Ademir Kenović za Nova.rs: Od rata u Jugoslaviji smo nazadovali, s vrha se i dalje preti svima nama samo da bi grupa ljudi ostala na vlasti

Kad si na dnu, istinu moraš najpre sebi da objasniš, pa onda i onima oko sebe. I kada to uradiš, nešto će se iz toga iznedriti. Možda bi to bila "istina" kojom se čitavog života vodio bosansko-hercegovački reditelj, producent i scenarista Ademir Kenović.

Veliki umetnik s prostora bivše Jugoslavije diplomirao je na Univerzitetu u Sarajevu engleski jezik i književnost da bi se onda otisnuo u Ameriku, gde je studirao film i umetnost na univerzitetu Denison u Ohaju. Potonji profesor Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu tokom plodne karijere radio je na mnogim dokumentarnim i igranim, kao i obrazovnim filmovima. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini režirao je i producirao brojne ratne dokumentarce, poput "Sarajevo: Ulica pod opsadom" koji je ovenčan BAFTA nagradom. Potpisao je i filmove "Ovo malo duše", "Kuduz", "MGM Sarajevo", "Savršeni krug", "Tajni prolaz"…

Na otvaranju 31. Festivala evropskog filma Palić Kenoviću je uručena nagrada "Aleksandar Lifka" za doprinos regionalnoj kinematografiji. Te večeri se na sceni palićke Letnje pozornice zahvalio svim prijateljima i kolegama koji su učestvovali u stvaranju blaga nekada jugoslovenske, a danas regionalne filmske scene.

A kada smo se sreli kraj Palićkog jezera, neizbežno je bilo upitati Ademira Kenovića koliko, kao nekom ko je zašao u iskusne godine, kad pogleda prethodne laureate ovog priznanja to, bez obzira na pogolemo iskustvo, imponuje?

- Gotovo da ste pitanjem odgovorili na sve. Vrlo je prijatan osećaj kada te grupa ljudi koja radi ovaj fenomenalan festival stavi u grupu s onima o kojima si uvek mislio sve najbolje. Najveći broj tih laureata su meni poznanici ili prijatelji. I svaki put, kad slučajno dođem do liste laureata, iznenadim se prijatno. A predložio bih da se napravi i jedna lista posthumnih laureata. Na primer, kad gledam spisak, ne vidim Živojina Pavlovića, koji je meni nešto vrhunsko u životu. Ne vidim ni Sašu Petrovića…

Našalili ste se, primajući priznanje na Letnjoj pozornici, kako ste nedavno bili ovde, 1978. ili 1979. godine…

- Bilo je to, u stvari, 1977. godine. Bio sam u vojsci. Služio sam u Titovom Užicu. Pitali su me: "Igraš li rukomet". A ja sam im rekao da su me zvali "levo krilo smrti". I odmah sam došao na Palić. Rekli su mi da ne mogu da igram krilo, nego pivot, a ko ne zna rukomet, to znači da oni - koji su u odbrani - "prebiju te". Tako da sam počeo prvi put da učim makedonski jezik, jer su mi rekli: "Batko, ke te tepame". Što bi značilo: "Burazeru, prebićemo te!" (smeh)

A jeste li zažalili što je umetnost prevladala nad sportom?

- Ne gledam ja to na taj način. Mislite što je sport prevladao nad umetnošću?

Ne, mislim u vašem životu? U opštem, nažalost, sport jeste prevladao…

- Ne, nisam zažalio. Nisam ja nikada bio profesionalni sportista. Igram sam rukomet u osnovnoj školi, pa sam igrao košarku, i to malo ozbiljnije. Kao hobi je to bilo. Voleo sam sport. A sad mi je hobi šetnja, hodanje i malo neke vežbe - rekao bih da sam i inače fizički aktivan. Imam, eto, i taj deo, uz umetnost.

Iako smo na Paliću, ne mogu a da ne konstatujem da dolazite iz grada koji poslednjih godina ima najznačajniji filmski festival u regionu, i šire. Kako ste uspeli da iznedrite nešto tako uticajno, kao što je Sarajevo film festival?

- To ste dobro primetili. Da, odlično je to pitanje, jer niko nikada nije sanjao da bi Pula mogla biti ispod nekog festivala, osnovanog u Bosni, ili da beogradski Fest nije najglavniji na svetu. Jer, svi smo mi gledali filmove na Festu, ili smo kolektivno išli u Pulu. Međutim, desio se temeljni, posvećeni, ozbiljan rad ljudi koji su organizovali festivalu Sarajevu. Na neki način privlačili su sve nas koji smo se bavili filmom, ali i iskoračivali iz balkanskog ambijenta i uključivali se u internacionalne festivale i ostale međunarodne institucije. Pride, sve se to desilo uz angažovanje velike grupe mladih koji su bili željni rada, poput Jovana Marjanovića. I tako se, zajedno s liderom Mirsadom Purivatrom i njegovom suprugom, stvorila grupa posvećenika filmu i stvaranju filma. Tako da je to jedino što je preduslov da se nešto tako veliko napravi.

Ali, taj festival je nastao iz očaja, praktično tokom opsade Sarajeva. I vi ste, tokom rata, umetnošću pokušavali da se izborite sa strahotama…

- Da, i to mi je mnogo značilo. Mogli smo tad u Sarajevu da se bavimo nečim što smo smatrali da ima smisla. Ovo čime se bavimo stalno nazivate umetnošću. Ali, to je delimično umetnost, a delimično je komplikovani filmski posao. To je tada nama koji smo bili u ratu, u opsadi, dalo smisao. Okupio sam tada veliku grupu ljudi, studenata, kolega i rekao sam im: "Od sada snimamo kao Čarli Čaplin svaki dan". I to jeste bio svakodnevni izazov. I to je svima bio izazov. Niko nije digao ruke od svega, uprkos okolnostima. Mi smo, u stvari, dokumentovali stvari, želeli smo da opišemo kakav je bio život, kako je izgledao život u gradu koji je bio okružen i u kojem non-stop pucaju granate.

I danas, kad se ode u Sarajevo, rat je neizbežna tema. Ali, tridesetak godina kasnije mislite li da smo naučili nešto na greškama, spoznali da se tako nešto više nikad ne sme ponoviti?

- Nisam pesimista, ali na moju ogromnu žalost mislim da smo čitavoj bivšoj Jugoslaviji nazadovali. Smatram da ono što sada vlada u ovom regionu nije pokušaj da se nešto osvetli, da se uzme kao razlog da se naučimo kako se to više ne sme ponoviti… Mislim da sada postoji strašna snaga sistema koji pogrešno zrači ljude, zatomljavajući pokušaj da se razume kako bi trebalo i šta bi trebalo da bude. Kad vidim glavne medije u regionu, pa to na ljude ima ogroman uticaj. Nažalost, ton svemu se uvek daje s vrha. I dalje su u vazduhu stvari koje ljude plaše, neke potencijalne pretnje, odbrane od duhova ne bi li se održavala ta grupa na vlasti.

Mislite li da biste postigli toliko u karijeri da niste svojevremeno otišli u Ameriku?

- Ne, odlazak u Amerku mi je mnogo značio. To je jedna od prelomnih tačaka u mome životu. Jer, vi odete negde gde shvatite da neke stvari, za koje ste mislili da tačno znate šta su, u stvari, nisu tačne, da su potpuno drugačije. Promeni vam se perspektiva. To mi je dalo veliki podsticaj. Ja sam dobar deo života proveo van BiH. Živeo sam tri godine u Parizu, nekoliko godina u Londonu, u Italiji, Luksemburgu, u Americi, u Meksiku sedam ili osam godina. To je sve ono što čoveka nekako natera da stvari sagleda sa raznih strana, da se ne prepusti verovanju u oficijalne medije, one koji vode zvaničnu politiku. Nažalost, da se vratim i na prethodno pitanje, ne čini mi se da smo tridesetak godina kasnije u nekom boljem mentalnom ambijentu. Ako svaki pojedinac iz sebe pokuša da iznedri najbolje, da uradi šta god dobro u svojoj okolini, možda će se nešto promeniti. Mislim da ljudi iz eks Jugoslavije, kojih je sad više napolju nego ovde, jesu ona snaga i svest koja može da utiče na promene. A u tom promenjenom sistemu najvažniji bi trebalo da bude kvalitet života ljudi, i komunikacija. I da nikako ne bude agresije.

https://www.youtube.com/watch?v=-vf2kjS7oAI

Kad se pomene vaše ime najčešća, možda i prva asocijacija jeste film "Kuduz", ili pak "Ovo malo duše", no ja bih vas za kraj pitala za jednog diva koji vas prati čitav život - Šekspira?

- Šekspir je najpe za mene bio deo školovanja. Studirao sam prvo Jezik i književnost, a moj diplomski rad je bio na temu "Šekspir i film". Interesantno je da su me moji profesori inače braća, zvali svojevremeno, kad sam završavao drugu godinu studija, da idem u Kembridž na školovanje. A to se tada dešavalo da neko kod nas dobije jedno u deset godina. Upitao sma ih čime bih se bavio, a dobio sam odgovor da bi to bila akademska karijera, da bi trebalo ići po svetu i predavati. I ja sam se zahvalio, rekao da je divna prilika, da sam bez reči, ali da je ne mogu to da prihvatim. Oni su bili šokirani, upitali me zbog čega, a ja sam im kazao da sam tad već znao da ću se baviti filmom. I dopustili su meni prvom da uradim različit diplomski od svih ostalih - dakle Šekspir i film. Prenos iz medija u medije Šekspira. I što je najneverovatnije što je u tom mom radu bilo dokazivano jeste da ono što se smatra najvažnijim kod Šekspira - a to je reč, ili način govora - da imamo filmove kao što je „Krvavi presto“ u kom nema nijedne izgovorene Šekspirove reči, a fantastično zrači energijom i emocijom, i opet daje smisao priči kojom zrači i svako Šekspirovo delo. Sad sam u fazi transponovanja jednog romana u filmsku formu. Završili smo scenario za film, i za osam epizoda serije, a delimično je osnova svega baš "prebacivanje" Šekspira iz medija u medij.

https://www.youtube.com/watch?v=aumKcWTE6QY

Bonus video: Palić