2
Trenutno najhvaljeniji hrvatski film "Proslava" mogla je, odmah posle Karlovih Vari i Pule, da vidi sinoć publika 31. Festivala evropskog filma Palić.
Delić autorske ekipe filma, koji je osvojio Veliku zlatnu arenu u Puli reditelj Bruno Anković i direktor fotografije Aleksandar Pavlović (takođe pulski laureat), koji je ovde u okviru Glavnog takmičarskog programa, priznali su na današnjem susretu s medijima na Paliću da nisu očekivali uspeh u na hrvatskom festivalu:
– Bila je dobra konkurencija. Pula je istorijski važan festival, a nagrade su potvrda da smo dobro radili – kazao je Bruno Anković, a govoreći o komentarima običnih gledalaca kazao je da su izvrsni:
– Pulska arena je zanimljiv prostor, i često tu ne budu samo filmofili, već i turisti. Ovo je arthaus film, plašili smo se da će ljudi izlaziti, ali to se nije desilo. Baš smo zadovoljni. Roman Damira Karakaša, koji sam pročitao pre četiri godine, svideo mi se jer secira naša područja, kroz porodicu pokazuje kako donosimo krive odluke. Kako s verom da idemo u bolju budućnost, odemo u nešto najgore. Tu politike maltene nema, više se govori o uticaju na ljude koji žive u nemaštini, daleko od uticaja medija – objasnio je reditelj.
Direktor fotografije „Proslave“ Aleksandar Pavlović, koji inače dolazi iz Šumadije, i jedini je, uz glumce Nediima Nezirovića i Davida Tasića u autorskoj ekipi iz Srbije, istakao je da je Lika, u kojoj je film sniman, njemu uvek bila impresivna,. Međutim, imao je strah da to ne bude promo turistički film za taj kraj.
– Probali smo da nađemo balans da ta dramaturgija, da to zelenilo Like, ali i hladnoća i surovi tereni budu ekranizovani tako da im gledalac veruje. Ta Zlatna arena u Puli nam je razbila preispitivanja da li smo uradili pravu stvar.
Na današnjem susretu s medijima u okviru Festivala evropskog filma Palić predstavila se i Karla Andrade, rediteljka, koja je potpisala kraki film „Nijedna me reka ne štiti od mene same“, u okviru selekcije Galicija u fokusu, i predavačica na radionici „Celuloidna umetnost“, istakavši da ovo ostvarenje preispituje kako pristupiti realnosti:
– Ja kao umetnica, koja radi s onim što je oko mene, iz svoje situacije privilegovane bele Evropljanke putujem negde daleko, u Centralnoafričku republiku. Tamo sam shvatila da mi je kamera oružje, kojim mogu da objasnim nešto što se ne da inače objasniti. Film ponekad izaziva konfuziju jer ne razumeju ljudi šta želim da pokažem, vide ga kao provokaciju – objasnila je dama iz Galicije, a njen sunarodnik Alvaro Gago, koji je potpisao film „Matria“, u okviru iste selekcije pričao je o svojoj hrabroj junakinji Ramoni:
– Dok god su ljudi pod represijom, nekako će naći način da uzvrate. Biće teško, ali ono što je važno jeste da će ustati. Ramonu je takvom načinio socijalni kontekst, koliko se ograničenom oseća u tom društvu. Iako nema napisanih pravila, tu važi patrijarhat kojem moraš da se potčiniš ako si rođen u tome. To je sve što znaš, i uspon u životu, mogućnosti određene su ti onim u čemu odrastaš. Ako moraš da živiš u tim okolnostima, onda moraš i da očvrsneš kako bi se zaštitio – kazao je Gago, a govoreći o tome kako se Galicija kotira u okviru španske kinematografije napomenuo je da se konačno otvara prostor, i da je njegov film, primera radi, odlično prošao u Madridu, iako nije na španskom, zbog čega se, po pravilu, publika teško povezuje.
A Baskijac Oskar Alegria, reditelj filma „ZINZINDURRUNKARRATZ“, iz selekcije Novi evropski dokumentarci, našalio se kako su Srbi retki koji mogu dobro da izgovore naslov njegovog ostvarenja.
– Bio sam s ovim filmom u Japanu, Tajvanu, SAD, i iznenadio sam se kako je uvršćen i ovde u selekciji, ali očigledno mi Baskijci možemo da budemo privlačni svetu.
0
0
0
Reditelj Slobodan Šijan predstavio je drugo izdanje svoje knjige „Pisci u bioskopu: književna istorija naših filmskih doživljaja – antologija“, no prethodno je govorio o značaju Palićkog festivala:
– Ovde imate selekciju filmova koji nemaju gde drugde da se vide. Znate, retka su mesta gde između četiri i pet popodne pada imate ovde superćelijsku oluju, a uveče bude puna Letnja pozornica kao sinoć. Beograđani bi se uplašili, i ne bi ni izašli iz kuće, a kamoli došli da gledaju fim – kazao je Šijan, a pričajući o knjizi, dopunjenom i proširenom izdanju za čitavih stotinu strana istakao je da je to „roman o našem doživljaju filma i da sad ima sveobuhvatnost kakvo prvo izdanje nije imalo“.
Na pitanje kada će biti završen film, koji već dugo priprema o Bošku Tokinu, kazao je da je u postprodukciji.
– Trebalo je sve da se završi krajem juna. Znate, proces pripreme za ovaj film traju više od deset godina. Ostalo je da se urade dizajn zvuka i specijaln efekti, a pripremamo premijeru za oktobar – otkrio je Slobodan Šijan, najavivši da sprema još jednu knjigu „U ogledalu kritike“.
Govorila je na susretu s medijima na Velikoj terasi i Snježana Mitrović o panelu „Klimatske promene – menjaju ekološku svest javnosti“.
Bonus video: Zelenović o Paliću