, ali svakao morbidno. Mesožderski Balkan na delu.
Bajac, jedan od 5. 000 gledala prve BG koride, navodi u “Hronici sumnje” (Geopoetika) da se u publici možda pojavio trun onog gladijatorskog, mirisa blizine opasnosti, krvi i smrti ali kod te pomisili se ugrize za jezik, jer vrlo dobro pamtimo ljude svoga grada toga doba. Nisu oni nosili klicu te vrste perverzije u sebi. Nisu (još) imali potrebu za tim. Još si bili čedni, poluslepi i nesvesni zla koje je iz daljine promicalo, na mnogo širem planu od njihovih malih života.
SRUČIO SE KAO VREĆA CEMENTA
Ulazak Domingina u tašmajdansku arenu kao da je na delu materijaziovala rečenicu Hosea Karlosa Arvala, urednika madridskog nedeljnika “6 Toros 6”, o borbi s bikovima, kojom je opisao velikog toreadora: ”Krasila ga je sposobnost da privuče pažnju, kao kada bi neki glumac na bini zarobio publiku ne progovorivši ni jednu jedinu reč”.
Dobri reporteri, tako i sportski, najdeficitarniji su kadar posebno u pisanim medijma. Nesumnjovog reporterskog dara Bajaca bi uzela, otela bilo koja novina koja drži do sebe:
“Domingin se hitro povukao uz bolan izraz lica, dok je bika nastavila da zamajava njegova kvadrilja. U trenu su u galopu ujurili pikadori na konjima i svoja duga koplja nekoliko puta biku zaboli u vrat. Bik je izranjavnjen i pometen tolikom gužvom jednog časa stao kao ukopan. O pokušaju da se povuče nije moglo biti reči: oni su odmalena trenirani da nasrću, uporno i bez kraja. A kraj je bila smrt. Pošto mu je doktor pogledao ranu i zavio šaku Domingin se bez predomišljanja vratio u arenu. Bik je još neko vreme srljao unapred, da bi mu potom prednje noge iznenada poklekle. Na kolenima je još malo klizio po tlu i onda se samo sručio kao bačena vreća cementa. Krv i poklici…
Prošle godine u razgovoru s Blažom Mandićem, Titovim dugogodišnjim savetnikom za štampu, stigli smo do koride. Ne beogradske već meksičke. Oktobar, ali osam ogdina ranije. Jugoslovenski predsednik gost meksičkog Lopeza Mateosa. Posle trideset godina bio je prvi meksički predsednik koji se pojavio na koridi, zajedno sa Titom. Jednoj našoj stjuardesi, SAS-ovog iznajmljenog aviona, je pozlilo. Morala je da interveniše lekarska ekipa. Sledećeg dana upitan za komentar Tito je odgovorio: “Ne bih više da gledam koridu. Bolji je fudbal – ispričao mi je Blažo Mandić.
Tašmajdansku koridu Bajac je ispratio s pomešanim osećanjima: Diviio sam se toj drskoj hrabrosti čoveka pred živim buldožerom ali ujedno osećao nelagodu pred činom, zapravo mučenja i ubistva.
GDE STE NAUČILI ŠPANSKI
Španski mediji uveliko su pratil ovu “socijalističku koridu”, navodeći nešto što je bilo teško pronaći u domaćim. Mladi toreador Roberto Piles nije krio oduševljenje prijemom koji je u njihovu čast organizovao predsednik Tito – preneo je jedan časopis iz Barselone.
Bio je začuđen kada mu se Tito obratio sa nekoliko pitanja na španskom. Kada mu je ovaj odgovorio pitajući ga kako zna njihovo jezik, Tito mu je rekao da je to sećanje na njegove španske dane i Internacionalne brigade.
I u mojim, brojnim susretima sa Špancima, od istoričara do taksista u Madridu i Barseloni, dominiralo je njihovo uverenje da je Tito učestvovao u Španskom građanskom ratu. Tito to, javno bar, u Jugoslaviji nikada nije potvrdio.
Taj prijem bio je organizovan i u čast nekadašnjeg zatočenika Buhenvalda, levičara izbačenog 1964. iz Španske KP, scenariste Reneovog (“Rat je završen”) i Gavrasovog filma (“Z”) s kojim su poneli nominaciju za Oskara. Sedamnaest godina posle susreta sa Titom postao je ministar kulture u prvoj socijalistčkoj vladi Felipea Gonzalesa. Pre i posle svega bio je književnik: Horhe Semprun.
Bonus video: Kraljica fado muzike Mariza u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar