0
Toliko sam nesrećan da nema snage da nastavim pismo. Šta se to dogodi u ovom svetu da srpski narod nema pravo ni da se brani od ubica i palikuća? Ako smo za takvu nemoć mi Srbi odgovorni, onda je to dokaz da je naše nestajanje na Balkanu izvesnije od mogućnosti našeg opstajanja, ishod srpske tragedije ja neću saznati, piše Dobrica Ćosić u pismu književniku Ljubiši Rajkoviću Koželjcu.
Kako su među filmskom publikom sve popularniji dokumentarci i biografske serije ili filmovi, tako su među čitaocima sve traženije biografske knjige ili autobiografska štiva. Tu spada i epistolarna literatura, pisma koja su pisci slali svojim kolegama ili izdavačima. Publicista i pisac Radovan Popović (Dub, 1938) objavio je nedavno za izdavačku kuću Agora knjigu “Srpska epistolarna antologija 20. veka”, jedinstveno delo koje je zahtevalo mnogo truda i koje predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje književnosti. Šta su i kome pisali u svojim pismima Crnjanski, Andrić, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Radoje Domanović, Isidora Sekulić, i drugi veliki srpski pisci, zastupljeno je u ovoj knjizi u tvrdom povezu od 566 strana. U današnje vreme interneta, više niko ne piše klasična pisma, tako da je epistolarna literatura odavno u izumiranju i zato je ovo delo još značajnije.
Pismo koje je Dobrica Ćosić piše književniku Ljubiši Rajkoviću Koželjcu, zanimljivo je između ostalog zato što jedan od naših najpoznatijih pisaca objašnjava kako doživljhava titulu „oca nacije“ koja mu je nezvanično dodeljena.
18. mart 2009.
Beograd
„Dragi Ljubiša,
Čašćeti titulom „oca nacije” u 20. veku, veku njenih istorijskih poraza, tragedija i poniženosti, jeste Ljubiša, najpre nezaslužena i za moje savremenike podsmešljiva, cinična titula. Ako bih poverovao da je ili bilo koji Srbin u 20. veku zaslužuje da se smatra „ocem nacije”, porekao bih romane i knjige koje sam napisao. Ne volim o tome ni da razmišljam, a kamoli da darovitom čoveku pišem i razjašnjavam se.
Ovo pismo večeras prekinule su vesti o pogromu Šiptara nad Srbima. Toliko sam nesrećan da nema snage da nastavim pismo. Šta se to dogodi u ovom svetu da srpski narod nema pravo ni da se brani od ubica i palikuća? Ako smo za takvu nemoć mi Srbi odgovorni, onda je to dokaz da je naše nestajanje na Balkanu izvesnije od mogućnosti našeg opstajanja, ishod srpske tragedije ja neću saznati. Znam sa prilično sigurnosti kako i zašto je počela. Prvi put od raspeća čudesnog čovek i narod nemaju političko i moralno pravo da brane svoj život. Ubice i palikuće zaštićene su „Demokratijom”!
Kakvog smisla ima, Ljubiša, biti u „pravu”, govoriti istinu, biti pisac u našem svetu u kome gospodare razbojnici, lopovi, lažovi. Nema! Treba, ipak, čitati knjige iz sveta u kome su istine i pravde imale neku cenu, svejedno, koliko nisku, ali trajnu. Neću u Negotin, neću u Zaječar, neću u Beograd. Ostajem da ćutim u svojoj sobi.
Srpski bezumnici su spalili džamije u Nišu i Beogradu. U srpskom narodu zgusnula se energija zla i rušilaštva koja je uzrokovala osvete u zločinima u Hrvatskoj i Bosni, pa smo svesrdno pomogli ustaše i mudžahedine i njihove američke i evropske zaštitnike da nas poraze i izvedu čitavu srpsku istoriju na optuženičku klupu pred sudije plaćene da nas osude kao agresore, retke zlikovce i ljude koji vrše genocid. „Nacionalni osvetnici Kosova” koji zapališe džamije u Beogradu i Nišu, ne samo da će Srbe izjednačiti sa albanskim varvarima, nego će ih učiniti protagonistima verskog rata u Evropi… I t.d.
Srdačno Vas pozdravljam.
Dobrica Ćosić“
Knjigu “Srpska epistolarna antologija 20. veka” sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.
Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs